Od prvog trenutka kada je Directive 8020 najavljen, prošao sam kroz nekoliko faza oduševljenja i razočarenja. Prvo je bilo oduševljenje, jer igra u svemiru, sci-fi priča u fazonu koji jednostavno obožavam. Onda malo razočarenje jer sam video da radi na igri Supermassive Games, dakle ovo će sigurno biti narativna igra. Onda ponovo oduševljenje kada su prikazali malo više gameplaya i rekli da je ovo njihova mehanički najambicioznija igra. Tada pomislih, okej ima nade, možda ne bude baš toliko sporo kao dosadašnje igre iz The Dark Pictures antologije. Onda ponovo razočarenje kada sam video da ima previše onih poznatih quick-time-eventova koji su zaštitni znak ove franšize. Tako da, sve dok igra nije došla u moje ruke, pojma nisam imao da li će mi se svideti, ili ne, da li ću uživati i koliko, ako je uopšte to moguće.
I da se odmah ogradim, naslovi iz The Dark Pictures Anthology serijala su sjajni. Slow burn sa pričom i dešavanjima i naravno tenzijom koja nikada ne prestaje. Ali problem je bio što ja trenutno nisam baš u tom raspoloženju i nekako osnova premisa Directive 8020 mi je mnogo više ležala da bude u stilu neke akcione avanture sa horor elementima, ili horor avanture sa akcionim elementima. Sigurno razumete šta hoću reći. Znajući da je ovo igra iz tako popularne franšize Bandai Namco izdavača, mogao sam da naslutim da mogu da očekujem kvalitetan naslov, iako možda neće biti baš ono šta sam u tom trenutku očekivao od igre ovog tipa. Nego da krenemo ispočetka.
Directive 8020 je nova igra Supermassive Games u The Dark Pictures serijalu koja je izdata u saradnji sa Bandai Namco pre nekih desetak dana. Da, malo kasnimo sa recenzijom, oprostite na tome. Kada pomislimo na Supermassive i The Dark Pictures, možemo da zamislimo kakav gameplay možemo očekivati, ako ga uopšte ima. Mada, kao što sam u uvodu rekao. Supermassive Games je sa ovim naslovom malo izašao iz svoje zone komfora, i pokušao da kreira malo dinamičnije okruženje, što je naravno dobrodošlo. I sada, pitanje je koliko im je to uspelo, da li su možda trebali da se drže stare recepture ili je ovo dobar korak u razvoju nečega drugačije sa njihove strane.
Kako obično biva u ovakvim Sci-Fi igrama, primesa će biti poprilično poznata svima. Zemlja polako umire, ili je možda u međuvremenu već umorna. Grupa astronauta je poslata daleko u svemir, nekih 12 svetlosnih godina daleko, kako bi videli da li novootkrivena planeta, Tau Ceti f, može da bude taj maleni tračak nade za čovečanstvo. Sve to dok se nalaze na brodu koji je 3D printovan u razmaku od tri meseca, što nije baš toliko olakšavajuća misao, ali hej, došli su do Tau Ceti f, tako da je to veliki uspeh! I sve je okej dok polako posmatraju i orbitiraju oko planete, dok ne meteor udari u Cassiopeia svemirski brod. Nešto što je izgledalo kao mala šteta, kreće da postaje velika paranoja, jer The Oracle, AI svemirskog broda detektuje nove, nepoznate znakove života u brodu.
I tu dolazimo do ključnog dela ove igre. Directive 8020 jeste u osnovi The Dark Pictures igra, ali sa mehanikom koja je totlano nova, i sa tom pretnjom koju ne možete videti, makar ne uvek i u svakim trenucima, pokušavaju nešto novo, i u većem delu igre ovo dosta dobro funkcioniše.
