Ne znam za vas, ali meni nekada treba nešto drugačije. Ne još jedan shooter, ne još jedna open world igra u kojoj skupljam besmislene ikonice, nego nešto što će me zateći nespremnog, ščepati i ne puštati dok ne vidim sve što ima da ponudi. Upravo to mi se desilo s Kunitsu-Gami: Path of the Goddess na Nintendo Switch 2. I ne samo da sam ostao bez daha više puta, nego sam i shvatio da ovakve igre jednostavno, nedostaju. Još veće iznenađenje je kada na ovakvim igrama radi jedna kompanija, development tim koji se do sada prikazivao na sceni samo sa behemotima igračke industrije. Tako da iza Kunitsu-Gami: Path of the Goddess stoji niko drugi nego Capcom Division 1 development team, grupa ljudi koja radi “isključivo” na Resident Evil igrama. Kada sve to uzmemo u obzir, jako mi je žao što ova igra nije popularnija među igračima.
Priča vas stavlja u ulogu sojinshua , ratnika koji mora da zaštiti božansku figuru Yoshiro dok ona putuje kroz predele zaražene zlom energijom Seethe. Svaki region je drugačiji, šume ispunjene neprirodnim bojama, izvitoperena sela i planine utonule u sablasnu maglu. Dan provodite u oslobađanju seljana i pripremi odbrane, dok noć donosi talase demonskih neprijatelja. Taj prelaz iz mirne, strateške pripreme u potpunu borbenu ludnicu je trenutak kada igra pokazuje svoje pravo lice.
Prva stvar koja me pogodila je estetika. Ljudi, ova igra izgleda kao da ste upali u živu sliku nekog tradicionalnog japanskog umetnika, obojenu drečavim bojama i prožetu onim ludilom koje može da smisli samo Capcom. Sve je prelepo, svaki kadar je vizuelna poslastica. Bilo da se borite protiv demonskih čudovišta, bilo da lutate kroz osvetljene šumske staze, sve izgleda kao da ste zakoračili u neko mistično pozorište gde se svaki pokret računa. Čak i kad sam stajao u mestu, samo posmatrajući pejzaže, imao sam utisak da sam deo neke mitske predstave. Dizajn protivnika je jednako upečatljiv, groteskni, sablasni, ali prelepo animirani, oni stvaraju tenziju koja vas drži na ivici. I što je najvažnije, sve deluje autentično, sve ima smisla u tom svetu. Nije tu samo da bi bilo kul, nego zato što ima težinu, ima značenje.
Gameplay je balans između direktne akcije i mikromenadžmenta. Udaraćete, izvoditi specijalne poteze i čistiti talase Seethe kreatura, dok istovremeno upravljate seljanima, postavljate ih na ključne tačke, zadajete im uloge i pomerate ih u hodu kako se situacija menja. Svaka misija je mali ratni teatar gde ste vi i general i borac u prvoj liniji. Sve se vrti između istraživanja, spašavanja i borbe, a svaki taj segment ima svoj šarm. Nema tu “punjenja” sadržajem radi trajanja, sve ima svrhu. I baš zato mi je svaka sesija bila posebna. Nekad bih samo šetao i divio se okruženju, nekad bih satima pokušavao da pređem jednu tešku noć bez gubitaka. I oba ta iskustva su mi bila podjednako zadovoljavajuća. Vi ustvari čistite svet od zla, ali na način koji nisam do sada viđao. Kombinuje akcione sekvence sa real-time strategijom na najčudniji mogući način. Tokom dana istražujete, oslobađate zarobljene seljake i pripremate teren. Noću, sve što ste sakupili i postavili koristi se u borbi protiv hordi demonskih entiteta koji pokušavaju da unište svetlost boginje koju štitite. Zvuči komplikovano? Malo i jeste u početku, ali kad “klikne”, ne pušta. Još nešto što mi je upalo u oči, raznolikost neprijatelja. Nije sve samo “ajde jurni pa se bij”. Neki protivnici zahtevaju posebne taktike, neki vas navode na pogrešne odluke. Svaki novi nivo me je terao da se zapitam: “Ok, šta će sad baciti na mene?” I svaki put je odgovor bio, nešto zanimljivo. Nije to samo dizajn radi dizajna. Svaki neprijatelj ima svoju svrhu i mesto u ovom svetu.
Neverovatno koliko igra na svakom koraku daje omaž japanskoj kultri, nebitno da li je to u borbi, izgledu nivoa, izgledu neprijatelja, bojama koji se koriste, animacijama. Apsolutno sve pršti “ovo je japanska igra” i to je prosto fantastično. Svaki trenutak proveden uz igru je prosto savršen, da ne kažem magičan, ali stvarno jeste. Neverovatno je koliko je sve odmereno odrađeno, lepo, divno, i privlačno.
Kontrole su precizne, ali zahtevaju navikavanje. Jer nije dovoljno da vi samo budete dobri u borbi, već morate i da razmišljate unapred, gde ćete postaviti saveznike, kako ćete ih rasporediti, koje moći ćete koristiti u pravom trenutku. Ovo nije bezumna hack’n’slash jurnjava. Ovde svaka sekunda i svaki korak mogu da znače razliku između pobede i totalnog masakra. I ta taktička dubina je nešto što mi je neočekivano prijalo.
Performanse na Switch 2? Solidne. Igra je vizuelno zahtevna, pa jasno je da neće izgledati identično kao na jačim konzolama, ali na malom ekranu sve izgleda bajkovito. Frame rate je uglavnom stabilan, osim u nekim haotičnijim sekvencama gde sam primetio sitna usporenja, ali ništa što bi mi pokvarilo uživanje. Audio-vizuelna kombinacija je, ruku na srce, ono što nosi ovaj naslov. Ta mistična muzika, zvukovi prirode, škripanje drvenih vrata, eho bubnjeva u pozadini… Čisto uživanje. Naravno, Kunitsu-Gami ima i svojih manica. Interfejs ume da bude zbunjujuć, posebno u ranim fazama kada vas igra bombarduje pojmovima, sistemima i ikonama koje nisu baš najjasnije. Prvih par sati sam se osećao kao turista izgubljen u nekakvom duhovnom labirintu. Srećom, posle tog uvoda stvari se razjasne, ali da, pripremite se na malo konfuzije.
Mada ako gledamo širu sliku, igru su preneli na Switch 2 više nego solidno. Naravno da ćete videti poneku nižu rezoluciju tekstura, ali ništa od toga ne kvari osnovni utisak. A taj utisak je sledeći: Kunitsu-Gami je drugačiji. Hrabar. Nešto što se retko viđa danas kada su sve igre klonovi jedne druge. I upravo zato ga vredi igrati.
