Horror igre su postale deo naše kulture, svi ih volimo, pa čak i oni koji se plaše mraka, čudovišta i svega ostalog.
Jednostavno volimo da nas nešto prodrma sa vremena na vreme, divimo se raznim kreaturama koje su kreirane od strane raznih timova i ježimo se dobrom atmosferom koju kreiraju kako bi mi bili prestravljeni i konstantno napeti. Sa druge strane, postoje igre koje pokušaju da opčine igrače zanimljivom horror premisom, ali nekako failuju u tome. Postoje i oni naslovi koji ni sami sebe ne shvataju ozbiljno, te pokušavaju da prenesu horror atmosferu kroz neki vid čudnog, izvitoperenog humora i jednostavno nejasnih scena. Stray Souls, igra koja nam dolazi od Jukai Studiosa, je možda to, nekako neozbiljan pokušaj ozbiljne priče i nakon igranja, ne shvatam da li im je bila namera da naprave igru koja će biti komičan horror ili je to tako slučajno ispalo…
Početak Stray Soulsa je snažan. Glavni lik, Danijel, upravo je dobio kuću svoje bake, koju nikada nije sreo. On je, u stvari, siroče. Da ste prirodno sumnjičavi prema tome što vam je poklonjena kuća tek nakon vašeg 18. rođendana, ne biste pogrešili – uvodni film i sve šta se odigrava na početku, tih nekoliko trenutaka prilično je dobro postavlja atmosferu igre. U kućama se stalno čuju zvuci škripanja u svakom trenutku dok je istražujete dodaje uznemirujuću tenziju u prvom trenutku kada preuzmete kontrolu. Jasno je da na ovom mestu nešto nije u redu.
Danijel se kontroliše veoma nespretno, ali to je skladu sa njegovim smotanim karakterom, jer deluje kao da ima veoma nervoznu prirodu, a u ukletoj kući, bio bi opravdan za takvo ponašanje. Na početku krenete da razgovarate sa devojkom preko dating appa, gde vam ona vam misteriozno govori da su razni ljudi dolazili u toj kući i delovalo joj je sve kao da su deo nekog kulta. Ovo je kada stvari postanu interesantne kako struja nestane i morate to da popravite. Čini se da je duh vaše bake još uvek kod kuće i aktivno želi da vas uplaši.
Te sekvence u sobi za ćaskanje na mreži su predstavljene na najlenji mogući način, primoravajući igrača da klikne kroz loše napisan tekst koji se polako pojavljuje na ekranu dok lik igrača lupa po loše modelovanoj tastaturi i nepodnošljiva buka klikanja tastera se reprodukuje u petlji. Oseća se neverovatno amaterski.
Dok ga duh Danielove bake stalno proganja, morate pretražiti po kući tragove koji će vam pomoći da rešite zagonetke kako biste rešili misteriju unutar kuće. Nijedna od zagonetki nije posebno složena, ali činjenica da se jezivi duh pojavljuje na svakom vašem uglu svakako podiže tenziju. Spora priroda pokreta glavnog lika samo je pogodna za jezivu vibraciju.
Sledeći deo vas stavlja, opremljenog sjajnim zlatnim pustinjskim orlom, na nasumično šumsko groblje protiv stotina stvorenja sa psećim rukama. Zgodno postavljene kutije sa municijom i zdravstveni paketi su razbacani svuda da biste mogli da dopunite svoje zalihe. U najboljem slučaju je besmisleno, jer je svako čudovište sunđer za metke i u njega morate da ubacite najmanje 10 metaka pre nego što magično nestane. Pošto nijedno od ovih čudovišta ne ispusti ništa, ne morate ih čak ni ubiti. Otkrio sam da ako jednostavno prođete pored njih, oni automatski umiru iz nekog razloga. Čućete prskanje krvi iza sebe i oni će nestati ako se okrenete. Kasnije ćete posetiti neke zanimljive lokacije, uključujući policijsku stanicu i grad koji se zove Aspen Falls.
Stray Souls pokušava da bude iskustvo horora preživljavanja i ima sve delove da budu jedno, ali ne uspeva da spoji delove zajedno kako bi stvorio nešto vredno truda. Za početak, imate samo 1 pištolj tokom celog igranja. Može se nadograditi, ali sve nadogradnje izgledaju loše. Meci imaju osećaj kao da nemaju uticaja na čudovišta, a svakih pet koraka koje napravite biće vam još jedan sanduk municije. Imate mogućnost izbegavanja, ali je prilično beskorisna i vreme i-okvirova je isključeno u pola vremena. Nikada nema osećaja straha ili hitnosti gde god da odete. Trčanje i pucanje je skoro sve što ćete raditi u ovoj igri. Dizajn nivoa je jednako užasan, s tim da neki od njih zahtevaju da bezumno trčite 10-15 minuta.
Nedoslednost je problem koji muči ne samo igru, već i interakciju naracije i likova u Stray Souls. Scenario igre pokušava da unese humor u horor okruženje, što nije sam po sebi recept za katastrofu. Međutim, to čini na najneumesniji i najsrdačniji način koji se može zamisliti.
Svaki pojedinačni pokušaj humora je potpuno neuspešan, a dijalog je uopšteno užasno napisan, često kao da ga je osmislila veštačka inteligencija. Likovi obično ne reaguju na odgovarajući način na užase koji se odvijaju pred njima, što stvara užasnu neskladu koja remeti svaku emocionalnu vezu sa pričom koja se ispriča. Najgore od svega je što je glasovna gluma okej u nekim trenucima, ali nekako to ne može da se vidi zbog jako jako loše skripte.
Grafika u Stray Souls ima potencijala, ali previše ga izneverava. Dok teksture životne sredine izgledaju pristojno detaljno, teksture na modelima likova izgledaju skoro previše glatke i zastarele. Neprijateljski dizajni su uredni i pomalo me podsećaju na stvorenja Silent Hill-a. Međutim, najveći nedostatak su brojne greške u animaciji i vizuelni problemi. Hodanje je jedno od najočitijih problema koje igra ima. Često bi glavni lik mucao dok hoda ili se ne pomerao kada je trebalo, skoro kao da zaostaje u onlajn igrici. Proširujući se na neprijatelje, često bi se probijali kroz predmete, mucali okolo i klizili ili se zamrznuli na mestu. Ostali vizuelni problemi uključuju mnoge animacije, kao što je podizanje stvari i izgledaju nekako kao da je lik konstantno pod tenzijom.
S obzirom na to koliko je sveukupna igra užasna, bio sam prilično iznenađen kada sam video koliko je Strai Souls tehnički glatki, uglavnom. Vreme učitavanja je prilično brzo, a brzina kadrova je glatka na PlaiStation 5. Nema grafičkih ili performansnih režima, niti se koriste podešavanja pristupačnosti ili DualSense funkcije. Ponuđeni su titlovi, ali su neverovatno mali i nečitki do te mere da je bolje da ih jednostavno isključite. Ukupna jačina zvuka je neverovatno neuravnotežena, pri čemu su zvuci škripe okoline suludo glasni, dok je dijalog između likova gotovo nečujan. Naišao sam na neke softlock greške koje su me primorale da ponovo učim na kontrolnoj tački nekoliko puta. Kombinujte ovo sa nemogućnošću preskakanja setova i dobićete sebi još frustrirajuće iskustvo.
