Postoji nešto posebno u igrama koje pokušavaju da vrate osećaj nekog davno prošlog vremena. Ne mislim samo na vizuelni stil ili muziku, već na način na koji su igre nekada bile napravljene. U vremenu kada gotovo svaki veliki FPS ima health regen, ogroman izbor oružja, desetak različitih sposobnosti i nivoe kroz koje uglavnom prolazite od jedne pucnjave do druge, ili možda nezaobilazni Open World fazon, Agent 64: Spies Never Die radi nešto potpuno drugačije pa i pomalo neočekivano. Ili, bolje rečeno, odlučuje da se vrati kroz vreme, udari dugme na svoju vremensku mašinu i transportuje sve nas krajem devedesetih. Ovo je igra koja otvoreno želi da bude ono što su nekada bili GoldenEye 007, Perfect Dark i slični FPS naslovi sa Nintendo 64, i to radi toliko dobro da ćete već posle nekoliko minuta imati osećaj da je onaj udarac dugmeta na vremensku mašinu bio uspešan. I upravo tu se krije najveća snaga, ali istovremeno i najveći problem Agent 64. Kada nešto toliko verno kopira određenu eru, pitanje više nije samo da li je odrađen odličan posao u rekreaciji ovog fazona izvođenja i svega ostalog, već i da li su stvari koje su bile simpatične i zanimljive krajem devedesetih jednako zabavne i danas.
Agent 64 je delo solo developera Replicant D6 i praktično predstavlja ljubavno pismo klasicima koji su, pa mogao bih slobodno reći, definisali moderan FPS žanr. Igra vas stavlja u ulogu tajnog agenta Johna Waltera, veterana koji biva uvučen nazad u svet špijunaže nakon napada koji ga dovodi u sukob sa njegovim starim neprijateljem Dominic Pulpom. Pulp, za koga se mislilo da je mrtav, vraća se sa svojim planovima i naravno, kao što to obično biva u ovakvim pričama, svet ponovo dolazi u opasnost. Walter mora da prođe kroz 14 misija, da se probije kroz različite lokacije, pronađe informacije, ukrade planove, hakuje terminale, spasava taoce i obavlja tonu drugih stvari kako bi spasio svet. Iskreno, priča sama po sebi nije nešto zbog čega ćete ostajati budni do tri ujutru pokušavajući da shvatite šta se upravo dogodilo, ali odlično služi svrsi i upada u taj 007 kalup. Ona je namerno napravljena kao tipična špijunska priča iz devedesetih, sa tajnim organizacijama, velikim negativcem, osvetom, spašavanjem sveta i protagonistom koji deluje kao da je prošao kroz više avantura nego što je zdravo za jednu osobu. I iskreno, to je sasvim u redu. Agent 64 nije igra koja želi da bude neki ozbiljni politički triler, već pre svega želi da vam pruži osećaj kao da ste ubacili kart sa nekim izgubljenim, nikada izbačenim N64 FPS-om i upravo krenuli novu kampanju, totalno nahajpovani i oduševljeni što ćete zaigrati još jedan Goldeneye-like naslov
Taj pravi osećaj kao da vas je neko transportovao u neka lepša vremena počinje čim krenete sa prvom misijom i shvatite kako su one napravljene. Agent 64 nije klasičan FPS u kojem vam igra kaže da samo idete napred i pobijete sve što se kreće i izlazi ispred vas. Svaka misija predstavlja zaseban nivo sa sopstvenim ciljevima, a oni se menjaju u zavisnosti od težine koju izaberete. Na najnižem nivou možete dobiti poprilično jednostavan zadatak da se probijete kroz određeni deo mape i pobegnete, dok će viši nivoi dodati nove ciljeve koji zahtevaju da istražujete mapu i pronađete određene predmete ili izvršite dodatne zadatke. Zvuči poznato m? Okej, makar onim matorim gejmerima kao što sam ja. Ukratko to je jedna od najboljih ideja koje je igra preuzela iz GoldenEye recepture, jer vas tera da istu misiju ne posmatrate kao završenu samo zato što ste jednom stigli do njenog kraja. Kada se vratite na višu težinu, nivo odjednom dobija novu poentu i počinjete da obraćate pažnju na prostor koji ste ranije samo protrčali, investirate se u igru totalno drugačoije, i to je lepota svega ovoga, što realno, retko koja igra danas radi, ako ijedna.
