Terminator 2D: No Fate – Recenzija – Savršen omaž jednom od najboljih filmova ikada

Nisam neki fan te revolucije pixelated igara koja je zastupljena na tržištu proteklih nekoliko godina. Mislim super je što mali devovi uspevaju da kanališu svoju kreativnost kroz 16bit izgled, ali retko koja igra mi se svidela, još manje oduševila. Uvek je nešto faillo. Uvek sam mislio da su igre rađene u tom fazonu samo gimmick da se unovči nostalgija kod matorih gejmera, kao što sma ja, samo eto, kod mene to nije palilo. Prošlo vreme, da, nije palilo, jer pre nekih desetak dana mi je uletela u ruke igra koju sam potajno očekivao, ali u koju nisam pružao toliko nade. U pitanju je Terminator 2D: No Fate, jer eto, obožavam Terminator 2, film uz keca, uz koji sam odrastao, toliko ga puta gledao da ga znam napamet, svaki pokret, svaku frazu, svaku foru. Mogao sam da predpostavim šta mogu da očekujem od ovakvog naslova, ali nisam znao šta će on u mene probuditi, jer posle mnogo prelaska, detaljne analize svake predivne animacije u njoj, moram da kažem da je Terminator 2D: No Fate probudio tu želju i ljubav za 2D side scrolling igrama, bukvalno kao ni jedna do sada.

Nego krenimo ispočetka. Priča prati događaje iz filma Terminator 2, ali ne pokušava da ga bukvalno prepriča scenu po scenu. Umesto toga, igra uzima ključne momente, likove i motive i raspoređuje ih kroz niz 2D misija koje se stalno prebacuju između različitih perspektiva i vremenskih linija. Jedan trenutak kontrolišete Sarah Connor, drugi put ste u ulozi T-800, a zatim se prebacujete u futurističke segmente rata protiv Skyneta, gde vodite otpor kao John Connor. Sve to funkcioniše kao kolaž poznatih scena i ideja, ali dovoljno prilagođen igri da ne deluje kao puko prepričavanje filma. I ono što je važno, igra ne objašnjava previše. Ne drži vas za ruku. Ako znate Terminatora, znate o čemu se radi. Ako ne znate, brzo ćete pohvatati osnovu kroz samu akciju. Mada, divna stvar u svemu ovome je to što igra priča i priče koje eto, nisu upale u ekranizaciju ideja James Camerona. Sada pitanje je da li je razvojni tim iskoristio neke njegove spise i “ekranizovao” ovo kroz 2D akciju ili je to bila njihova ideja, ali kako god bilo, čak i te pričice, misije, delovi koji dublje objašnjavaju događaje Terminator 2 filma, su tako savršeno uklopljene da kada ih pređete čak i više puta, poželite još više da budete u ovom čarobnom 2D svetu Terminator univerzuma.

Kao što sam već napomenuo, ovo je 2D side scrolling igra u old school fazonu, pixelated haos ako mogu tako da kažem. Već od prvog nivoa se vidi inspiracija nekih starijih franšiza. Moja asocijacija, preko nekih mehanika koje sam video je definitivno bio Contra franšiza, i jedva čekam da vidim šta su drugi mislili o igri, jer ovo pišemo u pre-review periodu, zahvaljujući ključu koji smo dobili od Reef Entertainmenta. Dakle, idete u jednu stranu po nivou, napucavate se sa neprijateljima, i to raznim neprijateljima, apsolutno svakakvim, sve u zavisnosti u kom periodu Terminator univerzuma se nalazite. Možete pucati u osam pravaca, iskosa, na gore, na dole i tako dalje. Uz to, možete uzimati i takozvane power-upove, oružja koja su vremenski ograničena i koja nanose ogromnu štetu neprijateljima. Nivoi su tako dizajnirani da su ti power-upovi kao i save pointi malo sakriveni. Ne bukvalno usput, već malo levo, malo desno.

Dakle, Gameplay je čisti, old school side-scroll run-and-gun, sa jasnim fokusom na kretanje, pozicioniranje i brzo reagovanje. Nema komplikovanih sistema, nema tona statistika, nema menija u kojima provodite više vremena nego u samoj igri. Trčite, pucate, skačete, sklanjate se, koristite okruženje koliko možete i pokušavate da ostanete živi. Kontrole su responzivne, jasne, bez previše glumatanja i komplikovanja, i već posle nekoliko minuta imate osećaj da znate šta radite. Ne zato što je igra banalna, već zato što je dizajnirana tako da se oslanja na instinkt i ritam, a ne na učenje sistema. Što je prosto fanastično ako mene pitate. Borbe su često brze i ponekad hoatične, da ne kažem nemilosrdne. Neprijatelji dolaze u talasima, dok ih ne očistite, projektili lete sa svih strana, a vi morate da budete stalno u pokretu. Ima trenutaka kada igra deluje gotovo arkadno surovo, naročito ako pokušate da jurite napred bez razmišljanja. Još više na Hard težini, kao što je i zamislio razvojni tim da se igra ovaj naslov. Ovde se ceni strpljenje, poznavanje nivoa i tajming. Boss borbe su posebno zanimljive jer vas teraju da naučite njihove obrasce i da shvatite kada da napadnete, a kada da se povučete. Nisu spektakularne u modernom smislu, ali imaju taj stari šmek, onaj osećaj da ste pobedili jer ste naučili igru, a ne zato što ste imali bolju opremu.

