Karla Novak (Leoni Beneš) je novopridošla učiteljica koja drži časove matematike i fizičkog u školi. Škola je smeštena u Nemačkoj, i evidentno je da je učenici vole i njihova komunikacija deluje idilično. Svu tu idilu urušava serija krađa unutar škole, gde se uprava upliće i pokušava od predsednika odeljenja da sazna ko je krivac za dotične krađe.
Deca pod prisilom ukazuju na potencijalnog krivca, a to lično i moralno pogađa našu junjakinju Karlu koja drži do toga da po svaku cenu zaštiti svoje učenike. Ona uzima na sebe da istraži slučaj i da pronađe pravog krivca. To nam pokazuje da joj je srce na pravom mestu, i njene dobre namere da očisti ime jednog od učenika, će zapravo započeti domino efekat koji će uneti sve više haosa.
Iako isprva deluje kao da će ovo biti samo jednostavan komentar o padu kvaliteta školstva. Da same škole i njeni zaposleni se više, ni ne trude mnogo oko dece. Mi kao gledaoci zapravo dobijamo jednu intenzivnu priču koja buja energijom, i koja zapravo kroz prikaz škole i kako ona (ne)funkcioniše, daje mnogo direktniji komentar na današnje stanje unutar modernog društva.
Ovo je jedan od najintezivnijih naslova koji komotno može da se zavede pod žanr trilera, iako je prevashodno drama. Iako nema nijednu kap prolivene krvi, niti prikaza nasilja koje se često vezuje za taj žanr, gradi neverovatnu misteriju i tenziju tokom čitavog fillma.
Režiser Ilker Čatak vešto koristi kameru da prikaže emotivno stanje koje se degradira kod naše glavne junakinje, i kroz korišćenje 4:3 formata, samu školu stavlja u okvir. Koji umesto da predstavlja mesto slobode, učenja i znanja i zdravog razuma, ta institucija sve više podseća na zatvorsku ćeliju.
Kada preispitate način na koji škola funkcioniše, javlja se pitanje, da li uvek treba uraditi ono što je ispravno, čak i ako to razotkrije slabosti sistema u kojem funkcioniše, i time naruši poverenje između učitelja i učenika?
Karla sledi sve postulate moralističkih normi koje nam usađuju od malena, i to se da videti i u sceni kada jednog od učenika koji je Turske nacionalnosti, zbog viška novca okrive da je on kradljivac. I to pred njegovim roditeljima i školskim većem, koji više pokazuje želju da zatvori čitavu priču što pre, nego da uhvati pravog krivca. Što nije daleko od današnjih vladajućih institucija, jer niko ne želi da se zapravo bavi rešavanjem problema, kada je lakše naći žrtvenog jarca i zavesti to pod gotov slučaj za statistike.
To navodi Karlu na ideju da ostavi svoju jaknu i novčanik unutar zbornice i ispred uključenog laptopa koji je sve vreme snimao i uhvatio detalj krivca na delu. Zbog specifičnih paterni odeće to je odvodi do gospođe Kun (Eva Lebau) sa kojom se suočava. Da, stvar bude još gora, ništa ne prolazi onako kako je zamislila, i njeno razotkrivanje gospođe Kun, počinje uveliko da utiče i na njenog sina Oskara (Leonard Štetniš) koji je primeran učenik unutar Karlinog odeljenja.
Leoni Beneš pleni u njenom prikazu Karle, koja na svojem putovanju da učini dobru stvar, ipak nailazi na sve veće probleme. Iako se oni čine jednostavnim i rešivim, ipak donose dozu realizma, jer sam siguran da se svako od nas nekada našao u takvoj situaciji, gde smo se odlučili da uradimo pravu stvar. A onda nam se to obilo o glavu. Što njen lik na ovom putovanju dovodi do neprihvaćenosti od strane kolega i učenika, i pogotovo samih roditelja.
Dok Eva Lebau, Kunovu prikazuje kroz manirizme koji sve više vuku na to da deluje da je zagarantovano kriva, ali režiser namerno dosta toga izostavlja i stvara mogućnost otvorene interpretacije kod gledalaca. Mladi glumac koji glumi Oskara takođe iznosi jednu od kompleksnijih uloga. On pleni dečijom bistrinom i prirodnošću i postavlja sva dobra pitanja na koja odrasli nemaju zdravorazumne odgovore.
Svakako je ovo jedan od najrealističnijih prikaza gde je zaista teško biti školski radnik i pronaći dobar balans gde možete da komunicirate sa svima, a da ne izgubite njihovo poverenje. Ujedno će vas privući preispitivanje moralnih načela, i kako se u sve to upliće i dinamika moći i kontrole dok se čitava institucija i sistem urušavaju poput kula od karata.
Muzika koju je komponovao Marvin Miler, doprinosi tome da dobijemo neverovatan tempo i građenje tenzije. Koristeći žičane instrumente koji ne urušavaju performanse i koji će vam se poigrati sa vašim živcima. Odličan primer kako se iskoristi sam muzika koja utiče na tonalitet unutar filma, i zaista u nekolicini scena sam iskusio osećaj potencijalnog napada panike, jer sam bio na kraju stolice i osećao se poput naše heroine.
Premisa filma deluje jednostavno, ali zahvaljujući energičnoj režiji i uverljivim glumačkim izvedbama, rezultat je delo koje zaslužuje više pažnje nego što je dobio kada je izašao 2023. godine. Režiser se poigrava sa gledaocima sa otvorenim krajem, koji nam ne crta šta trebamo da izvučemo iz ove priče, već da sami donesemo naše interpretacije i zaključke. Ovakav slobodni pristup postaje sve ređi na filmovima, poput belih medveda, i ovo zaista Zbornicu, stavlja u instant klasike koje morate da pogledate.
