Kako vreme prolazi, sviđa mi se sve više roguelite igara koje izlaze. Mada, mislim da se tu ne radi o tome da sam popustio kada je u pitanju ovaj žanr, već da napokon neko pokušava da izađe iz kalupa i napravi nešto konkretno, drugačije, interesantno i uzbudljivo. Stupid Never Dies je jedan od tih naslova. Iskren da budem, kada mi je upala u krilo pre nekog vremena, kako bismo spremili recenziju na vreme, očekivao sam nešto uvrnuto i ludo, ali ne i roguelite. Više nešto kao Romeo is a Dead Man; bolje rečeno, po dizajnu i izgledu, nekako me je podsetila na to pre nego što sam utonuo u ovaj naslov. Ali, na moju sreću ili nesreću, dočekala me je roguelite progresija, i rekoh sebi: „Okej, hajde da krenemo u ovu avanturu, koja će verovatno biti malo mučnija nego što sam očekivao.”
Stupid Never Dies je igra studija GPTRACK50, iza kojeg stoji Hiroyuki Kobayashi, poznat po tome što je bio producent u Capcomu i radio na nekim sjajnim igrama. Čim se ovo kaže, onda se zna da sa ovim naslovom, iako je prvi za ovaj studio, ipak dolazi neki pedigre, nešto što bi nagovestilo da se radi o kvalitetnom naslovu. I moram da priznam da moje pretpostavke nisu bile uzaludne, jer ovaj naslov – iako je u pitanju AA produkcija, kako bi neki voleli da nazovu određene igre – fantastično je odrađen, sa sjajnom pričom, uzbudljivim mehanikama i naravno, sjajnim gejmplejem. Nego, krenimo ispočetka.
U Stupid Never Dies glavni lik je Davy, pripadnik zombija koji su postali dno dna sveta nakon apokalipse, koju je prouzrokovao veliki rat između ljudi i… pa, nečega nadrealnog. Davy je nesrećom postao zombi, a posle toga je bio regrutovan za veliki rat između nemrtvih i ljudi. Međutim, pošto je Davy „jako hrabar”, odlučio je da pobegne i zatvori se u jednom tržnom centru. Kada je ogladneo, krenuo je da traži hranu i našao jednu prelepu devojku, koja je takođe pobegla od rata kako bi preživela, ali se na nesreću zaglavila u zamrzivaču i zamrzla. Kada ju je Davy video, odmah se zaljubio i odlučio da se više ne hrani ljudima, već eto, onim što nađe. Ipak, on ubrzo saznaje da može da je vrati u život – da, Davy, naš zombi. Mada, kako bi je vratio u život, mora da ubije KOM-a, iliti King of Monsters, koji pored sebe ima još četiri generala koji su uzeli sve vredno od ljudi: pamet, inteligenciju, pa praktično i sam život. Na Davyju je praktično da spasi ljudski rod, doduše iz sebičnih razloga – kako bi vratio devojku u život i pokušao da… pa, da bude u vezi sa njom. Ona čovek, on zombi, savršena kombinacija.
Ali, kako to Davy može da spase svet ako je zarobljen u tržnom centru, a pored toga je i užasno spor, jer je, eto, zombi? I to ne običan zombi, nego najgori od najgorih, najsporiji i najveća kukavica od svih njih. Naime, u tržnom centru je još jedan čovek, retka vrsta u ovom svetu, Doktor Frank, koji sa sobom ima čivavu Acelina, kao i kamenog gargojla Goyiea koji mu, verovali ili ne, pomaže, a tu je još par genijalnih likova koji će vam biti od velike koristi. Samo da napomenem, Acelino je polu-čivava, polu-vukodlak, polu-čovek, da, da. I on je desna ruka Doktora Franka. Sve u svemu, Doktor Frank je nekako skapirao da se KOM krije u paralelnim univerzumima, u layerima ispod i iznad naših, koje je KOM kreirao po drevnim mitologijama. Zato je napravio mašinu koja dozvoljava nekome, tačnije Davyju, da utone u te svetove i pronađe sve što mu je potrebno kako bi spasao svet. Tako je WC šolja praktično vaš portal ka drugim svetovima, svetovima koji će biti ključna stvar vašeg napretka. Davy sedne na šolju, pusti vodu, i WC šolja ga dumpuje u neki od svetova. A pošto je Davy zombi, bolje rečeno, pošto već nije živ – ne može ni da umre, tako da je savršen kandidat za ovu avanturu. I jednu jako bitnu stvar sam zaboravio: pošto smo već apsolvirali da je Davy spor, kako bi se brže kretao po tržnom centru, on koristi Roomba robot usisivač na koji sedne i vozika se. Prosto fantastično!
