Layers of Fear: The Final Masterpiece – Recenzija – Kolekcija horora sada i u pokretu

Layers of Fear je započeo svoj život sada solidno daleke 2016 godine. Priča o Slikaru koji proživljava svoje horrore prošlosti i sadašnjosti, dok pokušava da napravi svoje poslednje, najbolje delo je ušla pod kožu mnogim igračima. 2023. godine, dobili smo remaster ovih naslova za Xbox Series X, PlayStation 5 i naravno PC. I sada, nekoliko godina kasnije, pola godine nakon izlaska nove Nintendo konzole. Stigao je i Layers of Fear na Nintendo Switch 2. Što je u jednu ruku, totalno neočekivano, uzevši u obzir tehnologije koje gura ovaj naslov, i naravno zahtevnost istog.

Horori sporog ritma nisu bili toliko česti u tom vremenu, tako da je ovo bilo prijatno iznenađenje, sa idejama pozajmljenih iz PT demoa od Hidea Kojime. Layers of Fear je prošao poprilično dobro kod kritičara, bolje kod igrača a to je motivisalo Bloober Team da proširi svoju priču. Slikar je imao ženu i ćerku, tako da smo dobili jedan DLC pod nazivom Inheritance, gde pratite život iz perspektive njegove ćerke kao i viđenje stvari iz njenog ugla.

Nekoliko godina nakon toga smo dobili Layers of Fear 2, koja prati priču glumca koji je deo filmske ekipe na jednom velikom okeanskom brodu. Tri igre, tri sloja horora su bila dovoljna da se priča nastavi, možda poveže u jednom hronološkom delu jedne, pa recimo spisateljice. Upravo zbog toga, Bloober Team je ovih godina radio na novom Layers of Fear naslovu, bez broja koji bi pokazivali da je to nastavak ili bilo šta drugo. Igra koja će biti skup svih priča, sa dodatim podglavljivma novih likova u vidu Spisateljice, kao i još boljeg objašnjenja prvog dela iz ugla Slikareve žene, tj Muzičarke.

Igru počinjete kao Spisateljica, koja dolazi u Svetionik kako bi porazila svoju kreativnu blokadu. Nakon dolaska, shvata da je možda malčice pogrešila. Sablasna tišina pomešana sa zvukovima oluje u kombinaciji sa jezivim zvukovima stare građevina stvara odličnu atmosferu za nas igrače, ali ne tako divnu za nju. Nakon prvog pokušaja pisanja, čuje buku u susednoj sobi i tu otkriva sliku koju je naš Slikar oslikao u prvom delu. Slika koja je mnogo više od toga. Nakon istraživanja osnovih stvari u par soba, ona se vraća za svoju pisaću mašinu i sa prvim udarcem u slovo, priča se prebacuje na dešavanja iz prve igre u franšizi. Tada preuzimate ulogu Slikara, koji je odlučan da naslika svoj Magnum Opus koji će razbiti i njegovu kreativnu blokadu koju ima par godina. Par godina u kojima su se dogodile tragedije u njegovom živout, koje ćete otkriti u toku igranja.

Prva misao koja je meni prošla kroz glavu jeste da je Spisateljica iskorišćena kao katalizator između svih priča koje postoje u Layers of Fear franšizi, na poprilično dobar način. To ne znači da ona nema svoje tajne, strahove, horrore, jer u toku giranja ćete posvedočiti svim horrorima sa kojim će se ona susresti u toku njenog boravka u Svetioniku. Samo je sada na vama da otkrijete, da li su priče iz keca, iz svih DLC dodataka bile samo priče jednog kreativnog i uvrnutog uma, ili su se one stvarno desile. Ili možda je Bloober team uzeo foru od Alan Wakea gde šta Spisateljica piše se ustvari dešava na nekom drugom delu planete ili ovog uvrnutog sveta gde se oni nalaze.

U toku prelaska priča iz keca, svih dodataka i dvojke sam očekivao češće prebacivanje na spisateljicu, gde pokazuje trenutke kako se ona bori sa svojim demonima i strahovima, ali se to neće često dešavati. Sa jedne strane je koliko toliko razumljivo, jer svaki pisac kada uhvati fokus, može pisati satima, pa i danima bez prestanka, sem onog za spavanje jelte. Uzevši u obzir da priče u kecu dvojci i dodaticma traju po par sati, ovo je koliko toliko razumljivo.

Što se tiče same priče, bolje rečeno svih priča u ovom serijalu ili hronologiji ako mogu tako da je nazovem, je odlično odrađena. Svaka priča govori o drugim likovima i njihovim problemima da savladaju svoje, lične, unutrašnje demone. Sve ćete to doživljavati iz prvog lica, sve horrore koje oni umisle iliti koji im se dešavaju. Razvoj priče je u svim naslovima odličan, ali ne zaboravite, ukoliko želite da saznate sve o tim pričama, neke nivoe ćete morati da prelazite ispočetka i birati druge izbore, kako bi ispunili rupe u priči. Dobra stvar kod ovoga je što nakon prelaska svake priče, možete birati chaptere iz glavnog menija, videti koji delovi nisu otvoreni i završavati ih. Nećete morati da prelazite cele priče ispočetka, ne brinite.

