Origament: A Paper Adventure – Recenzija – Origami pismo na misiji

Space Sauce Studio donosi nam jedan zanimljivi adventure platformer gde mi, igrači, igramo ulogu izgubljenog pisma u formi raznih origami oblika i pokušavamo da nađemo pravi put i stignemo na pravu adresu.

Na prvu loptu, već zvuči zanimljivo, zar ne? Naravno, u toj avanturi nismo sami i naš vodič je bela papirna mačka. Ona nam pomaže da malo bolje upoznamo svaki svet u kom se nađemo i upozorava nas na opasnosti istog. Prilično naporan zadatak, naročito kada se radi o čak 7 svetova, odnosno mapi. Redosled kojim ćete prelaziti te mape zavisi od toga koju boju zvezdice osvojite u toku mape koju trenutno prelazite. Tu zvezdicu koristite da otključate portal kroz koji vaš origami treba da krene u novu avanturu. Poslednji i glavni portal ima 3 zvezdice i njega otključavate postepeno, sve dok na kraju ne dobijete i poslednju zvezdicu.

I kao što rekoh, svaki od portala vodi vas u neki novi svet. Ti svetovi su posebno dizajnirani u skladu sa svojom temom; tako imamo mapu/svet gde smo usred divljine i plovimo niz reku u obliku origami brodića, pa u drugom svetu prolazimo kroz ulice nalik Veneciji, a onda smo u nekoj vrsti dungeon tamnice gde zamke vrebaju više nego obično, na severnom polu, pa čak i na Divljem zapadu. Svaka mapa takođe ima i posebne mini igre koje nisu obavezne i uvek imate opciju da prihvatite ili odbijete izazov. Ukoliko prihvatite i budete uspešni, na kraju vas čeka nagrada. Win-win situacija, ako mene pitate, jer em što razradite mozak, em dobijete na kraju i nagradu.

Težina svake mape se i ne razlikuje nešto preterano. Neke mape imaju više zamki, neke imaju teže zagonetke. Generalno, kako napredujete, tako teren postaje teži i igra se trudi da vam donese neki novi izazov, ali je u suštini sve to dosta slično. Vaša efikasnost mnogo zavisi od toga kako uspete da savladate kombinovanje 4 origami oblika kojima možete upravljate; avion, lopta, brod i šuriken. Ukoliko svet obiluje rekama, logično, brodić će vam biti najefikasniji ali kada na to dodamo granje, platforme, prepreke.. Tada će vam trebati i malo letenja, kotrljanja, pa čak i malo ofanzive. Za ovo poslednje vam treba isključivo šuriken i njega možemo koristiti kada treba da razbijemo led (no pun intended), obijemo vrata, prodrmamo neki stari mehanizam koji će nam otvoriti novi prolaz ili nešto slično. S druge strane, dužina svake mape nije ista i za neke će vam trebati duplo više vremena nego što to možda očekujete.

Sve ove mehanike su zapravo jako proste i prelazak iz jednog origami oblika u drugi je baš lak i brz. Mana je možda što nema nikakvih origami animacija, ali bi, u isto vreme, takve animacije dosta komplikovale prelazak iz jednog oblika u drugi onda kada je brzina mnogo važnija od kul efekata. Ono što svakako doprinosi atmosferi jeste muzika. Svaka mapa ima muziku koja joj je, rekla bih, savršeno prilagođena, pa tako recimo dok prelazite mapu Divljeg zapada osećate se kao pravi kauboj.

Svaka mapa sadrži i novčiće koje sapuljate da biste ih na kraju razmenili za recolor lopte ili za uputstvo za origami koji možete sami napraviti. Moram priznati da sam se zbunila kada sam prvi put razmenila novčiće za origami jer sam mislila da ću dobiti bolju verziju aviona u igri ili da ću biti u mogućnosti da umesto lopte koristim origami lisicu, ali sam na kraju zapravo dobila crtež kako da taj oblik sama napravim od papira, a ne ovo prvo. Malo sam se razočarala ali bar ću dobiti “suvenire” ako ništa drugo.

A suvenire ne dobijate i samo u pravom životu, već i u igri, jer pored novčića dobijate i origami figurice koje kasnije imate izložene na polici u portal sobi. Tu ćete takođe moći da promenite i pesmu po svojoj želji iz ponuđenog asortimana. Zamerka je samo što se ova opcija otključava tek pri kraju igre, pa ukoliko ne planirate da otključate sve recolor opcije i sve origamije, onda nećete biti u prilici da je dugo koristite.

Kada smo već kod novčića, napomenula bih da se oni ne nalaze uvek na istoj stazi kao, recimo, NPC koji vam nude mini igre. Ovo znači da ćete moći da, ukoliko sve savršeno odigrade, imate mogućnost da svaku mapu pređete bar joše jednom kako biste mogli da imate i sve novčiće i sve mini igre. Kao i, naravno, da vidite i iskusite svaki kutak igre i sve skrivene putiće.

Sve u svemu, puzzle-platform aspekt igre je sasvim okej, nećete se preterano namučiti ali neće vam biti ni prosto k’o pasulj. Opustićete se dovoljno ali ćete u isto vreme morate i da se potrudite. Ono u čemu igra nije baš najbolje uspela jeste celokupna priča. Na samom početku, kao i na kraju, dobijate slide-show slika o čemu se radi – dečak piše pismo i šalje ga na adresu. Čiju? Pa naravno, na adresu Deda Mraza.

To pismo se gubi na putu ka njegovoj adresi i tako dobijamo napu malo avanturu da stignemo do njega. Verujem da ovakva vrsta igre ne treba da ima neku prilično duboku i dugu priču, i sam koncept je zanimljiv i wholesome, ali u par navrata komunikacija sa NPC-evima ne ide u nekom određenom smeru, kao ni poruke u boci koje nalazite u toku puta, a koje su tu da vam približe svet u kom se nalazite. Uglavnom su to vrlo kratke poruke ili komentari koji ni ne služe toj svrsi kojoj su bili prvobitno namenjeni. Neki komentari se čak i osvrću na ovaj “problem” u šali, što i jeste pomalo šarmantno, ali mislim da bi celokupan utisak bio daleko bolji da se malo više poradilo na priči, dijalozima i komentarima, kad ih već imamo.