Eriksholm The Stolen Dream – Recenzija – Stealh + sjajna priča + prelepi cinematici. Šta ćeš više!

Nekad pomislim kako nam fali više igara koje znaju da uspore. Da ne viču, ne bljeskaju, ne bombarduju ekran svakim mogućim efektom. Samo da ti daju mir, tugu (kao da je nemamo već previše), i neki tihi prostor da se izgubiš u nečijoj tuđoj borbi. Eriksholm: The Stolen Dream je upravo to. Igra za koju pre početka leta nisam čuo, ali koja ništa ne forsira, ništa ne nameće, ali sve govori. Prelepa stealth avantura koja ne beži od emocija i koja kroz poprilično jednostavan i zanimljiv dizajn uspeva da ispriča priču koju nećete tako lako zaboraviti. Malo je igara koje se fokusiraju na naraciju, priču. Ima ih, ali možemo ih nabrojati na prst jedne ruke, makar one koje su izašle ove godine. I da kažem, koje to dostavljaju poprilično efikasno i pa može se reći, ubitačno. Stvar koja samo dodaje na težini svega ovoga je to što je na igri radio River End Games, tim od samo 19 glavnih članova. Tako da kada se sve uzme u obzir, ovo je još jedan primer kako mali timovi, sa sjajnom vizijom i još boljom realizacijom polako osvajaju igračku industriju.

U Eriksholm: The Stolen dream peuzimate ulogu Hanne, 14godišnja devojčica koja kreće u potragu za svojim nestalim bratom Hermanom. Problem je u tome što ga ne traži samo ona, već i policija, tako da se vi praktično preplićete sa njima kako bi našli vašeg brata. Ali tu odmah se otvara jedno veliko pitanje. Zašto policija traži Hermana, zašto želi da dođe do njega pre vas, i zašto toliko pokušava da vas ospori da ga vi prvi pronađete? Poprilično zanimljiv setup koji vremenom otkriva mnogo više stvari koje žele da izađu na površinu već od prvog trenutka kada krenete da igrate ovaj naslov.

Igra nas smešta u fiktivni industrijski grad Eriksholm, koji neodoljivo podseća na neku severnoevropsku varoš iz ranog 20. veka, sivo, sivo, još malo crvene cigle i možda još mao sivo. Dimnjaci, fabrike, tramvaji koji jezde starim šinama i osećaj da je ceo grad na ivici nečega, pobune ili potpunog raspada. Takvi svetovi su po malo tihi, ali nikada nisu mrtvi, već ćute pre nego što se nešto veliko desi. Svuda se oseća prisustvo nečega većeg što kontroliše život ljudi, ali tako tiho žubori ispod svakodnevnog života da je ovladao strah zbog koga ne može niko da zaroni i suprostavi se tome. Ili možda izvuče to i bori se protiv toga. Hanna nije superheroj, niti će postati jedna. Njena ranjivost je osnova čitavog iskustva. Ne možete da jurišate, ne možete da prebijete stražare, jer ste ipak 14godišnja devojčica. Možete da se sakrijete, da osluškujete, da analizirate obrasce kretanja čuvara i da pokušate da se provučete tamo gde vas niko ne očekuje. U tom smislu, igra više podseća na starije stealth naslove, ali prvenstveno se fokusira na narativni, sporiji pristup. Postoje i sekvence koje menjaju tempo, recimo jurnjave kroz uske prolaze dok vas neko juri, ili trenuci u kojima morate brzo da donesete odluku kome verovati. Te sekvence su retke, ali su dobro postavljene i osmišljene i dodatno pojačavaju osećaj da ništa nije sigurno. Nema automatskog sejva na svakom ćošku, ako pogrešite, vraćate se malo unazad, i to nije frustracija, već znak da bi trebali da probate nešto drugačiji pristup. Umalo da zaboravim, ovde se radi o igri u izometrijskom izvođenju, tako da to dodatno doprinosi celokupnom osećaju, a i pomaže Hanni kako bi savladala prepreke, jer šta ona ne vidi, tu ste vi, tako da, kada se sve uzme u obzir, cela gameplay mehanika je poprilično fino osmišljena.

