Uvek sam se pitao, šta bi neki timovi sve mogli da naprave da nisu ograničeni radom na nekim popularnim IP-evima. Retko koji tim ima tu slobodu da napravi svoju dream igru, ali ova godina je dokaz da to ume da se desi, pogledajmo samo Clair Obscur: Expedition 33. MercurySteam je jedan od tih studija, španski tim koji je do sada radio na nekim legendarnim, sjajnim naslovima koji svi obožavaju i vole: Castlevania Lords of Shadows 1 i 2, Metroid Samus Returns i Metroid Dread. Proteklih nekoliko godina, MercurySteam je radio na svojoj igri, novom IP-u koji je hteo da plasira svim ljubiteljima pomenutih igara, ali sa dozom originalnošću koja jednostavno fali starim IP-evima. Tako se rodio Project Iron, koji je postao Blades of Fire, nova igra MercurySteama, nova akciona metroidvania koja će vas oduševiti u aposlutno svakom smislu te reči.
Blades of Fire je igra u kojoj nemate mogućnosti da pravite lika, već preuzimate ulogu Aran de Lira, prognani sin vođe kraljevske armije, koji je svoj mir našao u šumama nadomak grada. Njegov mirni život biva prekinut kada oseti da je njegov prijatelj u nevolji, prijatelj koji na žalost, mu umire na rukama i pre toga mu prenosi neverovatno težak zadatak – ubij Kraljicu Nereu. Njegov prijatelj je imao pratioca, mladog naučnika Adso, koji će u toku ove avanture praviti društvo Aranu, i ne, neće blebetati nonstop.
Na početku vi imate taj jedan ultimativni zadatak, ali kako igra odmiče, priča će se račvati. Upoznavaćete likove koji će vam davati zadatke jer ćete shvatiti da zakazivanje sastanka sa kraljicom je mnogo komplikovanije nego što ste mislili. Mapa je podeljena u manje regije u kojima ćete morati da rešite određene zadatke, i svaki rešen zadatak će vas odvesti do druge mape. Blades of Fire je metroidvania po izvedi, tako da svaka mapa će imati tajne prolaze, prečice koje ćete vremenom otključavati kako bi navigacija po njima bila lakša. Mada čak i tada, kako napredujete kroz igru, nailazićete na delove koji su poprilično umršeni i komplikovani za orjentaciju i onda morate ili da zapisujete ili pamtite.
Adso je jako kul saputnik. Ovaj koncept je sigurno pozajmljen od poslednja dva God of War naslova, ali za razliku od te franšize, Adso prosto ne dosađuje igraču u ovoj igri, već ima jako bitnu ulogu u razvijanju priče i svega šta vi vidite. Aran je jednostavan, sirov lik ako bih mogao tako da kažem, jednostavno ne gubi vreme na stvari koje zahtevaju malo više razmišljajna. Zbog toga, tu je Adso. Kada je pored vas, beležiće apsolutno sve na šta budete naišli i sva stvorenja koja budete ubijali ili susretali. Isto tako Adso je savršen alat za pričanje ove neverovatne priče. Ono šta Aran ne shvati, Adso je tu da objasni, jer njegov smisao u ovoj igri je da zna i zapaža apsolutno sve. Čak i njhova lična priča neće odmah biti prikazana igračima, već ćete je otkrivati u toku konverzacije sa njim.
U Blades of Fire ćete imati lakše zagonetke koje će se najviše oslanjati na ambijent u kojem se nalazite, a Adso će biti ključni faktor u rešavanju istih, sa zaključcima do kojih često ne možete samostalno doći, jer je Aranovo znanje ograničeno. Upravo zbog toga, za razliku od God of War igre, simbioza Arana i Adsoa je ovde savršeno odrađena. Iako prolazite kroz bukvalni pakao, Adso i Aran će uvek naći vremena da se našale, a moram da priznam da u toku igranja ćete sresti neke genijalno kreirane i napisane likove koji će vas oduvati s nogu. A ukoliko vam nekada Adso slučajno dosadi, iako mislim da je to nemoguće, uvek ga možete poslati u kamp, da studira i slika sve šta je video, dok vi avanturu možete nastaviti sami, sve dok vam ne bude bio potreban.
