EBOLA VILLAGE – Recenzija – Rezi-like zanimacija do Requiema

Uvek je lepo videti kada neko pokuša da kopira neku veliku franšizu. I često se to dešava suptilno, i iskreno, mislio sam da smo prošli onaj period blatantnog kopiranja koji se dešavao u doba X360 ere. Okej, na mobilnim telefonima to i dan danas postoji, ali na konzolama i PC-u, sve slabije i slabije. Mada, okej je kopirati franšizu, ili bolje rečeno, gledati franšizu kao inspiraciju za vašu igru. Mada, impresivno je kada jedan čovek, samo jedan čovek, pokuša da napravi novi Resident Evil i uopšte se ne ustručava da to pokaže svojim delom. Resident Evil je naslov koji je sastavljen od stotina programera i dizajnera i svega i svačega i da jedan čovek makar približno ostvari taj sličan osećaj, je neverovatno, ali eto, desilo se, tj dešava se, samo ja nisam bio svestan toga dok nisam zaigrao Ebola Village.

U EBOLA VILLAGE priča je poprilično jednostavna na papiru, ali puna mračnih i jezivih trenutaka koje morate sami da sastavite dok istražujete svaki kutak sela koje izgleda kao da ga je vreme zaboravilo. Radnja počinje mirno, protagonista Maria sedi u svom stanu i gleda omiljenu seriju kada se ekran prekida i uključuje se prenos uživo o biološkoj pretnji koja hara širom zemlje. To zvuči skoro nenametljivo, ali ubrzo postaje sasvim jasno da se ne radi o običnoj vesti na televiziji. Nešto je pošlo strašno naopako. Maria odlučuje da ode u selo da poseti svoju majku i bivšeg muža Ruslana, ali kada stigne tamo, stvari krenu nizbrdo, suočava se sa groznim posledicama misterioznih događaja koji su zahvatili ovo zabačeno mesto. Kako se dublje upušta u selo, počinje da otkriva složenu istoriju koja prethodi svemu tome, tragajući za odgovorima šta se desilo i ko stoji iza svega, dok istovremeno mora da preživi hladnu stvarnost sa kojom je suočena. Sve to je upakovano u atmosferu koja vuče inspiraciju iz klasičnih survival horor igara 90‑ih, svet je sumoran, opasan i pun nejasnih naznaka prošlih događaja. Umesto da vam servira sve na tacni, EBOLA VILLAGE vas tera da sami slažete komade slagalice dok luta kroz napuštene ulice, napuštene kuće i okolne tajanstvene lokacije, otkrivajući mračne tajne koje su preplavile selo i ljude koji su nekada tu živeli. Jako dobar osećaj i svaka čast, samo to mogu reći.

Jeste da su animacije i malo krute i da ne postoje sinematici, tj postoje in game sinematici, koje su ono, uptinog kvaliteta, ali uspeju da prenesu taj osećaj. Ali generalno gledano, cela priča, dešavanja, ti in-game filmčići, deluju toliko goofy da prosto ne možete da mrzite ono šta vidite nego ćete se jednostavno oduševiti. I vidite, bio sam oduševljen, ne znajući da je ovo radila cela jedna osoba, ali kada sam nakon prelaska video credits i jedna osoba upisana kao programer, dizajner, animator i sve ostalo, pao sam na guzu.

A sada gameplay! U EBOLA VILLAGE je gameplay je baš to, indie pokušaj da se replicira Resident Evil naslov, nije previše komplikovan, ali je dovoljno zahtevan da stalno morate da razmišljate o svakom potezu. Igra vas odmah uči jednoj osnovnoj stvari: ovo nije igra kroz koju ćete moći da se prošetate lagano, bez da brinete o tome da li ćete poginuti ili ne. Svaki korak kroz selo prenosi taj osećaj napetosti, što je jako dobro, jer nikada ne znate šta će da iskoči ili se pojavi iza, pored vas, jer ovde nema suptilnog dolaska neprijatelja, jer mali studio, ili one man show.. Neprijatelji se ne ponašaju po nekom predvidivom obrascu, često će vas napasti kada najmanje očekujete, jer baš to nema nekog logičnog obrasca i zato morate da budete stalno spremni na reakciju. Jer kada krenu na vas, neće stati, nemaju mozak, jer je mala igra, AI inteligencija nije potrebna, ali i od kada zombiji imaju inteligenciju, budimo realni!

Borba nije previše kompleksna, ali je dovoljno drugačija da ne završite sve u stilu „pucaj i beži“. Imate oružje koje koristite, imate parry i blok, to su vam osnovni alati, ali stvar je u tome kako ih koristite u pravom trenutku. Snalažljivost u igri je bitna, jer nekada mogu da vas preplave neprijatelji, ali meni je nož bio najbolji prijatelj u ovom naslovu, jer sam veći deo prešao sa njim. Nije da je laka, ali ako nađete foru kako da efikasno ubijate neprijatelje samo nožem, postaje zanimljivo i interesantno. Ali imaćete i one teže, komplikovanije neprijatelje za koje morate da koristite oružje, jer jednostavno, nož im ništa neće uraditi. A tu je i neprijatelj sa motornom testerom, miks Texas Chainsaw Massacre i Resident Evila, i odlično deluje, jeziv je, jak, težak za ubiti i nemilosrdan kada krene na vas. Ceo vajb je odlično uhvaćen i mehanika sjajno funkciniše u trenucima kada ne znate šta da radite.