Kada pričamo kako to izgleda u samoj praksi u toku igranja, to znači da Agent 64 nije igra koju je najbolje samo jednom preći i ostaviti i biti u fazonu, okej to je to, dajte drugu igru. Baš suprotno. Prvo ćete učiti nivoe, kako oni izgledaju, shvatati gde se nalaze neprijatelji i pokušavati da ispunite osnovne ciljeve. Kada pređete na veću težinu, stvari postaju zanimljivije jer se povećava broj zadataka, otvaraju se dodatni delovi nivoa i igra od vas traži da budete mnogo pažljiviji, pa u neku ruku i kreativniji. To je sistem koji danas deluje pomalo neobično jer nas je većina modernih FPS igara navikla da težina uglavnom znači više healtha kod neprijatelja ili to da njihovi meci udaraju ko čekić po glavi. Ovde viši nivo težine zaista menja samu misiju. Ne dobijate samo teže protivnike, već i više stvari koje morate da uradite.
Sam osećaj napucavanja je možda najbolji deo ove divne igre za svakoga ko ima makar malo nedostaje GoldenEye, a iskreno verujem da vas ima baš mnogo. Movement je namerno pomalo trapav, kao da slajdujetee po mapi, nišanjenje ima taj specifični osećaj starih FPS igara, teško i sa klikom na LT možete precizno nišaniti kao u Goldeneye. Neprijatelji reaguju drugačije kada ih pogodite u različite delove tela, a oružje nema onu modernu hiruršku preciznost na koju smo danas navikli. Nego se ponašaju baš onako kao kada bi oružje držali desnom rukom tik pored vašeg kuka, kao u old school špijunskim filmovima. To na početku može delovati pomalo čudno, naročito ako ste navikli na moderne pucačine, ali vrlo brzo počinjete da razumete šta je developer pokušao da postigne. Agent 64 ne želi da vam da savršeno preciznu pušku i savršenu kontrolu lika. Želi da se osećate kao da igrate izgubljeni N64 shooter koji je nekim čudom dobio modernu rezoluciju i podršku za savremeni hardver. I to je jako bitno za ovaj naslov, rekreiranje tog starog osećaja, i moram da priznam da Agent 64 to stvarno savršeno radi, dakle cilj deva je apsolutno ispunjen
Izbor oružja se isto nekako savršeno uklapa sa gameplay pristupom u ovom naslovu. Tu su pištolji, automatsko oružje, sačmarice i druge varijante koje veoma jasno podsećaju na oružje iz Perfect Darka i GoldenEyea. Ne postoji gomila attachmenta, modifikacija i statistika koje morate da proučavate. Uzimate oružje, koristite ga dok imate municije i zatim prelazite na sledeće. I moram da priznam da je to kao divna terapija protiv modernih fps sistema, i upravo zbog toga to je nešto veoma jednostavno i gotovo oslobađajuće u ovom naslovu. Danas se često od igrača očekuje da ima svoj build, da zna koje oružje najbolje odgovara njegovom stilu i da stalno razmišlja o nekakvoj optimizaciji. Agent 64 vas jednostavno pošalje u misiju i kaže vam da se snađete, i onda vi, pa eto, morate da se snađete, šta sad.
Mada taj “snađi se deo” dolazi najviše iz toga što je sistem regeneracije lika, pa kao sve ostalo, totalno u old school fazonu. Ako vas neko malo osakati i skine health, on se neće regenerisati. Možete pronaći body armor koji vam daje dodatnu zaštitu, ali nema situacije u kojoj se sakrijete iza zida deset sekundi i izađete potpuno zdravi. Takođe nema checkpointa usred misije, pa ako poginete, vraćate se na početak nivoa. I sada kapiram, old school osećaj, ali ipak mislim da je nedostatak checkpointa možda jedna od retkih stvari gde će igrači možda, samo možda podići glas. Nekome će upravo to biti ono što je nedostajalo starim FPS igrama, dok će drugome, ili možda većini, ovo biti nepotrebna frustracija. Meni se iskreno svidela ideja, neka novi gejmeri videk ako smo mi patili nekada, ali bih jako više voleo da je ovo opciona stvar, baš zbog onih koji bi možda odustali ako bi shvatili da su izgubili ceo progres par sekundi pred kraja nivoa zbog jednog trenutka nepažnje.
I kada malo bolje razmislite, taj nedostatak checkpointa sam po sebi nije problem ako su nivoi dobro osmišljeni i ako nisu predugački, ali ponavljanje čitave misije ako poginete minut pred kraj iste, može biti naporno kada ste već jednom završili sve što je od vas traženo. Mada tu postoji još jedan maleni problem oko progresije i baš tog dizajna nivoa, a to su Cyphers koji se nekako, pa kose sa već tim sistemom bez checkpointa. Recimo, nakon završavanja misija dobijate Cyphere, a određeni broj njih potreban je da biste nastavili kroz kampanju. To znači da u određenom trenutku ne možete jednostavno nastaviti priču, već morate da se vratite na prethodne nivoe i ponovite ih kako biste skupili dovoljno Cyphera.
