Koliko sam samo bio srećan kada sam čuo da su najavili novu Painkiller igru. Bukvalno sam jedva čekao da je zaigram. Najviše zbog toga što sam neverovatno obožavao original. Iako sam tada imao jako slab PC, prosto sam uživao u naslovu, u svakom nivou, sa svakim oružjem, uništavajući svakog novog neprijatelja. Prosto fantastična igra i dan danas. Zato sam jedva čekao novu igru koja je odavno najavljena za jesen ove godine. I ona je napokon stigla, i zaigrao sam i bio totalno zbunjen. I moram odmah da se ogradim, ovo nije loša igra, ovo je samo drugačije od onoga što sam ja očekivao, i to je okej, ali verujem da neće biti okej svima. Nego hajde da krenemo ispočetka.
Novi Painkiller je reboot po priči i svemu ostalom, ali generalno gledano, neka jasna radnja postoji, ali nije prenabudžena ni duboko ispričana kao u nekim drugim modernim FPS naslovima, umesto toga služi pre svega kao okvir za brutalnu borbu protiv demona kroz paklene regione. U osnovi, igra smešta igrača u Čistilište (Purgatory), mesto između Raja i Pakla, gde ste osuđeni zbog sopstvenih grehova i suočeni sa paklenim hordama koje vire iz senki i zemlje. Voice of the Creator (glas Kreatora) vam daje jednu šansu za iskupljenje: morate da stanete na put palo anđelu Azazelu i njegovim demonicima koji žele da puste svoje armije na Zemlju. Tokom kampanje prolazite kroz gotičke sredine, opustošene predele i arene preplavljene demonima, suočavajući se ne samo sa jenom vrstom čudovišta, već i sa jačim, jedinstvenim pretnjama i ključnim neprijateljima kao što su tri monstruozna potomka Azazela, poznati kao Nephilim. Iako priča nije previše razrađena i nema kompleksne dijaloge ili narativne sekvence, ona daje jasan motiv za haotičnu akciju: zaustaviti pad anđela i njegove demonske planove i pokušati da zaradite svoje iskupljenje kroz masakr koji sledi. I najbolje od svega je što sve to izgleda prosto fantastično
Gameplay je ono što stvarno dobro funkcioniše i zbog čega se igra koliko‑toliko i drži taj respect prema starim naslovima. On nema onu duboku složenost modernih FPS‑a sa gomilom sistema i opcija, ali ima jednu stvar koja vas brzo ubacuje u ritam, brzu, haotičnu i relativno žestoku akciju iz prvog lica. To znači da čim uđete u nivo, već se oseća kao da ste bačeni u sred crkvenog dvorišta preplavljenog demonicima i vi morate da preživite. Osećaj u ruci je, da kažem, direktan, oružja imaju težinu, nema nekog “mekanog” osećaja gadjanja, već sve izgleda konkretno i udarno. Pa kad opalite sa sačmaricom usred grupe protivnika, zvuk i efekat udarca prosto krenu da pumpaju adrenalin.
Sam sistem borbe ne pokušava da bude revolucionaran, već više direktan i intuitivan. Imate arsenal klasičnih Painkiller oružja koja očekujete, ne nešto baš klasično kao što su shotgun, automatske puške, eksplozivne sprave, ali ono što je zanimljivo je kako igra tretira te momente borbe, naročito kada neprijatelja ima mnogo. Ne radi se o jednom ili dva čudovišta koja se svetikaju pred vama, već o talasima koji neprestano pristižu. I ovde se oseti da je dizajn borbe usmeren na fluidnost i ritam više nego na taktiku. U dubokoj akciji više ne razmišljate previše, napadate, izbegavate, skačete i pokušavate da ostanete u pokretu, jer ako stanete predugo, vrlo brzo vas okruže i počnu da vas tuku. To daje osećaj da je svaki nivo kao doživljaj koji traje onoliko koliko traje vaša koncentracija u tom trenutku. Ako izgubite fokus, igra će vas kazniti gotovo momentalno. Nije to neka brutalna „nepravedna“ kazna — već vrlo jasna poruka da tempo i refleksi ovde igraju glavnu ulogu. Neke borbe deluju kao ples: prilazite neprijatelju, udarite, odskočite, okrenete se i pogodite tog drugog, dok vreme ide, vaša municija se troši, a protivnici niču kao pečurke nakon kiše. Borba sama po sebi je često solidna, oružja imaju težinu, gore efekti izgledaju dopadljivo, a kretanje kroz arene je dinamično i zabavno. Ali tu je i doza hibridnosti koju nisam baš očekivao: dok su određene sekvence veoma zabavne i brzo se nižu talasi neprijatelja, delovi igre znaju da deluju prilično generički, kao da su preuzeti iz nečega što ste već videli milion puta. Nije loše, ali nije ni ta eksplozivna, luda energija koju sam nosio iz originala.
Međutim, dosta toga se promenilo u odnosu na klasični Painkiller. Ova nova verzija umesto striktno solo iskustva forsira kooperaciju za do tri igrača, pa čak i ako igrate samostalno, igra vas prati botovima koji često deluju nezainteresovano ili zbunjeno. Takva promena u fokusu dosta utiče na osećaj koji original ima, više nije ono “ti protiv sveta”, već “vi protiv pakla zajedno”. Neki to vole, ali mnogi stariji fanovi nisu baš oduševljeni jer su očekivali više tradicionalnog FPS ritma bez toliko zavisnosti od drugih. Painkiller ovde često baca igrača u situacije gde je pametno ići sa drugima. Nije to striktno „bez toga se ne može“, ali se oseća kao dodatna dimenzija, sa društvom je lakše držati ritam, lakše je pokrivati kritične tačke i generalno imate više prostora da se osećate kao tim, umesto kao jedan čovek koji se bori protiv pakla. To menja način na koji pristupate borbi, jer znate da možete računati na podršku i to daje neki dodatni sloj dinamike. Međutim, kada igrate solo, igra se oseća drugačije. Tada sve ima jednu vrstu „usamljenog intenziteta“, svaki nepovoljan susret deluje mnogo opasnije jer nema nikog da pokrije vaša leđa. U solo modu morate biti puno oprezniji, više koristiti pokret, više razmišljati o tome kada da se povučete da biste se oporavili. Taj osećaj individualnog preživljavanja daje gameplayu posebnu notu, ako ste solo igrač, osećaj pobede nakon nekoliko minuta hrpe neprijatelja deluje znatno jače nego sa još dvojicom igrača pored sebe.
Posebna značajna stvar je i kako su nivo dizajnirani. Nivoi nisu linearne hodnike koje prolazite bez daha — oni su puniji uglova iza kojih vas neprijatelji vrebaju, soba koje imaju više ulaza/izlaza, prostora gde možete da isplanirate odbranu i mesta gde je mobilnost ključna. Svaki nivo nosi neki svoj ritam: nekada je to prava akcija bez predaha, nekada imate male pauze gde morate da ste mirni i pročitate prostor, a onda opet nekontrolisani talasi neprijatelja. To daje dinamiku igranju, ne osećate da je sve u istom tonu, već stalno imate osećaj da se tempo menja i da morate da budete spremni na to.
Vizuelno, Painkiller izgleda odlično mračne, gotičke sredine, demoni sa puno detalja i dobra količina efekata koje Unreal Engine pruža. Nije to vrh grafike današnjih AAA naslova, ali atmosfera je tu i ponekad je baš jeziva i metalna, kako i priliči ovakvom naslovu. Ali onda, dolazi ono što mi je malo više smetalo, a to je da fali “duša Painkillera”. Dok se original osećao kao ludilo metala, adrenalina i haotičnih arena, ova verzija više liči na miks Left 4 Dead / Warhammer: Vermintide 2 stila ko‑opa i modernih FPS ideja. To nije nužno loše, ali to nije ni ono što je nekada Painkiller bio. Originalna mehanika, ritam i šarm kroz arene sa ludim oružjima… to tu postoji samo površno.
I sada, to bi bilo potpuno okej da ova igra ne nosi Painkiller ime, apsolitno nikakav problem. Ali zbog toga što je ovo ipak Painkiller, igrači su očekivali jednu stvar, a dobili totalno drugačiju. Upravo zbog toga je nastao i hejt na internetu, koji moram da priznam da razumem. Ovo nije loša igra, samo nije Painkiller. Ovo je naslov koji koristi fore i fazone iz starog Painkillera, tu najviše mislim na oružja, i donekle art style celokupne igre, ali sve ostalo, ceo fokus koji je bačen na coop, jednostavno vrišti da se radi o nekom modernom naslovu, koji jednostavno nije Painkiller. Ako se posmatra kao samostalna pucačina koja nije neki nastavak niti nosi Painkiller ime nije katastrofa. Dinamične bitke, veliki broj neprijatelja i kooperativni modovi mogu biti zabavni za veče igranja sa ekipom, a tarot kartice i različiti likovi daju malo slobode da prilagodite stil igre. Ali ako ste čekali pravi povratak legendarnog FPS‑a kakav je original bio, to ovde baš nećete pronaći, barem ne u onom obliku koji ste možda zamišljali.
Painkiller (Xbox Series X)
Painkiller je igra koja se trudi da spoji stare ideje sa modernim co‑op i naprednijim sistemima, ali na kraju ostavlja nešto pomešan ukus u ustima i prstima. Neki će reći da je to zabavan naslov koji se igra sa društvom i da ima dovoljno svega da traje, i moram da kažem da jeste, čak i kada igrate sami, mada drugi će osetiti da je to samo još jedan FPS među mnogima, bez posebnog pečata koji bi ga izdvojio u 2025. godini. Što je na žalost, tužno. Voleo bih da razvojni tim jednostavno redizajnira igru za single player iskustvo, jer mislim da ima mnogo nepotrebnih stvari u ovom naslovu, ali iskreno, ne znam koliko je moguće. Na kraju, Painkiller jeste zabavna igra, interesantna, ali jednostavno, nije Painkiller.