Pre nego što krenem u objašnjavanje layera i kako oni funkcionišu, moram da napomenem nešto o gejmpleju. Ovo jeste roguelite igra u 3D izvedbi, što znači da vucarate Davyja kroz ove svetove kao da igrate akcionu igru, jer ovo pre svega i jeste baš to – jedna sjajna akciona igra. I dok je Davy ultra spor u svetu živih, u ovom svetu mrtvih je poprilično brz. To znači da možete raditi apsolutno sve što želite kako biste preživeli. Gejmplej je fantastičan, ali moram da napomenem da je potrebno malo vremena kako biste se navikli na njega. Imate običan napad, jak napad, kao i nekoliko abilities. Na početku imate samo jedan, ali vremenom otključavate više njih, a možete sakupiti i jedan koji nosite sa sobom i jednokratno koristite. Mada, to nije sve. Davy može da menja svoju formu, i taj momenat je fantastičan.
Nego, prvo da objasnim i to. Verujte mi, igra je jako kompleksna po pitanju toga kako funkcioniše; deluje kul i jednostavno, ali kako vreme prolazi, shvatate da ima milion stvari na koje morate obratiti pažnju. Dobra stvar je što vas igra postepeno uvlači kroz sve to, tako da ćete i nakon 10-15 sati igranja videti nešto novo: novu mehaniku, novu foru, nove stvari, što je za svaku pohvalu. Nego… Davy je zombi, i kako bi preživeo, mora da jede. U tom svetu ima svoju energiju koja je u stvari health. Kada vas neko mlati, health/energija pada i Davy mora da pojede neko od čudovišta sa kojima se bori kako bi preživeo, tačnije, kako bi se healovao. Međutim, određena čudovišta – elitni neprijatelji ili minibossovi u neku ruku – imaju svoju dušu koju Davy može smazati. Kada to uradi, on može da se pretvori u to biće. U toku runa, možete nositi sa sobom dve forme koje Davy pronađe. Ipak, svaka forma nije sa vama kroz ceo run, već samo kroz 3 layera. Na taj način vas igra tera da taktizirate i koristite određene forme kada je to potrebno, a ne da ih istrošite kada ne treba. Isto tako, pomenuo sam da su svetovi raspoređeni po mitologijama. Neke forme su rezervisane samo za određene svetove, pa je uvek potrebno da izaberete sledeći layer koji ima formu (ili može da ima formu) koja vam najviše odgovara, naravno, pored zombi forme koja je podrazumevani (default) Davy.
Svaka od ovih formi ima drugačiji stil igranja, i svaka ima svoj raritet. To znači da, što je veći raritet, to je bolja forma. Recimo, možete biti Legendary Werewolf, Rare Lych i tako dalje. Svaka forma je jaka protiv određenih jedinica, tako da uvek morate da razmišljate šta treba da koristite u određenom trenutku.