Mada, stvar koja me je prosto oduševila u ovoj igri su animacije. I sada, sigurno se neko pita, okej animacije, šta u pixelated igri može da bude toliko za oduševljenje. Jednostavno, apsolutno sve. U tekstu sam pisao kako sam analizirao, ili bolje rečeno, bio oduševljen animacijama u ovoj igri. Apsolutno sve šta se dešava, svaki lik koga već znate iz filmova šta radi, pršti, vrišti kao da je direktno izvađeno iz filma, i svaka animacija je prosto neverovatno dobro animirana. Evo dok se sećam prosto se ježim. Način na koji Sarah Connor puca, pogotovo shotgunom, način na koji T-800 mladi rukama protivnike u kafiću nakon što se vrati kroz vreme, na koji puca neprijatelje i sve pokrete koje ima u filmu su verno prenešeni ovde. I to nije ono, uncanny valley fazon kada nešto izgleda ultra-realistično pa vam bude neprijatno. Ne, ovde je to toliko odrađeno sa svojim stilom, ali sa tim prisećanjem na jedan od najboljih filmova svih vremena, možda suptilno, ali ponovo tako jasno i direktno da je prosto nemoguće da propustite te trenutke. Te sitne, stvari, animacije, toliko čine dušu ove igre da je to nešto neverovatno. Svaki trenutak kada skočite i Sarah se zanese kako bi uhvatila platformu, merdevine, stane vam srce, koliko to lepo i divno izgleda, poznato ali ponovo, nekako novo, drugačije, zanimljivo.

Već sam rekao da igra kroz nivoe priča priču događaja iz Terminator 2 filma, i svaka ta pričica ima neki detalj, neku animaciju, koja verno udara na tu nostalgiju. Bukvalno kao da gledate jedan odličan 2D film kroz akcioni side scrolling de-make. I moram da napomenem, da postoje takve igre, ali ni jedna nije toliko verno ispričala priču onako tiho, suptilno, pažljivo, kao Terminator 2D: No Fate samo kroz animacije. Ne znam, meni je ovo bilo prosto oduševljenje kao nikada do sada kada su u pitanju 2D igre.

Zvuk i muzika rade možda i veći deo posla nego grafika. Muzika jasno vuče inspiraciju iz originalnog filma, ali nije puko kopiranje. Ima taj mračni, mehanički ton koji stalno podseća da je u pitanju borba protiv nemilosrdne mašine, protiv sistema koji ne staje i nema milosti prema ljudskom rodu. Zvukovi oružja, eksplozija i mehaničkih neprijatelja su dovoljno snažni da vas uvuku u akciju, ali ne preteruju do te mere da postanu naporni. Sve deluje skladno sa filmom, a sa druge strane i u funkciji igre.

Mada naravno da postoji jedna mana, makar ako mene pitate. Jedna od prvih stvari koju ćete primetiti jeste da igra nije duga. Ako sednete i fokusirano je pređete, možete to učiniti za par sati, pa čak i manje od dva sata. To je činjenica koju ne treba skrivati. Ali pitanje je, da li je to nužno mana? U kontekstu onoga što ova igra pokušava da bude, odgovor nije tako jednostavan. Ovo nije igra koja želi da vas veže na dvadeset ili trideset sati. Ovo je iskustvo koje želite da odigrate u jednom ili dva sedenja, da osetite tu energiju, da se podsetite kako su nekada izgledale igre koje su bile koncentrisane, jasne i bez viškova. Postoje i alternativni putevi, sitne varijacije i razlozi da se vratite, ali suptilni, nenametljivi, baš kako bi to i trebalo da bude. Bolje rečeno trebate igru preći jedno 3x kako bi otkrili sve “pričice” u ovom naslovu, i verujte mi, to vam neće biti teško, niti naporno, već pravo uživanje. I da kažem, te alternativne putanje ne kvare celokupnu priču, da kažem “source material” već ga upotpunjavaju kako i treba.

Mada, ako se uzme u obzir da igra košta nekih $30, možda onda ta dužina bude upitna za ljude koji plaćaju po punoj ceni. Ne kažem da vredi, ali znam da postoje igrači koji mere količinu igranja na kašičicu i gledaju da im se isplati savaki dinar. Ali i da sam kupio igru, a kupio bih je da je nismo dobili, moj zaključak bi bio apsolutno isti. I kada smo kod toga…