Priča na početku možda ne zvuči kao puno, ali kako je nastala da se razvija, poprilično me je oduševila, jer toliko stvari se dešava, toliko likova upoznate, da je prosto nemoguće da ne budete investirani u nju.
Stvar koja je isto malo komplikovanije predstavljena na početku, ili možda nedovoljno dobro je borbena mehanika. U osnovi, Blades of Fire je mešavina soulslike naslova i već pomenutog God of War serijala, mislim isključivo na poslednje dve igre. Igra ume da bude teška, ali ni približno frustrirajuća kao Dark Souls naslovi čak i na najvećem nivou težine. Svaki „face button“ na desnoj strani kontrolera će služiti kao posebni napad – u telo, glavu, sa leve ili desne strane. U toku borbe, neprijatelji će imati crveni, zeleni ili narandžasti obris oko njihovog tela. Zeleni znači da će sa te strane ili na tom delu tela dobiti maksimalnu štetu od vašeg oružja, žuti da će deflektovati deo, a crveni da su otporni na napad tog oružja. Tako da u svakom trenutku je potrebno da imate par oružja drugog tipa štete koji se dele na probadanje, sečenje i tupi način davanja štete. U igri je bitno i pozicioniranje, pravovremeni udarci, dash i roll koji ćete imati na raspolaganju i block ili parry koji je jako teško izvesti, jer on isključivo zavisi od oružja koja budete imali na raspolaganju, i time dolazim do najzanimljivije mehanike, Na početku, sve mi je bilo konfuzno upravo zbog tih drugačijih načina kako bih mogao da napadnem neprijatelja, ali kako je vreme odmicalo shvatio sam koliko je ovaj sistem dobar, koliku vam slobodu daje i naravno eksperimentisanje u toku borbe. Od petog (ne baš odpočetka) minuta pa sve do poslednjeg sam prosto uživao u borbi. Mada, na početku je moguće poprilično lako ubijati neprijatelje ukoliko pogodite pravac i jačinu udaraca, što je načinilo igru poprilično lakom u prvih par sati, čak i na najvećem nivou težine.
Oružja u ovoj igri ne sakupljate, već ih pravite od materijala koje budete nalazili. Poražavanjem neprijatelja koje susrećete ćete otključavati scrollove koji će vam omogućiti pravljenje novih oružja. Tako da ta progresija isključivo zavisi od borbe i broju neprijatelja koji morate da ubijete. Sva sreća pa sve šta igra nudi ćete moći da otključate bez nekog grinda. Mada skrollovi koji funkcionišu kao nacrti oružja nisu jedina stvar, već i metali koji su vam potrebni. Metale ćete isto otključavati progresijom, svaka vrsta metala će se deilit na ofanzivne, defanzivne i metale koji su laki i daju mobilnost sa vašim oružjem. U zavisnosti od metala, oružje može biti sporije a ubitačnije, brže ali sa manjom štetom koju može načiniti neprijatelju, sa manjom ili većom block šansom ili parryem. Za razliku od drugih igara ovog tipa, ovde ćete imati tačnu statistiku oružja, šteta koju možete nanesti, tip štete, otpornost oružja, penetraciju oružja, blok šansu, parry šansu koja je izražena u milisekundama i tako dalje. Tako da kombinovanjem metala morate da napravite oružje koje baš paše vašem stilu igranja. Vremenom ćete preko statua u svetu nalaziti druge delove oružja, tako da kombinacija istih može davati ili oduzimati bonuse. Recimo mač može biti duži, kraći, sa većom ili manjom drškom, sa ravnim, krivim ili izrezbarenim sečivom i svi tipovi će vam dati neke prednosti ali i neke mane.
