Survive the Fall – Recenzija – Taktička survival strategija sa puno potencijala, ali…

U današnje vreme, skoro je pa nemoguće pretpostaviti da niko od nas nije pomislio na smak sveta. Bilo da su u pitanju zombiji, nuklearni rat, asteroid, ili neka četvrta još gora opcija, skoro svako od nas ima „šta ako“ plan u slučaju da svet kakav poznajemo prestane da postoji. Da li ćete otrčati do najbliže pošte i preuzeti njihov vozni park pun pouzdanih kombija? Da li ćete otići do paba i sačekati da se situacija smiri sama od sebe? Da li imate veštine koje bi bile upotrebljive? Ja sam po profesiji filolog, tako da bih mogao eventualno da prevodim, pre nego što neko jači odluči da je jezik nepotreban izum i da se od sada svi sporazumevamo groktanjem.

Vratimo se na trenutak u realnost. Survive the Fall, delo poljskog indie studija Angry Bulls, predstavlja netipičan apokaliptični scenario koji je kombinacija različitih inspiracija za kraj sveta. Zemlju u bliskoj budućnosti pogađa meteor i uništava ceo sistem vrednosti koje poznajemo. Nakon pada meteora, na zemlji počinje da raste zeleni fungus, iliti gljive, vanzemaljskog porekla. Zelena magla nazvana Staza (Stasis) koju gljive ispuštaju je štetna po ljude, a dovoljna izloženost dovodi do zombifikacije. Kao šlag na tortu, kao da sve to nije dovoljno, preživeli ljudi se organizuju u grupe, neke vrlo zlonamerne, kako bi uspostavili dominaciju nad preostalima. Tu počinje vaša priča.

Survive the Fall nije samo kombinacija apokaliptičnih motiva i tropova, već i hibrid žanrova. Ovo je u isto vreme pucačina/šunjalica iz trećeg lica, avantura, i RPG, sa primesama strategije i obilnim dodatkom izgradnje baze. Pogled na likove koje vodite je sa visine, i može se donekle spustiti, ali nikada da bude potpuno iznad ramena lika kojeg vodite. S druge strane, kretanje se vrši uz pomoć WASD tastera, a miš kontroliše kameru. Ovo u početku može da deluje zbunjujuće i zahteva kratak period navikavanja, jer nekako uvek očekujete kursor da se pojavi na ekranu, a njega nema pa nema.

Gejmplej je podeljen na dva velika dela – ekspedicije i izgradnju baze. Kada prvi put započnete igru, vodićete četu od tri lika, tri preživela, koji su dobili zadatak od svoje grupe sapatnika da izađu iz kampa i sakupe što više materijala i predmeta koji mogu da pomognu u preživljavanju. Jedan je traper, drugi bivši vojnik, treći lovac, savršena kombinacija. U toku skupljanja materijala, dok vas tutorijal vodi kroz prvu lokaciju, nacionalni park, dobijate poruku da neko napada kamp i da se vratite pod hitno.

Ovde postoji nekoliko elemenata koji su zanimljivo urađeni i ubačeni. Svaki lik ima svoj inventar, gde ga možete opremiti odećom, aksesoarima, oružjem za blisku borbu ili vatrenim oružjem, kao i predmetima koje može iskoristiti. Postoji i opcija šunjanja, gde svi vidljivi neprijatelji imaju konus pogleda ispred sebe, nalik Komandosima. Borba nije preteška, ali municije će vam uvek faliti. Borba prsa u prsa mačetama, lopatama, palicama i pijucima postaje neizbežna, ako nemate kamen koji biste bacili da odvratite pažnju stražarima, te vam stealth pristup propadne. Uvek možete i da odskočite kako biste izbegli udarac, a kako će vas uvek biti dvoje ili troje u timu, i hrane ima svuda, nećete se previše uplašiti čak i ako vas napadne desetak bandita odjednom.

Priča je standardna za ovakve ideje, uz jedinu novotariju u vidu Staze. U svetu takođe postoje i razne frakcije – Sighted (Vidoviti), kult piromana koji žele da spale svet, Shroomeri (Čurkaši?), neohipsteri koji vide vanzemaljske gljive kao otvaranje vrata prema novim svetovima, kao i Caravanneri, inspirisani Kasandrom i Randuom, nomadi kojima je cilj samo da putuju i pevaju i plešu za vreme apokalipse, što je verovatno najmanje realna stvar u igri. Pored ovih, postoji još nekoliko grupacija, ali nema potrebe otkrivati sve sada. Sa svakom od njih ćete doći u kontakt, a od vašeg odnosa s njima, tj. da li konflikte rešavate razgovorom ili ručno pravljenom sačmom, zavisi i mogućnost dobijanja novih kvestova i trgovine. Dijalozi su prosti i služe svrsi, a kako u igri ne postoje međuscene ili glasovna gluma, sve se svodi na slike likova i vrtenje teksta.

U ovom post-apokaliptičnom svetu, zalihe se nalaze na svakom koraku. Svaka ekspedicija, u koju možete poslati najviše tri osobe, završava se tako što odlučujete šta ćete ovaj put poneti u kamp, šta vam je najpotrebnije, a šta možete ostaviti na tlu, jer nemate mesta za sve. Rančevi vaših preživelih nisu neograničeni, a materijala za izgradnju i nadogradnju će vam uvek faliti.

Kada se vratite u kamp, tu počinje duži i nažalost, neoptimizovani deo igre. Glavna stvar u kampu je izgradnja novih građevina i popravljanje i apgrejdovanje postojećih. Najveći problem je u tome što se sve jako, jako sporo odvija. Svestan sam da su autori ovime hteli da dočaraju realizam, ali zaista nije bilo potrebe. Da biste postavili novu radionicu, morate da raščistite krš. Uvek ćete moči da pošaljete samo jednog preživelog, što je težak propust, kao da je nemoguće da mu iko dođe u pomoć, i čekate. Preživelog koji je dobar kuvar stavite u kantinu i naredite mu da skuva obrok za sve – i čekate i čekate. O da, svi preživeli imaju, pored zdravlja, i skalu gladi i umora, na koje ćete morati da pazite, kao i bolesti, ako se zalutate preblizu Stazi.

Ako su previše gladni, sačekajte da se obrok pripremi. Ako su previše umorni, pošaljite ih da spavaju – ali samo jednog po jednog, jer postoji samo jedan krevet u kampu. Kako, pobogu, da spavaju na zemlji? Ako istražuju knjige i dokumente koje ste našli na ekspediciji, kako biste dobili nove poene za otključavanje novih zgrada i opreme, samo jedna osoba to može da radi, dok druge vataju zjale. Da sam mlađi i imam tri sata dnevno da bacim na igre, ovo mi verovatno ne bi mnogo smetalo, ali trenutno zaista nemam mogućnosti da čekam deset minuta kako bih otključao mogućnost pravljenja boljeg ranca u krojačnici.