World War Z VR – Recenzija – 200+ zombija trče ka tvom VR-u!

Znaš onaj osećaj kad ti neko kaže „ma to ti je samo još jedna igra o zombijima“, a ti se nasmeješ jer znaš da VR nema „samo još jednu igru sa zombijima“? Da razjasnim malo, ma koliko Zombie igara izlazilo, uvek će biti zabavno igrati tu “još jednu”, samo naravno, da nije totalni raspad. Ali ipak, tako sam ja rekao sebi, a onda i odgovorio sebi jelte (nemam nikakav problem, stvarno!) kad su najavili World War Z VR. Nije me brinulo što sam se originalnog World War Z naslušao i nagledao na monitoru, sad je to sve trebalo da mi diše za vrat. I to bukvalno, jer kad staviš Quest na glavu, stvarno imaš osećaj kao da će te te horde zombija uhvatiti a onda i zatrpati raspadnutim telima. Nema više kauča i safe zonea ispred ekrana, sad si u sred stampeda, a jedina opcija je da pucaš ili te pojedu.

I odmah da razjasnimo: ovo je single-player igra. Nema je vaša Discord ekipa, nema deljenja municije dok se smejete i paničite zajedno. Nema „ajde ti levo, ja ću desno“. Imaš samo sebe i par AI ortaka koji… pa, hajde da kažemo da se trude, samo se pitam da li oni to znaju. Ili makar izgledaju kao da se trude, dok ti juriš sa jednog kraja mape na drugi i pokušavaš da zakrpiš sve rupe u odbrani. Oni su više kao statisti u nekom zombi filmu, samo ponekad mrdnu malo, pucnu par metaka i opet se uspavaju. Prvi trenutak u igri je odmah hladan tuš. Nema cinematic uvoda, nema laganog pripremnog levela. Samo ti, oružje i zid zombija koji juri prema tebi. Saber Interactive se baš potrudio da prenese onu svoju poznatu „horde“ tehnologiju u VR, do 200 zombija na ekranu odjednom. To u flat verziji igre izgleda impresivno, ali u VR-u… u VR-u je to mini srčani udar koji ti izmami osmeh na licu. Nije isto kad gledaš sa strane i kad ti 200 trčećih leševa juri direktno u lice. Prelep osećaj! Okej, makar je meni bio!

Kontrole su skroz kul. Možete da birate da li ćete igrati sedeći ili stojeći, da podesite visinu i “debljinu” holstera gde će vam biti oružjei. tako dalje. Možete isto podestiti da li želite da vam bude autentičan osećaj prilikom igranja, znači repetiranje puške ubacivanjem magazina ili ćete to raditi na jednom dugmetu. Ima dosta opcija, ali najbolje od svega je to što je napucavanje sasvim zadovoljavajuće. Kada krenete da pucate po zombijima i vidite kako oni padaju, trenuci kada se totalno izgubite u haosu i zaboravite da ubacite novi šaržer. Cela ta gameplay mehanika je već viđeno, ništa ovde nema novog, sem naravno toliko nerealnog broja neprijatelja ispred vas, ali najvažnije od svega je što sve savršeno funkcioniše i što je neverovatno zadovoljavajuće.

Lokacije su, ruku na srce, dobro izabrane. New York, Tokyo i Marseille, tri različita tipa urbanog haosa. New York je klaustrofobičan i prljav, Tokyo svetluca neonskim bojama dok ti hodnici smrde na opasnost, a Marseille ima onaj opušteni mediteranski ton… bar dok ga ne pretvore u festival raspadnutih tela. Dizajn je više fokusiran na vođenje igrača kroz unapred određene staze nego na slobodu istraživanja. Hodnici, zatvorene arene, povremeno šire ulice, sve funkcioniše, ali ne očekuj da ćeš se izgubiti u nekoj skrivenoj ulici i naići na iznenađenje. Ovde nema lutanja, samo pravac dalje i preživljavanje.