Nego, da se na sekund vratimo na Davyja i osnovnu mehaniku. Zbog toga što Davy mora da ujede nekoga kako bi se healovao, konstantno morate biti agresivni. Ugrize zarađujete mlaćenjem neprijatelja, a ako zagrizete dovoljno njih, moći ćete da aktivirate Davy Burst! To je, faktički, Davyjeva supermoć, kada mu svi statsi rastu i kada mlati kao lud. Mada, kako biste došli do toga, morate zaista biti agresivni i znati kako da se krećete na nivou. Morate stalno biti u pokretu, birati koga ćete napasti prvog, a da pored svega toga i preživite. U igri imate (Stupid) Parry, što je možda i jedna od najbitnijih mehanika, jer se cela dinamika oslanja na nju. Ako vas neko napadne i sprema jaki udarac (koji je žute boje u ovoj igri), pravovremenim klikom na Stupid Parry možete da uradite perfect parry i stunujete neprijatelja. Tada možete da gricnete core/soul ako se radi o jačem neprijatelju, ili možda da totalno uništite nekoga ako se radi o slabijem. Uvek morate da razmišljate o nekoliko stvari: kako pobeći kada postane gužva i kada koristiti Stupid Parry kako biste preživeli.
Dobra stvar je to što možete da se healujete, a loša – bolje rečeno, teška – jeste to što morate da naučite sve sisteme i da budete što brži, agilniji i snalažljiviji kako biste najbolje prešli jedan dive u ovom svetu čudovišta.
Pošto je ovo roguelite igra, svaki „dump” Davyja kroz WC šolju vas šalje u te svetove koji su podeljeni po nivoima, odnosno layerima. Kako napredujete, tako nailazite na jače protivnike. Nakon svakog layera možete da birate sledeći. Mada, layeri i nivoi na njima u početku nisu teški. Ima ih samo par, recimo 3, pa 5, sve dok ne dođete do brojke od 20 plus nivoa. I nije fora u tome da pređete sve nivoe, već da ih birate u odnosu na to kako se levelujete u igri. Pored svega rečenog, imate određeno vreme od 12 minuta za svaki run. Kasnije ćete moći da dobijate bonus minute kako budete završavali layere određenog nivoa, ali u osnovi raspolažete sa jako malo vremena. To znači da ne idete hronološki na Layer 1, pa Layer 2, već onako kako mislite da ćete postati najjači u trenutku kada se sukobite sa bossom na kraju runa. A kako to najjači, pitate se?
Davy svaki run kreće od prvog nivoa iskustva, a dok se tuče sa nemrtvima, ultra brzo se leveluje. Zato, posle prvog layera, možda već budete 15. level, što znači da sigurno nećete ići na Layer 3 koji zahteva 9. nivo, već ćete gledati nivo težine koji odgovara onome koliko ste se do tada levelovali. Zanimljivo je to što ovo znači da stalno morate da planirate koji ćete sledeći layer izabrati. Na početku nećete znati koji vam je level potreban za boss borbu, ali upravo zbog toga je ovo roguelite, jer se ne svodi sve na jedan run, nego na igranje jednog runa iznova i iznova. Dobra stvar je što imate fiksni zadatak za svaki pokušaj, tako da kada ga ostvarite, idete dalje u tamnicu (dungeon) koja je dublja, teža, zahtevnija i sa jačim bossom. Kako onda izgleda napredak ako se Davy leveluje samo u tamnicama?
Pa jednostavno, Davy sakuplja razne stvari kako bi mogao da se unapredi. Acelino, čovek-čivava-vukodlak, tu je da augmentuje robotske stvari na vaše zombi telo, koje će vam pomoći u runovima. Svaki deo – leva i desna noga, leva i desna ruka, kao i glava – daje određene bonuse i atribute koji vam pomažu u prelasku, ali isto tako, svaki deo ima svoj Power Rating na koji morate obratiti pažnju. Nekada će se desiti da budete preslabi za određenog bossa, pa onda morate da odradite nekoliko runova kako biste sakupili sirovine potrebne za pravljenje ovih augmentacija.