Na brodu je nepoznati organizam, koji oni zovu Mimics ili The Growth, bolje rečeno, ima dva imena, sve u zavisnosti kako se ponaša na vašem svemirskom brodu. Najveća fora u Directive 8020 je to što, zaključno po prvom imenu, ovaj oblik života može ubedljivo da imitira druge članove posade. Toliko dobro da u trenucima kada treba da donesete neku prelomnu odluku, nećete znati pričate li sa nekim ko imitira osobu koju bi trebalo da znate dosta dobro, s obzirom da ste na brodu sa njom, ili sa vanzemaljskim bićem sa svojim ciljevima i težnjama šta sve želi da uradi sa vama. Ova stvar unosi tu konstantnu tenziju u toku igranja ovog naslova. Tenziju koja nastaje u razgovorima, ne samo u tim novim gameplay mehanikama o kojima ću kasnije.
Tenzija i neprijatnost jer nikada ne znate sa kim imate posla, i šta će vaša sledeća odluka biti, i da li će ustvari ona biti finalna za nekog od likova koje možete voditi u toku igranja. I moram da kažem da je ovaj elemenat nepznatog i stalne paranoje sa kim pričate odlično odrađen u ovoj igri. Iskreno nisam očekivao da će me toliko zagolicati da saznam nešto odmah, pre nego što se sama priča razotkrije prirodnim putem. Tako da zahvaljujući samo ovoj ideji, ni jedan razgovor nije opuštajuć, čak i kada pomislite da je atmosfera i ceo setup u tom trenutku takav da možete da iskulirate nekoliko minuta u nekom nebitnom razgovoru. Ta misao da li je ova osoba mimic ili neka druga, vam uvek kljuca u zadnjem delu lobanje i ne da vam mira od početka do kraja.
I sada, ako pogrešite u izboru, ili naudite nekom, ili jednostavno donesete odluku koja vam se ne sviđa, možete to izmeniti preko Turning Point opcije u meniju, vratiti se kroz vreme i krenuti drugim putem. Ali iskreno, ne bih preporučio tako nešto, jer jednostavno, nije fora da ispravljate greške u prvom prelasku, već da živite sa svojim izborima i posledicama istih, pa kao u stvarnom životu.
Druga strana igre krasi nova gameplay mehanika. Bolje rečeno izvođenje Directive 8020 igre, koja je ovog puta kompletno iz trećeg lica. U nekim trenucima sigurno ćete se setiti Dead Space igara ili možda Callisto Protocola, jer ceo ambijent, atmosfera, muzika, efekti, stvarno podsećaju na ove igre, što jeste kompliment.
Iako se meni svidelo što je Supermassive Games izašao iz svoje komfor zone i ubacio nešto novo, tj krenuo da gradi svoju igru drugačoije od ostalih u ovoj franšizi, vidi se da nemaju baš previše iskustva u ovome. Kontrolisanje likova je tromo, sporo, nekako lenjo, što ima smisla jelte jer se radi o slow-burn igri. Ali sa druge strane, sve je to tako čak i kada situacija zahteva nešto drugačije od igrača.
Third person izvođenje je ubačeno i zbog drugog oblika ovog vanzemaljaca, tj The Growth. To su trenuci kada ono pokaže svoje pravo lice, užasnu pojavu koja stvarno može da vas uplaši i jednostavno ostavi u nekim trenucima bez daha. U tim gameplay delovima, na vama je da se šunjate, odradite par stvari tu i tamo, i tako u krug. Dakle poprilično bazično izvođenje i cela poenta ovog dela gameplaya. I moram da kažem da, koliko mi se svidelo, toliko me je i malo razočaralo sve ovo, jer sam očekivao malo veći nivo interakcije. Ali, sa druge strane, ti delovi jesu napeti i neprijatni, ali zbog drugih razloga od onih kada budete vodili dijaloge i donosili odluke.
