Od prve sekunde trejlera za Hotel Galactic, znala sam da sam pronašla novu opsesiju. Ovo je igra savršena za odmor od svakodnevice, za ono pravo osećanje ušuškanosti koje je nekada preko potrebno. Šteta je samo što po tom metaforičnom krevetu mile bubice. Da, igra je prepuna bagova. Ali je toliko prokleto šarmantna da joj sve praštam. Pa dobro, skoro sve.
U Hotel Galactic vi preuzimate ulogu menadžera zapuštenog hotela. Vaš zadatak je da ga osposobite za rad i vremenom napravite veličanstvenu građevinu. To radite tako što zapošljavate osoblje i upravljate njihovim obavezama, zatim prikupljate resurse kako biste pravili sobe i nameštaj, i naravno primate goste i vodite računa da su zadovoljni uslugom. Ono što je posebno zanimljivo u ovoj igri, jeste takozvani Alien Goo. Svaki tip gosta ostavlja, osim novca i svoj goo koji vi prikupljate… sada shvatam koliko to bolesno zvuči, ali u igri je skroz okej. Verujte mi. Sve je okej, vi niste manijak. U svakom slučaju, taj goo zatim korisite da kupujete razna unapređenja koja vam donose kako nove nacrte za nameštaj i oruđa, tako i razne druge boonove, na primer brže kretanje zaposlenih.
Tu je naravno i kuhinja koja je igra u igri. Nema ničeg boljeg nego kada igrica ima dobro razvijen kuhinjski sistem. A ovde je odlično zamišljen! Sami kombinujete sastojke i birate način obrade. Tri sastojka po jelu je ograničenje, a mogu biti i tri ista. Kada ste sve to uklopili kako vam odgovara, dobijete opciju da nazovete svoje jelo. Da, možete da napišete šta god želite. Tako moji gosti imaju priliku da jedu Seckanu Plavu Zvezdu, ili ako baš moram da priznam – Izgnječene Patofne. Nakon što ste tako unesrećili jelo, ono je spremno za poručivanje kada ga dodate na meni. Ali prvo morate imati trpezariju sa odgovarajućim nameštajem. Gosti će sesti za sto i poručiti jelo koje žele, ali ako vi baš želite da oni jedu vaše izgnječene patofne, možete ih naterati da ih odaberu. Za sada nema nikakvih negativnih posledica ako predugo čekaju na pripremu jela, ali verujem da će se to promeniti kako razvoj igre napreduje.
Još jedan zanimljiv i pažljivo osmišljen sistem jeste dolazak/odlazak gostiju i njemu bliski shopping i crew brodovi. Naime, gosti i trgovci dolaze letećim brodovima. Parkiraju se na vašem doku i čekaju. Gosti se iskrcaju zatim uđu u hotel da ih vi dodate u sobe, a brod odlazi. Kada je gost spreman da napusti hotel, brod će se vratiti samo za tu priliku. Trgovački i crew brodovi funkcionišu malo drugačije. Oni čekaju ograničeno vreme da vi zaposlite osoblje ili kupite resurse/iteme/nameštaj, pa kad njihovo vreme čekanja prođe, napuštaju pristaniše. Posebno mi se dopalo što su sva tri tipa broda različita i što ih prati posebna muzika kada pristižu. Vrlo sipmatičan detalj su i njihovi kapetani, svaki na svoj način. A posebno mi je draga Marietta, koja je uostalom i na glavnom artu igre. To je ona kul kapetanica koja izgleda kao žena-mačka, odnosno Tabaxi ako igrate DnD.
Dizajn karaktera je generalno jedan od najboljih aspekata ove igre. Svi gosti se dele u nekoliko kategorija vanzemaljaca. Meni su najslađi derreti, kombinacija jelena i feretke. Art je generalno ispirisan Studiom Ghibli, pa nije ni čudo što ima toliko japanskog šarma u sebi. Poljski studio Ancient Forge, čija je ovo četvrta objavljena igra, odlično je to nadahnuće preneo u originalni stil. Čitav art igre je jedan veliki umetnički izraz. Da, ima tu i tamo kojih nedoslednosti u stilu tekstura, na primer objekti i građevine se ne uklapaju baš najbolje u okoliš. Ali ako gledate širu sliku i ne zalazite previše u detalje, ipak očarava lepotom. I ne mogu a da ne spomenem koliko me sve u ovoj igri podseća na nenadmašni Spiritfarer. Iako nisu to naveli kao inspo, ipak vidim dosta elemenata te igre ovde. Od dizajna karaktera, preko rasporeda gradnje, sve do audio elemenata. Ništa od toga nije loša stvar, Spiritfarer jeste umetično delo u celini, pa i treba da ispiriše.
E sada dolazimo do tehničkog dela i do ozbiljnih problema od kojih ova igra, koliko god bila simpatična i lepa, ipak pati. Stanje u kakvom je igra trenutno je nažalost čini nemogućom za igranje. Kada vam nakon 3 sata igra blokira da ne možete ništa da pritisnete, ne možete čak ni da iz nje izađete jer Esc dugme ne radi, pa morate da koristite bombu zvanu Ctrl Alt Delete, e onda dolazimo do velikog problema. I to mi se nije desilo samo jednom… Sitni bagovi su okej, i očekivani u Early Access igrici. Ali bagovi koji slamaju igru tako da ne može da se nastavi ili da gubite progres koji ste postigli, to je već neozbiljno.
Drugi problem koji sam odmah primetila nema veze sa bagovima. Radi se o tutorijalu i načinu na koji je osmišljen. Kada pokrenete Story mode, upoznajete se sa igrom od početka. Sporo i razvučeno, gde vas pre i posle svakog zadatka čeka razgovor sa karakterima, koji iako zanimljivi, krenu ubrzo da smaraju. Svaki put kad pričate sa nekim, kamera zumira jako blizu lika. Svaki put. Tako da se konstantno krećete tamo amo sa kamerom i to nije baš prijatno. Četiri sata sam igrala samo tutorijal i kraja mu ni na vidiku… Prestala sam jer sam htela da iskusim igru kroz Sandbox mode. Tutorijal je previše spor i zamara. Srećom pa mi se art i mehanika mnogo dopala, inače bih odustala od igre u potpunosti.
Sandbox je mode u kojem gradite sami bez dijaloga. Dosta elemenata igre sam morala sama da otkrivam kako funkcinišu jer nisam mogla opet da prolazim kroz muke tutorijala. I taman kad sam ušla u štos i krenula da gradim hotel i otključavam unapređenja, desio se prvi zamrz. Tako sam izgubila sate igranja, pa sam krenula iz početka samo da bih opet izgubila sve. Treći put, pošto sam se zainatila da igram ovu igru, krenula sam da manuelno čuvam na svakih 10 minuta jer šta se mora nije teško. Ali jeste. Jeste teško i ne želim to da radim. Ancient Forge, molim vas nemojte da me terate to da radim. Šalu na stranu, znam da oni neumorno rade na popravci svih problema.
Zato verujem da će Hotel Galactic jednog dana postati sledeća velika sim igra. Bogata priča u kombinaciji sa neverovatno zabavnom mehanikom i čarobnim japanskim vajbom čine ovu igru preko potrebnom za sve ljubitelje žanra.