Tu je i Bessie, takođe zombi, koja će vam pomoći da se vratite iz tamnice nakon svakog nivoa. Ona isto tako ima i radnju gde prodaje burgere u ovom tržnom centru, s tim što ih pravi od mesa poraženih čudovišta. Uz to meso dobijate recepte, a recepti faktički služe kao bonusi koje možete birati kada se levelujete ili sakupite nešto bitno u toku runa. Sigurno znate za onaj klasičan izbor od tri stvari od kojih morate da izaberete jednu kako biste nastavili napredak. Kod Bessie možete otključavati bolje recepte, bonuse koje možete aktivirati, a baš kao i oprema, forme i sve ostalo, i oni se dele na raritet – što je veći raritet, to je bonus bolji.
Ima puno mesta gde možete da unapređujete moći koje Davy koristi. Kod njegove zamrznute devojke nadograđujete Davy Burst, a poene dobijate tako što ćete joj poklanjati stvari koje pronalazite i za koje mislite da bi joj se svidele. Isto tako, imate i sladoled od čudovišta, koji takođe daje određene permanentne bonuse za svaki sledeći run.
Kada birate layere, nije uvek fora da dođete do kraja, već da idete u one koji kriju sirovine koje su vam potrebne. A kada ih birate, možete videti tačno šta određeni layer nosi. Možda je to energija koju koristite za nadogradnje, pokloni, delovi za augmentaciju i tako dalje. Možete već da shvatite koliko je napredak u ovoj igri komplikovan, a zamislite još da vam igra konstantno nabacuje nove i uzbudljivije stvari o kojima treba da učite i skapirate kako funkcionišu. Verujte mi, ni posle 10 sati nisam znao kako sve funkcioniše i morao sam da se udubim i prepustim čitanju kako bih što bolje shvatio način na koji se pravi savršen build. Pogotovo zato što augmentacije mogu da se kombinuju, pa možete da napravite build sa bonusima koji odgovara isključivo vašem playstyleu. Iako je ovo pre svega melee igra, imate neke forme koje koriste ranged napade, tako da morate uvek da planirate unapred šta ćete koristiti za sledeći run, ili za onaj u kojem ste mnogo puta failovali. Nekome će ovo zvučati kao još jedna obaveza koju nema potrebe da istražuje, ali verujte mi da treba da je razumete što bolje, jer kada je ukapirate, to može da napravi razliku između propalog runa i uništavanja jednog od KOM generala.
Kada naučite sve, bolje rečeno, kada krenete da učite, shvatite koliko je zapravo gameplay loop zabavan i drugačiji od ostalih roguelite igara. Kombinacija različitih formi sa tim agresivnim tipom gejmpleja stvarno stvara neki specijalni šarm. Baš zbog toga što stalno dobijate nove stvari, igra vas praktično vuče za onim poznatim sindromom: „Hajde samo još jedan run, nema veze što je četiri ujutru”, a onda osvanete uz igru dok ne skockate Davyja baš onako kako vi želite.
Ono što je najbitnije jeste to da je gejmplej jako fluidan. Moram da priznam da, kada sam počeo da igram i video da mi treba pola minuta da pređem pet metara sa Davyjem, pomislio sam – kako će ovo uopšte biti brza, dinamična igra puna adrenalina i svakakvih akrobacija? Ali kada se Davy prvi put uvukao u WC šolju, sve mi je bilo jasno! Moram da napomenem, pošto ćete često imati dosta neprijatelja ispred sebe, ovde nemate lock-on sistem. On mi je, moram priznati, nedostajao u nekim trenucima, pogotovo u boss borbama. Kontam odluku zašto ga nema, jer je na ekranu haos i on bi samo dekoncentrisao i zbunjivao igrače, ali mislim da je možda trebalo da postoji makar za te boss okršaje, koji su inače fantastični. I neke od njih su, moram priznati, jako teške dok ne shvatite šablone, jer je i to u ovoj igri bitno. Ipak, nije bitno samo to, već i vreme koje vam ističe, čime igra stvara osećaj hitnosti u svakom trenutku. Nikada ne možete da se opustite; uvek žurite, jer ako vreme istekne, Davy će se u tržni centar vratiti u kesi za smeće, bukvalno!
