WWE vlada rvačkom scenom na konzolama, od skoro i na PC-u. Nekako je svih ovih godina 2K Gamesu bilo poprilično lako da, pa zadrži tržište u svom posedu.
Fanovi jednostavno nisu imali alternativu, tako da šta god da je 2K izbacio, fanovi su kupovali. Izuzev poslednjeg WWE 2K naslova, prethodni su bili i ne tako dobri, sa raznim problemima koje su na svakom koraku uništavali užitak. Nekako je delovalo kao da je 2K zapostavio jednu od najpopularnijih rvačkih franšiza svih vremena, a to je nateralo Yuke’s studio da u saradnji sa THQ Nordicom poradi na novoj rvačkoj igri, koja prati rast i razvoj All Elite Fighting organizacije, sa podnaslovom „Fight Forever“. I dok WWE pokušava da ozbiljnošću i naravno orgromnim licencama i likovima zadrži stare i osvoji nove fanove, AEW se okreće malo nekonvencionalnim načinima. AEW je arkada u odnosu na WWE, koja dobro ide uz prirodu ove organizacije, ali, da li je za svakoga? Morate pobati da bi ste shvatili, ili možda pročitali naš opis.
U igri možete preuzmeti ulogu jednog od 52 boraca koliko imate na raspolaganju, a dobra stvar je u tome, kao i u WWE naslovima, što možete napraviti lika po vašoj želji. Već u tom trenutku možemo videti manji budžet kojim je raspolagao razvojni tim. Opcije kustomizacije nisu toliko raznolike, postoje tek nekoliko tipova lica, glave i svega ostalog. Ne možemo kustomizirati našeg lika do besvesti, ali okej, za prvi naslov u ovom novom serijalu, nadam se da će od ovoga postati serijal, više nego dovoljno je. Dobra stvar u ovom, takozvanom glavnom modu je to što igra prati priču nastanka AEW-a i njegovog rasta kroz godine. Dakle, igru započinjete ne tako daleke 2019. i na vama je da posvedočite kako se ova organizacija razvijala od tada, pa sve do danas. Nova istorija oganizacije je omogućila to, tako da svako ko se odluči da krene, očekuje ga pravi rolerkoaster svega šta se dešavalo u njoj, čudnovati događaji i sjajne scene koje je okružuju.
Za razliku od realističnog prikaza rvanja koje zastupaju WWE naslovi, AEW nekako želi da bude zabavnija igra, da se više fokusira na moment to moment situacije koje su pune zabave i uzbuđenja. Definitivno se vidi uticaj game directora Hideyuki “Geta” Iwashita i naslova na kojima je ranije radio. Kada bih mogao ja da donesem sud, gameplay najviše podseća na rane WWE dane u kombinaciji sa Def Jam naslovima, makar onih sa šeste generacije konzola. Ovo je definitivno dobra stvar, jer umesto da se igra fokusira na spektakl kao što radi WWE, koji je poslednjih godina totalno zanemario ono šta je zabavno u igrama, a to je sam gameplay, AEW se baš fokusira na to. Tome i doprinosi priroda AEW takmičenja, a to je da se kratke borbe ocenjuju bolje nego duže, tako da, što ekplozivnije, brže i zabavnije, to je bolje. Kako za vaš skor, tako i za, pa uživanje u toku igranja.
Mehanički, Fight Forever bi mogao biti najjači adut ovog studija do sada. Lako možete početi sa igrom, pokreti su elegantni i intuitivni (iako je zahtevnije poteze kasnije malo teško izvesti) i veoma precizni za svakog rvača. Odbacivanje malo realizma znači da borbe imaju brz tempo bez žrtvovanja uticaja i razaranja svakog udarca i udarca. Sistem pogodnosti je na mestu gde igranje igre kao što bi to uradio određeni rvač — varanje kao MJF, prolivanje krvi kao Džon Moksli, izlazak u vazduh kao Penta ili Rei Fenik — znači bonuse za štetu ili povećanje do specijalnih poteza.
Da bi se odradili neki specijalni potezi, morao sam da uđem u takozvani momentum sa svojim likom, tj strateški da izvedem različite poteze i dobijem pojačanje za određene akcije. Ovo je dodalo lep tok igri, a u 1v1 mečevima, AEW zaista sija. Igra donosi zabavu i uzbuđenje iu drugim tipovima utakmica. Utakmice sa oznakama, trostruke pretnje i mečevi u četiri puta su sjajni za igranje. Ipak, pravi vrhunci su utakmice ugašene svetla i bodljikave žice koje eksplodiraju. Ovi specijalni tipovi meča odstupaju od tradicionalnog stila rvanja i prihvataju haotičnu i preteranu prirodu AEW-a.
Ono šta pravi problem u toku igranja su neočekivani bagovi i nekada loše ponašanje AI protivnika. Desiće se, sada mogao bih da kažem, ne tako retko, da će vaš igrač odraditi neki potez pritom promašujući celogp rotivnika. Da će u trenucima prolaziti kroz stvari u ringu, a nekada ćete vi ili AI saborci/protivnici, biti zaglavljeni na protivnika koji leži na podu, a u toku svega toga, vaš lik će jednostavno raditi moonwalk i ništa više. Ovo može da ubija taj trenutak uživanja u sjajnoj mehanici i igri. Ne dešava se baš toliko često, može da se desi, ali i ne mora. Sada, kada bih merio, mogao bih da kažem da svi ovi bagovi mogu da se zanemare, ukoliko bih znao da razvojni tim radi na tome, ali pošto je igra dobila poprilično lepih impresija na početku, kako od novinara tako i od igrača, i pored svega rečenog vezano za bagove, verujem da rade da „zakrpe“ igru koliko god mogu.
Pored svih single player modova, tu je i online režim igranja.Net code je delovao poprilično dobro kada sam isprobao multiplayer. Nije bilo nikakvihp roblema vezano za konekciju, naravno dok sam igrao sa povezanim LAN kablom na svojoj SX konzoli. Iskreno, nisam probao wi-fi, mada sumnjam da bi razlika bila nešto drugačije. Ovom igrom smo definitivno dobili potvrdu da borilački naslovi su se napokon odmakli od problema sa konekcijama sa kojima su patile pa sve do pre par godina. Mečevi se nalaze brzo, okej makar se nalazili kada sam ja igrao, a uzevši u obzir fun factor koji igra pruža, verujem da ć broj igrača ostati na zavidnom nivou tokom, nadam se, dugog života ove igre.