Pravljenje oružja nije na jedan klik kao u većini igara, već ga morate skovati. U igri ćete ulaziti u vaš Forge kako bi ih skovali. Nakon što izaberete materijale i nacrt oružja, tip drške, sečiva, dužinu i tako dalje, morate da izravnate metal u obliku oružja koje pravite. Što bolje pogodite šablon, to ćete više puta moći da ga popravljate. Na početku ćete oružje moći popraviti do dva puta, ali taj broj će rasti kako vi budete napredovali u igri i otključavali talente. Kada istrošite sve mogućnosti popravke, možete rasturiti oružje za materijale ili pokloniti drevnom kovaču za zamenu za materijale. Tako da, naviknite se na čestu promenu oružja i štednju onog šta vam je bitno u boss borbama.
Borba je poprilično izazovna i zanimljiva, i najbitnije, nikada dosadna, baš zbog tih dinamičnih elemenata koji postoje u igri, pravac iz kog udarate neprijatelja i deo tela koji centrirate. Neprijatelji za razliku od ostalih igara ne prikazuju kada će da napadnu i sa koje strane. Nemate svetlosni signal koji će vam reći koje napade možete a koje ne možete da blokirate, već je sve na vama. Boss borbe su druga priča, mada kada uđete u štos, ništa vam neće biti teško, već je potrebno strpljenje i pažnja da pohvatate sve vrste napada.
Dizajn neprijatelja i bossova je sjajno odrađen. Samo broj različiith neprijatelja me je oduševio, a pored osnovnih verzija tu imate i varijacije sa specijalnim ili drugačijim napadima. Upravo borba zbog toga jednostavno ne može da bude dosadna, a sa svim sistemima koja igra pruža, samo daje veći izazov za igrače.
U igri nećete sakupljati duše ili nešto tako, već samo materijale i talent poene za veći health, veću staminu, bolji crafting i više bočica healtha. Tako da kada poginete, nećete ništa od toga gubiti, već ćete se vratiti na „Nakovanj“ koji u ovoj igri služi kao bonfire u soulslike igrama. Mada ipak gubite nešto, a to je stvar bez koje ne možete, vaše oružje. Posle svake smrti, oživećete kod najbližeg nakovanja a tada je potrebno da odete i pokupite svoje oružje. Taj momenat je odlično odrađen, jer kada krenete da pravite kvalitetnija oružja, jednostavno ćete se teško odvojiti od njih. A oružju koje češće koristite će rasti rarity i ubojitost.
Kada sam krenuo sa igrom I počeo da nižem sate, nisam mogao ni da pretpostavim koliko duga će ova avantura biti. U jednom trenutku, nakon 30tak sati igranja, pomislio sam, sigurno sam pri kraju, mora da je ovo makar uvod u završnicu ako ništa drugo. Posle tog događaja, videh animaciju kako moja dva glavna lika putuju i očekivao sam, okej druga regija na mapi, ništa strašno. Na moje iznenađenje i totalnu začuđenost, otvorila mi se još jedna mapa, sa istim nivoom kompleksnošću i veličinom kao prethodna. Kada sam video drugu mapu, počeo da se smejem jer nisam mogao da verujem koliko sadržaja ima u ovoj igri, a onda sam krenuo da čistim i nju. Neverovatno je koliko je MercurySteam uložio truda da kreira ovaj neverovatan i raznolik svet, koji dok igrate, oduševljava vas i iznenađuje svakim sledećim događajem. Uopšte se ne bih žalio da u igri ima samo jedna ogromna mapa sa svim događajima koje sam to tada prešao, ali u tom trenutku sam znao da će moja avantura potrajati makar još 30tak sati, ako ne i više. Igrajući na Steel težini, najvećoj u igri, toliko bi otprilike trebalo za prelazak igre, nekih 60+ sati.
