Moram da priznam da sam na Gamescomu ove godine video dosta VR igara koje su pokušavale da me ubede da je upravo njihova tehnologija ono što će promeniti način na koji igramo. Međutim, Into the Dead: Crimson Heights je jedna od retkih koja je imala veoma jednostavan argument. Ne pokušava samo da vas ubaci u virtuelni svet. Pokušava da virtuelni svet ubaci u vašu sobu. I kada shvatite šta PikPok zapravo radi sa ovom igrom, ideja postaje mnogo zanimljivija od još jednog VR zombi shootera.
Into the Dead: Crimson Heights je novi survival horror u okviru Into the Dead serijala i smešten je u prve sate zombi epidemije u Walton Cityju. Priča se vremenski nadovezuje na univerzum koji je PikPok počeo da gradi kroz Into the Dead: Our Darkest Days, ali ovde se perspektiva potpuno menja. Umesto klasičnog survival gameplaya na ekranu, Crimson Heights želi da vas natera da fizički uđete u zgradu koja se raspada pred vašim očima. I to ne samo tako što ćete staviti VR headset i gledati oko sebe. Igra pokušava da iskoristi prostor u kojem se stvarno nalazite i pretvori ga u deo samog nivoa. Na Gamescomu sam imao priliku da vidim upravo taj princip na delu. Demo je počeo relativno mirno, što je ustvari bilo mnogo važnije nego da su me odmah bacili među desetine zombija. Prvo je trebalo istražiti prostor, upoznati se sa okruženjem i shvatiti gde se uopšte nalazim. Igra koristi fizički prostor u kojem se nalazite kao osnovu za virtuelni nivo, pa nameštaj i prepreke koje imate oko sebe mogu da postanu deo zgrade koju istražujete.
I upravo je taj momenat jako bitan i ustvari ono što pokazuje zašto je ova tehnologija mnogo više od običnog tehničkog trika. Kada igrate standardnu VR horor igru, negde u glavi uvek znate da je zid ispred vas virtuelan. Možete da ga dodirnete kontrolerom, ali fizički svet oko vas ostaje isti. Crimson Heights pokušava da izbriše tu granicu tako što vaš pravi sto, kauč ili drugi komad nameštaja može da postane deo virtuelnog okruženja. Odjednom ono što imate ispred sebe nije samo dekoracija, već nešto iza čega možete da se sakrijete, oko čega možete da se krećete ili što može da utiče na način na koji doživljavate prostor. PikPok ovaj sistem naziva Hyper Reality i upravo ga predstavlja kao glavnu tehnološku karakteristiku igre. Igra skenira prostor u kojem se nalazite i zatim ga pretvara u deo sveta Crimson Heightsa. Cilj je da virtuelno okruženje bude reaktivno i da se prilagođava stvarnom prostoru igrača. Zbog toga dva igrača koja imaju različite sobe potencijalno neće imati potpuno isti raspored prostora, čak i kada igraju isti deo kampanje.
I moram priznati da sam imao problem na početku da se prilagodim ovom okruženju. Sve se dešavalo u prostoriji koja je mapirana na osnovu sobe u kojoj sam probao demo. To je bila soba recimo, 6 sa 4 metara. Igra je skenirala prostor, i kao što rekoh, kauč je postao kauč u igri, zidovi sobe iz stvarnosti su bili okvir za svet u kojem se dešava igra, a sve ostalo je bilo ispunjeno stvarima iz Into the Dead sveta. I da se vratim na problem, a to je što vaš mozak nije navikao da veruje virtualnoj realnosti tako bezuslovno. Nisam mogao da prihvatim da je igra dobro mapirala prostor i objekte u njemu, pa sam na početku stalno virio da ne bih udario nešto iz stvarnog sveta, što se naravno nije desilo jer to se pretvorilo u stvari u igri.
Tek posle recimo desetak minuta sam prihvatio tu (hyper) realnost i krenuo da verujem igri i ono šta vidim ispred sebe kroz VR headseta. Ali jako je bilo zanimljivo to što je igra iskoristila taj prostor ne samo za objekte u njoj, već da stvori i hodnike i druge elemente za navigaciju. Tako da u osnovi vi se provlačite kroz hodnike dok šetate vašom sobom. Ali pošto znate da je vaša soba pretvorena u prostor iz Into the Dead sveta, nebitno što je višak tih hodnika “fejk” tj deo virtualne realnosti, igre, neverovatno ste oprezni da se ne oslonite na zid, ne zakačite nešto i tako dalje. Čak iako samo šetate po sobi, krenete da osećate da pripadate ovom svetu i da ste vi deo njega. Što je, ako mene pitate, jako veliki uspeh za jedan VR naslov.