I tu Agent 64 pravi jednu od svojih čudnijih odluka. Sama ideja ponavljanja misija nije toliko loša. Jer u osnovi cela igra je dizajnirana oko toga da na višim težinama otkrivate nove ciljeve i bolje načine za prolazak kroz nivo. Ali kada vas igra praktično natera da to radite da biste nastavili glavnu kampanju, ono što je trebalo da bude samo dodatak iskustvu, postaje nekako mučna prepreka. Ako volite da savladavate nivoe, poboljšavate vreme i tražite svaki skriveni cilj, verovatno vam neće smetati. Ako samo želite da odigrate kampanju svojim tempom, ovo može da postane prilično naporno. I pošto sam ne tako davno igrao Halo Campaign Evolved, setih se kako je Bungie tada rešio progresiju kroz nivoe. Sa do dva checkpointa u misijama, a biranjem njih možete krenuti od te tačke u datoj misiji baš kako bi sakupili ono šta vam je falilo u prvom prelasku.
Pored story modea, Agent 64 ima Paradox Mode, koji se otključava kroz završene izazove i kada igru pređete ispod određenog predefinisanog vremena, a donosi više od 70 različitih modifikatora i cheat efekata. Tu možete dobiti stvari poput velikih glava, bržih ili sporijih metaka, mogućnosti da ne morate da punite oružje i čitav niz drugih ludih promena koje menjaju način igranja. Tu su i Contracts, odnosno remiksovane verzije misija sa drugačijim ciljevima i unapred definisanim Paradox podešavanjima. To je zapravo prilično ozbiljna količina dodatnog sadržaja za jednu retro FPS igru. Ono što mi se jako svidelo kod svega toga jeste što igra ne pokušava da sakrije svoju arkadnu prirodu. Ona želi da vas natera da ponavljate nivo, pronađete bolju rutu i pokušate ponovo. Ako ste ikada voleli način na koji su stari FPS naslovi davali igračima ocene, dodatne ciljeve i razloge da ponovo pokrenu istu misiju, i svega toga ima ovde i uživaćete u tome. Ako vam je cilj recimo da samo jednom odigrate kampanju i nastavite dalje, Agent 64 može vrlo brzo početi da vas nervira.
I sada jedna od stvari koje doprinose celom tom replayability osećaju je naravno dizajn nivoa. I to je u ovoj igri jedan lep mač sa dve oštrice i verujem da će mnogi biti podeljeni što se tiče ove stvari. SA jedne strane, svako ko je uživao u old school FPS igrama, pa i third person shooterima, koji imaju više zadataka i teraju vas na temeljno čišćenje nivoa, uvlače vas u igru da jednostavno zaboravite na svet oko sebe, Agent 64 i njegov dizajn nivoa će vam aposlutno i u svakom smislu prijati. Ali sa druge strane, ako ste jedan od onih koje nekada kompleksnost smara i dosađuje i čini vam naslov zamornim, onda će vas on odbiti u ovoj igri. Moram da kažem da dizajn nije komplikovan ili težak za naučiti i prilagoditi se njemu, ali jeste drugačiji od onoga šta su moderni igrači navikli iz današnjih igara. I iskreno, mogu da razumem obe strane. Agent 64 ima zanimljive lokacije prolazićete kroz nebodere, noćne klubove, muzeje, katakombe i snežne baze, ali nije svaki nivo podjednako dobar. U nekim misijama ćete stvarno imati taj sjajni osećaj kao da pripadate ovom svetu, u kojem možete da pronađete alternativni put, istražite okolinu i razmišljate kako da završite cilj. U drugim delovima sve se svodi na hodnike i pucanje. Kada se igra oslanja na svoje špijunske elemente, mnogo je zanimljivija nego kada vas samo baca iz jedne pucnjave u drugu. Problem je što stealth nije dovoljno razvijen da bi mogao da nosi igru samostalno.