Likova ima sedam, svaki sa svojim perk-ovima i loadout-om, što ti daje malo kontrole nad načinom igranja. Možeš da ideš kao čist DPS, da se igraš heroja sa sačmaricom ili da vučeš medic set za spasavanje… sebe, jer AI ortaci nisu baš tip koji ti se baci pred metak. Naoružanje ima onaj Saberov osećaj — teško, mesnato, i svako oružje ima svoj “kick”. VR kontrola to pojačava: podizanje nišana, manualni reload, punjenje sačme — sve to radi bez većih problema. Kad radiš brzo i precizno, osećaš se kao John Wick. Kad ti se ruke spetljaju usred talasa, osećaš se kao statističar u horor filmu, taman pre nego što mu zagrizu rame.

I tu dolazimo do onog dela zbog kojeg VR ume da te iscedi kao peškir, intenzitet. Kad ti zombiji krenu da se penju jedni preko drugih, kad vidiš zid tela kako se ruši prema tebi, refleksi ti rade na čistom instinktu. Prst na okidaču, cimaš se na svaki zvuk i okrećeš se kao blesav u VR-u, tražiš otvor. Skoro pa da osetiš miris panike (ili je to znoj iz headseta). Problem je što taj intenzitet, koliko god bio uzbudljiv, ume da se pretvori u repetitivnost. Mapa te vodi dalje, talas zombija, čišćenje istih, kratki predah, pa opet talas. Nema mnogo iznenađenja u strukturi misija, pa kad prođe prvi udar adrenalina, shvatiš da znaš tačno šta sledi.

Performanse na Quest 3 su solidne, ali nisu besprekorne. Kad ekran napuniš onim najvećim hordama, framerate ume da se malo zadrhti. Nije strašno do mere da ti razbije iskustvo, ali dovoljno da primetiš. Grafika je sasvim pristojna za standalone VR, sa dovoljno detalja da atmosfera radi. Nemaš osećaj da igraš „mobilnu verziju“, ali jasno je da su pravili kompromise da sve to stane u Quest. Zvuk igra ogromnu ulogu. Zombi urlik iza tebe tera te da se okreneš u panici, a ispaljeni meci zvuče dovoljno „mesnato“ da svaki pogodak ima težinu. Glasovna gluma je tu čisto da popuni prazninu, ali nije fokus — priča se svodi na „evo problema, evo oružja, srećno“. Ako tražiš duboku narativnu avanturu, ovo nije to. Ovo je više „zombi rolerkoster“ nego drama.

AI saputnici… eh, već sam ih spomenuo, ali vredni su još jedne opaske. U retkim trenucima pomognu i spasu ti život. U većini slučajeva, oni su kao likovi iz pozorišta, znaju gde treba da stoje, šta da kažu, ali ne umeju baš da improvizuju kad se scena raspadne. Kad bi makar postojala opcija da ih pošalješ kući i ideš sam, možda bi osećaj bio iskreniji, jer ovako znaš da nisu od neke koristi, ali ipak su tu da zauzimaju prostor.

Najviše me iznenadilo što, uprkos ograničenjima, igra stvarno uspeva da prenese osećaj masovnog haosa. Nema mnogo VR igara koje ti mogu poslati tolike gomile neprijatelja odjednom i da to radi glatko. Da, talasi su skriptovani, da, mape su linearne, ali onaj trenutak kad vidiš zid zombija kako se obrušava na tebe dok stojiš na zadnjem metku, to ne zaboravljaš. Da li je ovo igra kojoj ćeš se vraćati mesecima? Verovatno ne. Ali je savršena za one momente kad ti dođe da se potpuno uroniš u haos, isprazniš par magacina, izvučeš se iz stampeda i skineš headset sa osmehom „uff, ovo je bilo ludo“. Saber Interactive je ovde odradio pristojan posao u prenošenju svog recepta u VR, uz sve kompromise koje standalone platforma nosi.