Gamescom demo je ostavio utisak da PikPok pokušava da tehnologiju koristi upravo zbog gameplaya, a ne samo da bi mogao da kaže da igra koristi mapiranje prostorije. To je veoma važna razlika. Ako se fizički nameštaj koristi kao zaklon tokom susreta sa zombijima, onda vaš prostor postaje deo taktike. Ako morate da se provučete oko stvarne prepreke kako biste izbegli neprijatelja koji se nalazi u virtuelnom svetu, tada granica između igre i stvarnosti počinje da nestaje na veoma zanimljiv način. A onda dolazimo do same igre, koja je mnogo više survival horror nego klasična zombi pucačina. PikPok je opisuje kroz tri osnovna elementa: stealth, taktičko istraživanje i borbu. To znači da ne bi trebalo očekivati da ćete kroz svaki hodnik samo juriti i pucati na sve što se pomera. Naprotiv, ideja je da tražite resurse, oružje i načine da preživite, dok se zgrada postepeno pretvara u lavirint pun opasnosti.
Igra vas stavlja u ulogu novog upravnika zgrade Crimson Heights. U početku učite kako zgrada funkcioniše, upoznajete njene stanare i polako shvatate da se nešto veoma loše događa. Kada epidemija počne da se širi, hodnici i stanovi koji su do tada predstavljali relativno sigurno okruženje postaju prostor u kojem se više ne osećate bezbedno. I upravo je taj kontrast veoma važan za atmosferu. Crimson Heights ne pokušava da vas odmah bombarduje akcijom. Umesto toga, igra koristi poznat recept survival horora, što više upoznate prostor, to ćete se gore osećati kada shvatite da se u njemu više ne možete slobodno kretati. Stan koji ste nekoliko minuta ranije istraživali bez ikakvog straha može odjednom postati mesto kroz koje pokušavate da prođete što tiše, dok negde iza ugla čujete zombija.
To je posebno efektno u VR-u jer zvuk i prostorna percepcija dobijaju mnogo veću ulogu. Kada znate da se nešto nalazi iza vas, prirodna reakcija nije samo da pomerite kameru, već da fizički okrenete glavu. Kada se nešto približava iz susedne prostorije, možete pokušati da procenite odakle zvuk dolazi pre nego što zavirite iza ugla. U standardnoj igri takve stvari često doživljavamo kao deo prezentacije. U VR-u postaju deo samog načina igranja.
U demou koji sam ja igrao, nije bilo pucnjave niti borbe sa zombijima. Završio se u trenutku kada se prvi pojavio, već je bilo baš to što sam rekao. Upoznavanje sa igrom, sa zgradom, sa stanarima i kako ustvari ovaj svet funkcioniše. I moram da priznam da sve što sam video mi se jako jako svidelo. Prosto mi je neverovatno šta je PikPok napravio sa ovom igrom. I sada znam da će mnogi reći, ej okej to je samo još jedna zezancija u VR svetu, ali osećaj i ta neverbalna mentalna komunikacija između vas i igre je jako jako zanimljiva. Trudi se da vas ubedi da joj verujete, njoj i svim kalkulacijama prostora u kojem se nalazite, dok se vi jednostavno opirete, bolje rečeno, vaš mozak. A tek kada se opustite, shvatite koliko je sve genijalno odrađeno.
Into the Dead Crimson Heights me je iskreno oduševio, time što ovo nije igra u kojoj će samo da stojite i eto mašete rukama, već ćete se kretati po sobi, tražiti stvari, otkrivati nove priče. A deo te tihe mentalne komunikacije između vas i igre, i njeno ubeđivanje da joj verujete je samo šlag na torti. Iskreno, jedva čekam da igram ovo, ali znam da ću morati da pronađem malo veći prostor nego u ovom u kojem sad živim kako bih stvarno uživao u njoj. Tako da, ako ste ljubitelji VR igara, obratite pažnju na ovaj naslov.