Recimo, postoje oružja sa prigušivačem i situacije u kojima možete da pokušate da ne privučete pažnju, ali ponašanje neprijatelja nije uvek dovoljno sandardizovano da biste imali osećaj da ste stvarno postali tajni agent. Ponekad možete tiho eliminisati jednog neprijatelja, dok će drugi koji se nalazi relativno blizu nekako ostati potpuno miran, dok se u drugim situacijama čini da protivnici reaguju na nešto što niste očekivali. Zbog toga stealth više funkcioniše kao dodatna opcija nego kao ozbiljan sistem. Ipak, kada sve klikne, Agent 64 može da bude baš zabavan. Postoji određeno zadovoljstvo u tome da uđete u prostoriju, brzo eliminišete dvojicu neprijatelja, sakrijete se, pokupite ono zbog čega ste došli, pronađete terminal i zatim se vratite istim putem pre nego što cela situacija izmakne kontroli. To je ono što moderne FPS igre često zaboravljaju, osećaj da ste vi taj koji rešava problem, a ne samo vojnik koji prati waypoint do sledeće pucnjave.
Multiplayer je još jedna oblast u kojoj Agent 64 ima mnogo više sadržaja nego što biste očekivali. Igra podržava lokalni split-screen, online multiplayer i do osam igrača, a postoji mogućnot da se dodaju još osam botova u određenim modovima. Tu su Deathmatch, Briefcase, Zone i Challenges, uz mogućnost detaljnog podešavanja lobbyja, timova, oružja, pravila i Paradox modifikatora. Možete sačuvati i do deset različitih preseta, pa ako želite da napravite neku svoju potpuno otkačenu verziju klasičnog multiplayera, igra vam daje dovoljno prostora za eksperimentisanje. I moram da priznam da je upravo couch co-op i multiplayer možda deo koji najviše podseća na ono zbog čega su GoldenEye i Perfect Dark nekada bili toliko posebni. Danas je teško ponoviti taj osećaj kada nekoliko ljudi sedne u istoj sobi, svako uzme kontroler i počne da se međusobno lovi po mapi. Agent 64 vraća taj osećaj, samo što sada ne morate da se borite sa Nintendo 64 hardverom, malim brojem kontrolera i ekranom koji ste morali da delite. Ako imate ekipu koja voli retro FPS igre, ovo je verovatno segment kojem ćete se najčešće vraćati. Jedva sam sakupio par komšija da probaju ovo sa mnom u local multiplayeru, ali moram da kažem da je prosto fantastično i totalno drugačiji osećaj jer igrate protiv nekoga ko je tu pored vas, koga možete da ćušnete ako vas iznervira ili mrko pogledate. Toga jednsotavno nema danas u Multiplayer igrama, na žalost.
Kada pričamo o grafici, jasno je šta je developer želeo da postigne. Agent 64 izgleda kao izgubljeni N64 naslov koji nikada nije dobio priliku da bude objavljen. Likovi su namerno kockasti, teksture su zamućene, modeli imaju izrazito retro proporcije, ali je sve to spojeno sa modernim osvetljenjem i nekim efektima koji podsećaju i na Perfect Dark. Posebno je zanimljiv CRT filter koji dodatno pojačava osećaj da gledate igru kroz stari televizor. Ali kao i kod svakog segmenta ove igre, i nostalgija je ovde mač sa dve oštrice. Ako volite N64 estetiku, Agent 64 izgleda fantastično upravo zato što izgleda “loše”, autentično ako bih mogao da kažem za tu eru igara. Ako ne volite taj period ranog 3D-a, verovatno ćete se pitati zašto je neko 2026. godine napravio igru koja izgleda ovako. To nije tehnički nedostatak, već svesna odluka, ali je važno razumeti kome je igra namenjena. Agent 64 nije retro-inspired u smislu da uzima stare ideje i pretvara ih u modernu igru. Ona mnogo više pokušava da napravi novu igru koja bi mogla da postoji u tom periodu. Isto važi i za zvuk. Nedostatak glasovne glume može delovati pomalo neobično za leto godpodnjeg 2026. godine, ali je potpuno u skladu sa pokušajem da se imitira era N64 igara. Muzika takođe prati taj pristup, retro melodije koje ne pružaju mnogo, ali se ipak savršeno uklapaju u ovaj retro-like naslov.
Zahvaljujemo se Replicant D6 na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Agent 64: Spies Never Die (PC)
I kada se sve to spoji Agent 64: Spies Never Die je veoma specifična igra. Verujem da se neće svakome svideti, pa ni svakom ljubitelju FPS igara, jer će neko možda mnogo više ceniti neku moderniju retro pucačinu koja uzima stare ideje i prilagođava ih savremenim standardima. Ali ako je neko odrastao uz GoldenEye 007, Perfect Dark ili TimeSplitters i nedostaje vam upravo taj tip FPS igara, Agent 64 ima nešto što je veoma teško pronaći drugde. Najbolje od svega je što Agent 64 ne krije to što pokušava da bude nalik nekim matorim igrama, već se baš ponosi time, i to se vidi na svakom koraku