Ovde osećate da vas nešto prati, da ste navodno uvek u opasnosti da vas ne uhvati. Podseća po malo i na Alien Isolation, kada znate da vas neko proganja i želi da vas smaže, i jednostavno morate da se krijete, budete tihi i obazrivi. I rekoh, navodno, zato što nekako mi se činilo da je sve ovo samo afterthought razvojnog tima, kao da ne postoji ustvari prava pretnja ako ste dovoljno obazrivi. Da, postoji tenzija, pogotovo ako nekome ne prijaju ovakva okruženja, ali ni u jednom trenutku nemate osećaj kao da ćete previše toga izgubiti čak i ako ne budete pažljivi i tihi.
Ali, kao prvi pokušaj Supermassive Games da uvede nešto novo u njihove igre, ovo je stvarno odličan rezultat. I ta kombinacija dva tempa u ovom naslovu je odlično odrađena. Jer u jednom vas tišti jedna stvar, dok u drugom druga, i to jeste dobro ukombinovano i osmišljeno. Da li je egzekucija mogla biti bolja? Da sigurno, ali čak i sa svim ovim je dovoljno dobro i jedan lep, pravi i hrabri korak na bolje, ako mene pitate.
Ali ni jedna od ovih stvari ne bi bila tako dobra da nije grafička prezentacija na nivou. Zanimljivo je da je za ovaj naslov, Supermassive odlučio da se prebaci na Unreal Engine 5, što im je dalo mogućnost da sve izgleda nekako više sinematično. Iako je sa prošlim engineom bio fokus na lica, sada taj fokus može da bude jednak na svim aspektima ove igre, i to se vidi od samog početka.
Svaka scena i svaki ambijent u kojem se nalazite izgleda stvarno vrhunski. Ni u jednom trenutku mi nije prošlo kroz glavu, okej ovo je moglo drugačije da izgleda ili okej, ovde su malo razočarali sa modelima i teksturama. Bukvalno svaki deo je maestralno odrađen, pogotovo sekcije koje se dešavaju van svemirskog broda. Više sam vremena tada provodio oduševljavajući se svemu šta vidim nego razmišljao o tome kako bi moja sledeća odluka mogla da naškodi mojoj posadi.
Tu su naravno mimike, ne mislim na čudovište nego kako su modeli odrađeni kao i njihova gluma. A kao u svakoj The Dark Pictures igri, Directive 8020 obiluje dobrim glumcima koji samo još više doprinose priči i svim dešavanjima u igri. Tu je Brianna Young koja tumači Lashana Lynch, pilota u igri, poznata po ulozi Nomi u James Bond filmu No Time to Die i Maria Rambeau u Marvelovom filmu Captain Marvel. Danny Sapani, komandant Nolan Stafford je poznat po ulozi Jacob Keyes u Halo TV seriji i Sembene u Penny Dreadful. Lotte Verbeek glumi Laura Eisele, koja je holandska glumica koju mnogi znaju kao Geillis Duncan iz Outlander-a. Ostali glumci poput Philipa Ardittija (Josef Cernan), Anneike Rose (Pari Simms) i Kobne Holdbrook-Smitha (LaMarcus Williams) takođe daju veoma dobre glumačke performanse, što igri daje taj filmski osećaj.
Zahvaljujemo se Bandai Namco na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Directive 8020 (Xbox Series X)
I na kraju, iskreno mi se svideo Directive 8020. Najviše zbog izvođenja iz trećeg lica, koji je dao nekako ličniji gameplay u odnosu na druge igre, jer ovde ustvari stvarno kontrolišete vaše likove. I to je odrađeno sasvim solidno. Mada, kao i u svakoj The Dark Pictures igri, cela priča, dileme, rizici, posledice vaših odluka donose najveću težinu i najbolje su odrađeni u ovom naslovu. I upravo zbog toga mislim da vredi da odigrate ovaj naslov, jer za razliku od dosadašnjih The Dark Pictures igara, Directive 8020 je nekako ličnije i modernije iskustvo, sa mehanikama koje će se svideti čak i onim igračima koji nikada nisu zaigrali igru iz ove franšize.
