Marvel’s Wolverine – Recenzija – Propuštena prilika za nezaboravni naslov.

Nekako smo navikli da od PlayStationa uvek dobijamo kvalitetne single-player naslove. Bolje rečeno, ništa sem super zabavnog i kvalitetnog iskustva se i ne očekuje od svake sledeće igre koju PlayStation izbaci za svoje konzole. Ta očekivanja su možda još više porasla otkako je PlayStation najavio da svoje single-player igre više neće izbacivati na PC-ju, što znači da se očekuje jedinstveno, drugačije i sjajno iskustvo sa svakim sledećim naslovom. Ova očekivanja dodatno rastu kada se radi o njihovim timovima koji su radili na fantastičnim igrama, kao što je Insomniac Games, studio zadužen za poslednja dva fantastična Spider-Man naslova. Upravo zbog toga je bilo ogromno iznenađenje kada se pojavio Marvel’s Wolverine, bolje rečeno, recenzije ove igre, koje su za jedan PlayStation naslov bile poprilično razočaravajuće. Međutim, nismo hteli da sudimo po tuđim recenzijama, već smo sačekali da je i sami zaigramo, i to nakon par patcheva koji su stigli kako bi popravili neke kritične bagove i probleme koje je ovaj naslov imao. Tako da se ova recenzija ne odnosi na ono što su drugi recenzenti igrali prvog dana embarga, već isključivo na ono što igra nudi danas, sa fokusom na iskustvo koje igrači mogu da dobiju ako bi sada uzeli igru i utonuli u nju. Pa, krenimo ispočetka.

Priča nas upoznaje sa Loganom koji već ima poprilično iskustva iza sebe, u masakriranju ljudi, jelte. Ovo nije još jedna origin priča u kojoj ćemo gledati kako je dobio svoje poznate kandže ili kako je prvi put otkrio svoje sposobnosti. Umesto toga, Insomniac se odlučio za originalnu priču smeštenu u period pre formiranja X-Mena, u kojoj se Logan ponovo povezuje sa ljudima iz svoje prošlosti i pokušava da spreči otmicu drugih mutanata. U sve je umešan Nathaniel Essex, poznatiji kao Mister Sinister, koji ima sopstvenu viziju budućnosti mutanata i načina na koji bi oni trebalo da budu zaštićeni od ostatka sveta. Tu je i Bolivar Trask, industrijalac čije uverenje o ljudskoj superiornosti predstavlja ozbiljnu pretnju za sve one koji su drugačiji. U čitavu priču uključeni su i Reaversi, grupa naoružanih plaćenika sa kibernetičkim unapređenjima, koji predstavljaju jednu od glavnih pretnji tokom avanture. Pored njih, tu su i Mystique, Sabretooth i Jean Grey, likovi koji imaju važnu ulogu u Loganovom putovanju. Posebno mi se svidelo to što igra ne pokušava da svakog od njih predstavi isključivo kao poznato Marvelovo ime koje je tu samo da bi fanovi imali razlog za oduševljenje. Njihovi odnosi sa Loganom i međusobna dinamika predstavljaju važan deo priče, a upravo kroz mirnije trenutke između borbi dobijamo priliku da bolje upoznamo karaktere. Logan i Jean Grey imaju posebno zanimljivu dinamiku, naročito zato što se njihovi putevi ovde prvi put ukrštaju. Ipak, njihovu zajedničku priču morate sami da doživite; ne mogu reći da je sjajna, ali je na kraju nekako zadovoljavajuća.

Stvar koja mi je lično smetala kod priče jeste način na koji je predstavljen Wolverine, odnosno Logan. Svi smo navikli na njega, što iz filmova, što iz stripova, da je sirov, brutalan, nemilosrdan i ne baš toliko vešt sa rečima, u odnosima sa drugim ljudima i onom svojom humanom stranom koja mu je oduvek nedostajala. Ovde to nije slučaj, jer on stalno pokušava da bude emotivan. Bolje rečeno, to mu se forsira kroz priču i kroz te mirnije delove koje sam pomenuo. Nekako je čudno to videti, jer se ne uklapa u sve ono na šta smo navikli i što smo naučili o Wolverineu svih ovih godina.

Pored svega toga, tu je i njegov dizajn. U borbama je to okej, jer prema igračima kanališe upravo ono što bismo očekivali od Wolverinea i o čemu ćemo pričati nešto kasnije. Problem je u tome kako on izgleda, ponovo, u tim mirnijim trenucima. Nežno lice, nevin i izgubljen pogled, uz reakcije i dijaloge od kojih deluje kao da gledamo Twilight filmove, a ne da igramo Wolverine igru. To mi je bilo baš neprijatno iznenađenje jer, jednostavno, ovo za mene nije bio Wolverine. Najgore od svega, ako smem tako da kažem, jeste to što ovaj segment nikako ne ide, makar meni, sa onim što se prikazuje u samom gejmpleju. Ali nekako smo već navikli da PlayStation tera svoje razvojne timove (možda ne direktno, već podsvesno) da se fokusiraju na tu emotivnu, bolnu priču o gubitku, ljudskosti i svemu ostalom. To je sasvim okej za neke druge igre koje su izašle iz PlayStation kuhinje, ali se jednostavno ne uklapa u ovaj Marvelov univerzum. Upravo zbog toga sve deluje nekako neprijatno, pogotovo ako ste makar malo upoznati sa onim što Wolverine predstavlja u stripovima i filmovima. Nego, da nastavimo dalje.

Kada je gejmplej u pitanju, ovde se radi o klasičnom, linearnom, old-school akcionom naslovu. Moram da kažem da mi je malo laknulo kada sam saznao da će izvođenje biti takvo, jer iskreno, kome nije dosadilo forsiranje otvorenog sveta (open world) u apsolutno svakom naslovu koji danas izlazi? Retko kada imamo fokusirano iskustvo koje baš želi to, da predstavi igračima nešto od početka do kraja bez distrakcije na svakom uglu. Samo, fora sa igrom Marvel’s Wolverine je u tome što distrakcije možda nema u vidu sporednih misija ili ogromnog sveta u kom ne znate gde prvo da odete, već se ona ogleda u nečemu totalno neočekivanom i apsolutno neverovatnom kada je u pitanju dizajn jednog ovakvog naslova i studija kao što je Insomniac Games. Nego, vratimo se prvo na gejmplej i na ono što ga čini.

U osnovi, imate jedno dugme za napad i par drugih koja, da tako kažem, začinjuju gejmplej raznovrsnim akcijama Wolverinea. Običan napad je mapiran na „kocku” na kontroleru, dok na „trougao” možete da doskočite do neprijatelja kako se ne biste umarali nepotrebnim hodanjem, i sada, bez šale, kako se ne bi gubio taj sjajni momentum u kasapljenju protivnika. Zatim imamo tehnike (Techniques), koje otključavate poenima prikupljenim tokom prelaska. Imamo obične tehnike, koje se svode na agilnost Wolverinea u toku borbe, zatim specijalne sposobnosti (abilities), kao i poteze koji nagrađuju što veću agresivnost. