Postoje igre koje ti privuku pažnju na prvi pogled, bez obzira što si ih video samo u kratkom traileru ili na listi najava. Meni je Towa and The Guardians of the Sacred Tree bio upravo takav slučaj kada se pojavio na Summer Game Festu ovog leta. Mešavina živopisne anime estetike, japanske folklorne mitologije i obećanja da će doneti nešto novo u roguelite žanr bila je dovoljna da ga ubeležim na listu onih koje „moram da probam“. Ispostavilo se da intuicija nije bila pogrešna.
Iza igre stoji studio Brownies Inc., dok je izdavač Bandai Namco, pa se odmah vidi da se radi o projektu koji ima i kreativnu viziju i ozbiljnu produkcijsku podršku. A pitanje koje se prirodno nameće je: može li Towa da se izbori za svoje mesto u prenatrpanom prostoru roguelite igara, pored hitova kao što su Hades ili Dead Cells? Nakon više desetina sati, mogu da kažem da ne samo da može, već to radi na veoma originalan način.
Priča u osnovi deluje jednostavno, ali je lepo upakovana. U svetu prepunom mita i simbola, preti drevno zlo pod imenom Magatsu. Mladu sveštenicu Towa sudbina stavlja na put zaštitnice Svetog drveta Shinju, a njena misija je da očisti svet od korupcije i na kraju porazi samog Magatsua. U tome joj pomaže osam različitih saputnika. Sama naracija prikazana je kroz prelepe ilustracije u stilu tradicionalnih japanskih crteža, uz naraciju i animirane in-game sekvence. Nije preterano komplikovano, ali atmosfera je toliko upečatljiva da te brzo uvlači.
Osnovna petlja igranja deli se na dva dela – miran deo u gradu i akcioni deo u misijama. U gradu igramo kao Towa, a hub služi da se družiš sa NPC-jevima, koristiš njihove usluge i pripremaš se za sledeći pohod. Tu je učitelj u dođou, kovač, razni hramovi i prodavci, a čak i ribnjak za one koji žele da predahnu. Kroz razgovore i interakcije likovi postaju življi, a ti imaš osećaj da je hub živa zajednica, a ne samo meni maskiran u selo.
Ono što sakupljaš u misijama vraćaš u grad. Resursi služe za unapređivanje saputnika u dođou, ali i za izradu mačeva kod kovača. Sistem kovačnice me posebno iznenadio – radi se o mini-igri koja je mnogo dublja nego što sam očekivao. Nije samo „klikni i dobićeš oružje“. Moraš da koristiš retke rude, da tempiraš poteze i donosiš odluke – da li ćeš ići na kratkotrajni ali razorni mač, ili na izdržljiviji koji ne udara toliko jako, ali traje mnogo duže. Takve sitnice daju igri dodatnu dimenziju.
Međutim, najveći obrt u odnosu na tipičan roguelite je to da u borbi ne igraš kao Towa. Pre nego što izađeš na misiju, biraš dva saputnika: jednog koji postaje Tsuguri (borac sa mačem) i jednog koji igra ulogu Kagure (magijskog podržavača). Svaki od osam saputnika ima svoj set animacija, sposobnosti i stil borbe, a kombinovanje različitih likova daje ogroman prostor za eksperimentisanje.
I ono što je posebno lepo: oba saputnika su aktivna na bojnom polju. Kagura te uglavnom pametno prati, ali je možeš i manuelno kontrolisati ako želiš preciznije poteze ili ciljanje. AI je solidan, pa retko pravi gluposti, što je veliko olakšanje.
Borba je još složenija jer koristiš dva mača – Honzashi i Wakizashi. Kada se prvi istupi, jednim potezom prelaziš na drugi, što otvara nove napade i kombine. Svaki saputnik ima svoj stil sa oba mača – na primer, Rekka sa Honzashijem seče brzo i agresivno, dok joj Wakizashi omogućava snažne udare na punjenje. Nishiki, s druge strane, preferira sporije ali precizne i razorne udarce. I sve to se nadovezuje na punjenje specijalnog napada koji razara čitave grupe neprijatelja.
A tu je i Kagura sa svojim magijskim veštinama – od energetskih kugli, preko gromova, do raznih AoE čarolija. Kako ih razvijaš kroz talent stabla, otključavaš nove varijante i kombinacije. Sve ovo zajedno stvara borbu koja je u prvim satima prilično zahtevna – u isto vreme trebaš pratiti obrasce napada, dve vrste mača, specijal, dve magije i izbegavanja. Zvuči haotično, i jeste, ali kad jednom klikne, igra se pretvara u nevjerovatno zadovoljavajući ples.
Tokom misija prolaziš kroz različite regione, nailaziš na neprijatelje svih vrsta, ulaziš u arene sa bossovima, survival izazove ili specifične zadatke. Pored borbe, ima i trenutaka predaha – susreta sa prodavcima ili sitnih razgovora između saputnika, gde otkrivaš njihove lične priče i karaktere. Upravo ta količina međusobne interakcije podseća na Hades – kako vizuelno, tako i kroz kvalitet glume i pisanja.
I baš kao da to nije dovoljno, igra uvodi jedan potpuno neočekivan sistem – žrtvovanje saputnika. Nakon što pobediš glavnog bossa, tvoji saputnici u ritualu moraju da kanališu njegovu manu kako bi pomogli Svetom drvetu. Tokom rituala, jedan od njih se žrtvuje i nestaje iz tekućeg runa. Prvi put kada se to desilo, ostao sam bez teksta – posebno zato što sam već unapredio Nishikija, a Rekka ga je iznenada žrtvovala. Bio je to trenutak koji te prodrma i natera da gledaš na svoje timove potpuno drugačije.
Srećom, progresija između runova omogućava da preneseš deo unapređenja, pa ništa nije izgubljeno. Ali upravo ta mehanika gura te da stalno isprobavaš nove kombinacije i da se vežeš za likove. Kao i u Pyre-u od Supergiant Gamesa, žrtvovanje daje emocionalnu težinu koja igru izdvaja od konkurencije.
Na početku je sve to delovalo kao previše sistema odjednom. Ali, kako vreme prolazi, slojevi počnu da klikću jedan za drugim. Očekivao sam „anime Hades“, a dobio sam nešto mnogo originalnije – igru koja spaja poznatu formulu sa dovoljno svojih ideja da bude potpuno svoja. Priča je mirnija, možda sporija, ali zato mehanike vuku napred, a saputnici postaju likovi kojima se vraćaš sa radošću.
Zbog toga sam Towu igrao ne samo na velikom ekranu, već i na putovanjima i uveče na kauču, jer se savršeno uklopila i na Steam Deck.
Igra izlazi 19. septembra na Steam, PlayStation, Xbox i Nintendo Switch, i definitivno je vredna pažnje svih ljubitelja žanra.
Zahvaljujemo se Bandai Namco Europe na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Towa and The Guardians of the Sacred Tree (PC)
Na kraju dana, Towa and The Guardians of the Sacred Tree je igra koja se ne plaši da eksperimentiše. Njena šarena grafika i prelepa atmosfera privuku pogled, ali su to borbene mehanike, emotivna povezanost sa likovima i zarazna roguelite petlja ono što ostaje.