Mada, jedna stvar koja mi je zasmetala jeste to što nivoi nisu toliko raznoliki, bez obzira na to što praktično imate pet različitih svetova od kojih pravite svaki sledeći run. Oni izgledaju fantastično, ali ih jednostavno nema puno. Ne kažem da svaki svet ima isti layout, već da određeni svetovi ponavljaju izgled nivoa kada zaranjate kroz WC šolju. S obzirom na to da se ovde radi o 3D roguelite akcionoj igri, to se više primeti nego da se radi o izometrijskom izvođenju, jer tada nekako ne obraćate toliku pažnju na okolinu kao kada sve vidite u 3D-u, i mislim da je to možda jedina prava mana. Ne znam da li bih sisteme mogao da navedem kao mane jer ih ima previše; mnogo prilagođavanja će biti potrebno kako biste pohvatali sve, a naravno i mnogo strpljenja. Međutim, jednostavno je takav tip igre, i to je meni kul, jer dosta roguelite naslova pati od toga što nisu previše duboki i kompleksni. Stupid Never Dies nadoknađuje za sve te proste roguelite naslove!
Kada je u pitanju grafika, sve je poprilično stilizovano. Neki miks animea i crtane grafike izuzetno dobro funkcioniše. Animacije su sjajne, čak i facijalne animacije prilikom razgovora. Uz to moram da pomenem da je i glasovna gluma odlična. Svaki dijalog je over-the-top, sa puno smešnih upadica i situacija, i nekako sve to savršeno leži ovom bizarnom svetu u kojem se Stupid Never Dies dešava. Glasovni glumci su odradili fantastičan posao i nekada je stvarno uživanje slušati ovu suludu priču, objašnjenja i opravdanja zašto je nešto baš takvo kakvo jeste. Pored toga, tu je i muzika, koju otključavate kako budete napredovali, a sve pršti od nekog rokića iz dvehiljaditih. Bolje rečeno, ceo vajb igre je kao da je izašla u eri Xbox 360 i PS3 konzola, naravno, izuzev ovih dubokih i kompleksnih mehanika koje krije u sebi. Meni je to veliki plus, jer je ovo totalno neozbiljna igra sa jako ozbiljnim mehanikama i sistemom napredovanja, baš ono što bi svaki roguelite fan voleo.
Zahvaljujemo se GPTRACK50 na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Stupid Never Dies (PlayStation 5)
I na kraju, s obzirom na to da nisam imao pojma šta da očekujem, Stupid Never Dies me je prijatno iznenadio, i to toliko da sam par dana i noći proveo non-stop uz PlayStation 5, a onda, kada sam video koliko je sati, krenuo da mrzim sebe. Još više sam se nervirao kada sam se sutradan probudio u tri popodne, shvativši šta sam sve uradio samo da bi Davy vratio u život svoju zamrznutu devojku. Totalno suludo, ali jako mi se sviđa! Baš ta jedinstvenost ovog naslova u smislu naracije i naravno, sjajnog gejmpleja, jeste nešto što će sigurno zaintrigirati mnoge roguelite fanove. Možda na početku deluje sporo, tromo i komplikovano, ali ako dozvolite igri, brzo ćete pohvatati osnovne fore i fazone i zaronićete toliko duboko u WC šolju da nećete znati gde vam je glava! Upravo zbog toga je ovo možda jedna od mojih (novih) omiljenih roguelite igara, jer kao da je rađena po mom ukusu! Nadam se da će se i drugim igračima svideti. Za one koji su još uvek nesigurni, imate dostupan demo na Steamu i PlayStationu 5, ali verujte mi, to je samo mali deo svega onoga što ova fantastična igra ima da ponudi.