Pošto se ovde radi o metroidvanji, kako vreme prolazi, i kako otključavate druge talente i mogućnosti, backtracking će postati obavezan. Mali problem, igrajući na najvećoj težini je nedostatak markera gde treba da idete na mapi. Mapa je odrađena u 2D maniru, baš kao neka stara mapa sa malim nacrtima gde su obeležene samo najbitnije stvari i objekti. Sve ostalo, morate sami da istražite. Moram da napomenem da mapa u toku igre nije ravna, već postoji velika vertikalnost u njoj, pogotovo na kasnijim nivoima. Tako da ukoliko ne igrate na normal ili easy, ili Iron i Bronze, moraćete da pamtite landmarkove po mapi i da se po njima orjentišete u igri. Verujem da svakome ko želi da igra na najvećoj težini će ovo makar u jednom trenutku biti problem, jer su mape, kao u žaru svake druge metroidvanie, pravi lavirinti. Meni se ovo jako svidelo, jer me je igra apsolutno uvukla svakim aspektom da sam prosto uživao u istraživanju. Sem možda u jednom trenutku kada nisam mogao da nađem izgubljeni ključ, kada sam proveo jedno tri sata tražeći ga. Ah, čar svake metroidvanie kada se zaglavite negde.
Upravo zbog toga, iskreno bih preporučio da se igra na najvišem nivou težine, jer tako, igra vam daje slobodu da istražujete, ne vodi vas od jednog do drugog cilja bez da istražite sve. Upravo zbog te težine i nedostatka checkpointova i ciljeva na mapi, sam uspeo da vidim sve u svetu, sakupim skoro sve u prvom igranju i prepustim se u ovom naslovu. Igra ume da nagrad igrače koji nauče svaki pedalj ove mape, sa talentima i materijalima za nadogradnju, koji će vam itekako koristiti u toku igranja, tako da, istražujte, gubite se po mapi, jer je to draž svake metroidvane, pa i ove.
Iako grafika nije „top of the line“ što bi rekli za današnje standarde, neki delovi ovog sveta prosto izgledaju neverovatno, najviše zbog art dizajna talentovanih ljudi iz MercurySteama. Na početku nisam mnogo očekivao od nje, ali kako je vreme odmicalo, sve više i više vremena sam provodio da uhvatim po koji lep screenshot. Celokupna arhitektura, detalji na njoj, boje i efekti su prosto fantastično odrađeni. U kombinaciji sa odličnom glasovnom glumom i muzikom koju je za ovu igru kreirao Óscar Araujo, kompozitor koji stoji iza sjajnih igara kao što su Castlevania Lords of Shadows 1 i 2, jednostavno ćete uživati u vizualnoj i audio prezentaciji. Neke kompozicije su prosto sjajne, nebitno da li ste u borbi ili van nje, tako da ćete brzo zavoleti ceo soundtrack u ovoj igri.
Zahvaljujemo se 505 Games što su nam ustupili igru pre zvaničnog izlaska kako bi stigli da napišemo ovaj opis za Vas.
Blades of Fire (PlayStation 5)
Na početku, nisam znao šta da očekujem od Blades of Fire, bolje rečeno, očekivao sam neku osrednju igru koja će mi se možda a možda i ne svideti. Kako su sati odmicali dok sam proveo u ovoj igri, shvatio sam koliko je MercurySteam naučio apsolutno sve radeći za IP-eve poznatih franšiza, i napravio svoj, novi naslov, sa neverovatnom mehanikom, ogromnim i prelepim svetom i sjajnom pričom i likovima. Na kraju, posle 60 i više sati prodenih u igri, mogu da kažem da me je igra neočekivano, potpuno oduvala sa nokom. Ovo je 3D metroidvania koji svi, koji vole ovaj žanr moraju da igraju, jer nudi toliko puno toga da je prosto jako teško odloeti joj.