Pošto je igra osmišljena kao narativna stealth avantura, Eriksholm ne pokušava da vas impresionira kompleksnim sistemima ili beskrajnim mogućnostima. Krećete se kroz svet, izbegavate stražare, šunjate se kroz senke, razgovarate s lokalnim stanovnicima i pokušavate da rekonstruišete šta se tačno desilo. Mehanike su jednostavne, šunjanje, korišćenje okruženja da se sakrijete, povremene zagonetke i vođenje razgovora. I to je sasvim dovoljno, iako na početku nisam mislio tako. U nekim momentima ćete moći da koristite i različite alate za distrakciju svih onih koji vas ne žele tu i kako biste privukli pažnju neprijatelja, ali ništa u Eriksholmu vam nije dato na “izvolte”. Svaka akcija nosi rizik. Stražari imaju patrolne rute koje nisu strogo po šablonima, skriptovane, a ponekad vas može otkriti i neko treći, običan građanin, slučajni prolaznik, neko ko nije vaš neprijatelj, ali igra po pravilima sistema. Taj element nepredvidivosti čini igru živom, čak i kad nema direktne akcije.

Ono što se meni lično svidelo u Eriksholm je način na koji pristupa priči. Dijalozi nisu pretrpani, nema tu beskrajnih izbora gubljenja u razgovorima. Ljudi govore kratko, često u zagonetkama ili onako, kao da se konstantno plaše nečega. Sve deluje iskreno, organski, kao da gledate scenu iz starog evropskog filma. Likovi koje srećete su slojeviti, često moralno sivi i nikada dosadni. Neki će vam pomoći, neki neće, ali svaki od njih ima svoju priču i mesto u ovom svetu. Tome svemu doprinosi sjajna glasovna gluma i odlično režirane scene, koje stvarno oživljavaju kako priču, tako i celokupan naslov. Priča nije linearna u klasičnom smislu, iako idete od tačke A do tačke B. Način na koji doživljavate događaje zavisi od toga kako posmatrate svet. Igra vam često daje da birate s kim ćete razgovarati, gde ćete prvo otići, šta ćete pokušati da uradite, a šta ćete ostaviti za kasnije. Neki delovi grada se otvaraju tek kasnije, kada pronađete određene informacije, a neki putevi ostaju zatvoreni ako propustite dijalog ili ne osluškujete pažljivo.

Grafika je odrađena stilski, lepo, sa ukusom, ali nije preterana sa nekim izmišljotinamap. Ne ide u pravcu potpune realističnosti, ali ni potpunih ludorija, poprilično je, što bi rekli “down-to-earth” u apsolutno svakom smislu.. Sve deluje kao da je izvučeno iz neke stare knjige o narodu u izgubljenom fiktivnom gradu, ali sa industrijskom estetikom. Kolor paleta je svedena, dominiraju hladne nijanse i puno senki, što dodatno naglašava atmosferu sveta u kojem se ništa ne zaboravlja i sve ima svoju cenu. Animacije nisu holivudski glatke, ali svaki pokret ima težinu i značenje, kada se Hanna krije iza bureta ili oprezno proviri iza ugla, osećate njenu ranjivost, zastanete i razmislite o tome šta treba da se uradi kasnije. Jako je sve lepo odrađeno, i kao celina, deluje stvarno impresivno.

Muzika i zvuk su takođe pažljivo odabrani. Nećete čuti orkestre kako divljaju na svakom koraku. Umesto toga, ambijentalni tonovi, povremeni ton klavira ili tišina dok hodate mračnim ulicama. Zvuk ima svrhu i ritam. Sve vas usporava, ali ne dosadno – nego pažljivo, promišljeno. Ponekad je najnapetiji deo kada ne čujete apsolutno ništa, jer znate da neko vreba. Tehnički gledano, igra ne pokušava da pomera granice, ali ono što radi, radi pouzdano i izgleda sasvim pristojno. Šta više, baš taj osećaj da ništa nije prenatrpano niti to što igra ne želi da impresionira sve, mi se jako svidelo, jer sve je u suštini ovog naslova, ne na površini. UI je poprilično jednostavan, HUD gotovo nepostojeći, što je veliki plus ako mene pitate. Sve se oslanja na vizuelne znakove, gestove i pažnju igrača. Na nekim mestima to može biti izazovno, posebno mlađim igračima koji su navikli da im igre stalno govore šta treba da rade, ali upravo u tome leži čar ovog naslova.