Danteova Božanstvena komedija već decenijama predstavlja neiscrpan izvor inspiracije za umetnike širom sveta. Njeni motivi pronašli su put do slikarstva, književnosti, filma, sve do video igara. Ipak, uprkos tome što Danteovo putovanje kroz Pakao, Čistilište i Raj pruža gotovo savršen temelj za stvaranje velikog gejming iskustva, naslovi koji su se direktno oslonili na njegovo delo i dalje su prilično retki. Među njima se, naravno, izdvaja Dante’s Inferno, dok određene motive možemo pronaći i u serijalu Devil May Cry. Uskoro nam stiže i La Divina Comedia, a tu je i naslov koji je povod ove recenzije – The Alighieri’s Circle: Dante’s Bloodline.
Danteovo delo pruža gotovo neograničene mogućnosti za kreiranje fantastičnih svetova. Njegova vizija podeljena je na tri potpuno različite dimenzije, dok se u njenoj srži nalaze teme greha, kazne i iskupljenja. Upravo zbog toga Božanstvena komedija je sjajan materijal za pripovedanje. Ideje koje Dante istražuje i danas su dovoljno univerzalne da se igrači mogu prepoznati u likovima, njihovim izborima i posledicama koje ih prate.
Ovoga puta imala sam priliku da odigram The Alighieri’s Circle: Dante’s Bloodline, naslov koji ovu poznatu mitologiju koristi kao osnovu za jednu sasvim novu priču. U ulozi smo lika po imenu Gabriele Alighieri, čija je dužnost da zatvori vrata pakla, ali i da otkrije mračne tajne koje se kriju u prošlosti njegove porodice.
Put Kroz Pakao Počinje U Sopstvenoj Porodici
Ova igra dolazi nam od strane tima po imenu ONE-O-ONE GAMES, tim koji je takodje radio na igri The Suicide of Rachel Foster, a čije igre Aftermath i Curse of The Crimson Stag su takođe najavljene. Pre nekoliko meseci sam imala priliku da odigram The Suicide of Rachel Foster i, baš kao i Dante’s Bloodline, ovo je igra čiji su primarni fokus atmosfera, zagonetke i priča.
Igra vam na samom početku objašnjava da ovde Božanstvena komedija nije samo delo pesničkog genija, već nešto što među svojim stihovima sadrži ključ koji može zatvoriti vrata pakla. Na svake 33 godine postoji određeni ritual, gde je potrebno sakupiti stranice ove pesme i ujediniti ih kako večna tama ne bi progutala naš svet. Svaki Danteov predak postaje ,,Čuvar”, a njegov zadatak postaje upravo sakupljanje istih tih stranica kroz put kroz sam pakao, a u paklu ih čeka nekoliko testova koje moraju kompletirati kako bi sakupili već pomenute stranice.
Zatim saznajete da je godina 1993. i da igrate kao poslednji Danteov predak po imenu Gabriele.
Pakao Je Samo Početak
Dante’s Bloodline je još jedan walking simulator ispunjen interesantnim zagonetkama i obavijen predivnom grafikom koju prati sjajna atmosfera. Na samom startu se nalazite u prelepoj vili koju možete istražiti i sakupiti određene stranice dnevnika koje će vam malo više reći o samoj priči, a Gabriele će za gotovo svaku prostoriju imati i neki komentar. Uz njega, tu su i njegova žena Dalila koja mu preko telefona daje korisne savete, ali i ćerka Ginevra koja vam dođe kao moralna podrška. Kako se ne biste izgubili u ovom ogromnom prostoru, igra vam nudi mapu, a zatim kreće i prva zagonetka. Ova zagonetka je više bazirana na istraživanju vile, budući da od vas zahteva da pronađete određene stvari ne biste li otvorili portal koji je put u sam pakao. A u paklu vas, osim još zagonetki, očekuje i vaš sopstveni vodič koji će nekima put učiniti lakšim, a nekima možda i težim.
Gameplay je baziran na istraživanju i rešavanju zagonetki. Iako se nalazite u paklu, ne postoji zaista određena opasnost. Ne postoje nikakve zveri, nikakav tajmer, apsolutno ništa. Igra vas tera da istražujete i upijate njenu lepotu, a zatim da se bacite na rešavanje zagonetki i sakupljanje stranica. Uz to, igra nije uopšte duga, trebalo mi je tri sata da je u potpunosti pređem, čak i kada sam bila zaglavljena na jednom mestu, budući da nisam ljubitelj zagonetki čiji me sistem podseća na Rubikovu kocku, a osim toga, ukoliko jurite platinu ili sve achievemente, ni za to vam neće biti potrebno previše vremena jer igra nudi nekoliko stvari koje možete sakupiti kroz nekoliko nivoa pakla. Nakon što sakupite jednu stranicu, vraćate se nazad u svoj svet i obično odmah odlazite da razgovarate sa svojom ženom o tome što se upravo dogodilo.
Pakao Oslikan U Svoj Svojoj Lepoti
Kruna ove igre jeste njen svet. Svaki put kada se vratite u vilu imate priliku da malo više pažnje posvetite detaljima, predivnim slikama koje krase njene zidove, bašticu gde predivno cveće grli bele stubove oko kojih se nalazi simpatična fontana. Iako je vila napuštena, ne prestaje da oduševljava osećajem topline koju nudi nakon što se vratite iz pakla. Tu je stari nameštaj, podrum u kome možete videti razne statue, ali i hodnici prepuni raznih, odlično očuvanih, antikviteta. A ni sam pakao nije ono što uglavnom očekujete da ćete videti. Ovde se na početku prelepo stapaju jarko crvena i sivkasta boja, prizor koji me je odmah podsetio na početni nivo u Sarosu. Najupečatljivji deo prvog nivoa bila je ogromna glava koja se izdiže iz krvave vode i počinje da razgovara sa vama. Pakao se uz svaki svoj nivo menja, a jedan od najlepših nivoa ide uz izuzetno prijatni zvučni dizajn i predivnu zlatno – crnu kombinaciju boja. Cutscene su takođe predivno naslikane i milina ih je gledati, međutim, voice acting i nije baš na zavidnom nivou. Glavni lik ume da ponudi koju šalu, koja nije uvek smešna, a i kada su u pitanju neke ozbiljnije scene ne zvuči toliko emotivno. Ipak, vaš čuvar koji vas prati je tu da to iskustvo poboljša sopstvenim voice actingom.
Poslednji Krug, Ali Ne I Poslednja Priča
Ovo je ona igra koju možete preći za jedno popodne kada imate dovoljno vremena za odmor i igra vam se nešto jednostavno, a uz to želite da iskusite predivne prizore. Ili ukoliko ste ljubitelj Danteove Božanstvene komedije.
The Alighieri’s Circle: Dante’s Bloodline nije igra koja pokušava da vas zatrpa sadržajem, niti je naslov koji će od vas zahtevati desetine sati ulaganja. Njena najveća snaga leži upravo u tome što zna šta želi da bude – kratko, atmosferično putovanje kroz svet inspirisan jednim od najpoznatijih književnih dela svih vremena.
Iako neke zagonetke mogu predstavljati prepreku, a voice acting povremeno umanjuje emotivnu težinu pojedinih scena, igra uspeva da vas zadrži zahvaljujući svojoj atmosferi, zanimljivoj premisi i svetu koji zaista želite da istražujete. Posebno mi se dopalo to što pakao ovde nije predstavljen samo kao mesto kazne i patnje, već kao vizuelno upečatljiv svet koji krije sopstvene priče i tajne.