Inventar i upravljanje resursima je ono što igru čini više survival iskustvom nego običnom pucačinom. Prostor u vašem rancu je ograničen, lekovi se ne nalaze na svakom ćošku i zato morate da razmišljate šta vam treba odmah, a šta može da sačeka. Ako nosite previše municije ili lekova, može vam ponestati mesta za nešto kritično, i to stvara stalnu tenziju dok se krećete selom. Ranjavanje i oporavak dodatno povećavaju napetost. Nije to samo „pronađi lek i sve je rešeno“. Ponekad koristite ono što pronađete u okruženju, biljne sastojke, vodu ili improvizovane materijale, i sve to ima efekat koji morate pratiti. Ako ste ranjeni i ostanete u mračnom delu sela, rana vas usporava i morate razmišljati kako da se vratite u bezbednu zonu da biste se oporavili. To dodaje dodatnu dimenziju preživljavanja, nije samo pucanje u sve pred sobom. Sejv mesta su odrađena kao u Resident Evilu, neka sobica u nekoj kući. Dakle, ne možete sačuvati igru gde god želite, što dodatno povećava napetost. U tim sobicama imate i crate gde možete odložiti stvari koje vam ne trebaju trentuno, a možda će vam pritrebati posle. Mada koliko je inventar mali, stalno sam ostavljao stvari koje sam pronašao tamo gde sam ih.. pa pronašao, dok mi nisu pritrebale. Jer mape nisu velike, možete brzo pretrčati od jednog mesta do drugog ako se sećate gde ste šta pronašli.

Zagonetke u igri nisu frustrirajuće, tu su da vam daju trenutak predaha između napada i tenzije. Obično su klasične: „pronađi ključ da otključaš vrata“ ili „aktiviraj mehanizam da otvoriš prolaz“. Nema filozofije, samo jednostavna logika koja podseća na stare horor igre. Ponekad će vam se učiniti da ste već videli nešto slično, ali to je deo šarma igre, vraćate se u vreme kada su ove zagonetke bile deo samog horora. Mapa sela funkcioniše kao stalna dilema: da li da idete kroz tamnu, napuštenu kolibu gde ste videli sumnjive pokrete, ili polako skupljate resurse za borbu koja već može biti nepovoljna? Nema „pravog“ izbora, postoji samo izbor koji morate doneti u tom trenutku. I često ćete se vraćati, razmišljajući da li ste trebali da produžite kroz polje, sakupite još lekova ili bolje rasporedite inventar.

Težina igre varira od situacije do situacije. ponekad je napredak spor, ali upravo to je ono što igru čini zanimljivom. Nije to samo „spuštate igru na easy i trčite kroz sve“. EBOLA VILLAGE vas tera da razmišljate, da se krećete pažljivo i stalno merite rizik i nagradu. Ne morate biti savršeni, ali morate biti pametniji nego juče.

Grafika u EBOLA VILLAGE nije mindblowing, ali je vrlo efektna u stvaranju atmosfere. Selo je detaljno, sa raspadnutim kućama, prljavim ulicama i mestima koja deluju kao da su napuštena decenijama. Svetlo i senke rade svoj posao da svaki kutak deluje napeto i neprijateljski, pa čak i običan hod kroz selo može izazvati osećaj straha. Ne morate imati najjaču grafičku kartu da biste uživali u vizuelnom delu igre, dizajn sveta, boje i detalji dovoljno pomažu da se uvučete u igru i osetite svaki korak. Posebno su upečatljivi delovi gde dolazi do promena vremena ili kada je noć, tada selo zaista izgleda opasno i nepredvidivo. Mada moram da priznam, početak u stanu i zgradi me je oduševio, i grafikom i svim assetima koji su odrađeni. Sve je izgledalo stvarno stvarno jako ozbiljno. Igra malo kasnije padne u kvalitetu prikaza, ali to nije toliko loše da sada pomislite, u šta se ovo pretvorilo. Zvuk je možda i najjači adut igre kada je u pitanju atmosfera. Svaki šum, od koraka po trulim daskama do šuškanja lišća, daje osećaj prisustva nečeg nevidljivog. Muzika nije preglasna, ali je tu kada treba da pojača napetost ili signalizira opasnost. Kada neprijatelj krene prema vama, zvukovi postaju oštriji, a tišina postaje neprijatna, baš kako treba u dobrom horor naslovu. Glasovi likova i zvuci okruženja su jednostavni, ali efektni, tako da se nikada ne gubi osećaj stvarnog sveta u kojem se krećete. Kombinacija grafike i zvuka čini da se svaka scena oseća živo i napeto, i da stalno razmišljate šta može da vam iskrsne iz mraka.