Iako su ovo faktički iste igre kao one koje smo dobili pre nekoliko godina, koje su obrađene i prerađene u Unreal Engine 5 verziji, imamo nekih gameplay novina u svim delovima. Ubačene su stvari koje će vam pomoći istraživanju ili načiniti ga zanimljivijim. Ovo nije igra u kojoj ćete ubijati protivnike, ali jeste onaj tip gde ćete morati da bežite od horrora koji vas jure. Neke nove mehanike će vam dati tu mogućnost da se u određenim trenucima, kada se one pojave oko vas, da se otarastite od njih, makar na kratko vreme, kako bi se regrupisali i našli pravi put.

Sve Layers of Fear igre su nekako više psihološki horror. Tu imamo skoro nikada nezaobilazne jump scareove, ali ceo horror se oslanja na ono šta glavni lik proživljava u njegovoj glavi i stanju svesti u kojem je. Stvar koja poprilično dobro diže taj horror osećaj je igranje sa stvarnosti kako vas tako i glavnog lika. Nivoi se dinamično menjaju oko vas, tako da ćete se na početku pitati, da li ovo nisam video ili se sada pojavilo. Ceo gameplay se svodi na rešavanje zagonetki, koje se triggeruju određenim pokretima i akcijama igrača. Nešto kao u PT igri, iliti demou koji je izdao Hideo Kojima nekih dve godine pre prve Layers of Fear igre. Ovo tera igrače da razmišljaju, da obrate pažnju na sitne detalje u sobama, objektima, delovima broda, kuća i svetionika u kome se nalaze, da sakupe sve stvari koje bude našao i pokuša da nađe izlaz iz trenutne klaustrofobične situacije. Stvari koje pronalazite i sakupljate u toku igranja nisu tu samo da bi predstavile ukras i možda sporedne, nekada nebitne stvari. Svaki predmet koji nađete će vam dublje objasniti priču koju trenutno završavate, horore koje su naveli glavne karaktere za stvari koje su uradile u prošlosti. Dešavanja koja su dovela do ovog ultimativnog trenutka u kome se vi nalazite.

Metamorfoza objekata u realnom vremenu ispred vas nije jedina, da kažem horror stvar u kojoj ćete uživati. Tu je i fantastičan zvuk, koji je magičan u nekim trenucima. Vizuelno audio iskustvo je prosto neverovatno, jer ne samo da se igra „igra“ sa vama sa onim šta vidite ispred sebe već i sa onim šta čujete. Ti zvukovi će nekada biti samo deo ambijenta u kome se nalazite, nekada lažna nada da ste blizu kraja, a često kao znak razvoja i napretka priče u kojoj ste. Zvuk, koliko i celokupan ambijent će vas voditi od početka do kraja, u kombinaciji sa svim šta vidite će stvoriti tu odličnu, jezivu horror atmosferu i napetost kod svih igrača.

Kao što sam napomenuo, igra je rađena u Unreal Engine 5, sa svim novim tehnologijama koje su na raspolaganju razvojnim timovima. Pre dve godine, Layers of Fear sam igrao na Xbox Series X konzoli i igra je izgledala fenomenalno u svakom trenutku, čak i u performance modu čiji grafički kvalitet je nešto niži od Quality Modea i zaključanog gameplaya na 30 frejmova po sekundi. A sada mi je bilo prosto neverovatno da istu igru, sa takvim grafičkim prikazom igram i na Switch 2 konzoli. Mislim, naravno da tu ima par cutbackova tu i tamo kako bi igra radila ovako fluidno, ali prosto je fantastično šta je tim uspeo da uradi sa ovim portom. Čak i pored tih kompromisa. Layers of Fear The Final Masterpiece stvarno izgleda neverovatno na ovoj portabilnoj konzoli.

Osvetljenje je dosta unapređeno u odnosu na prethodne delove, tako da lampa koju nosite u prvom delu priče će verodostojno osvetljavati sve šta se nalazi ispred vas, davajući stvarima te tople boje starog fenjera koji vam je u rukama. Ni u jednom trenutku nisam pomislio, eh ovo su mogli bolje da odrade, jer je sve odrađeno na najvećem mogućem nivou kvaliteta. Dinamika igre im je to dozvolila, jer ovde nemamo brze akcije i drugih akrobacija, već se sve dešava u sporom ritmu od početka do kraja, sa povremenim blagim trčanjem i haotičnim scenama, koje se često dešavaju samo u prostoriji u kojoj ste vi.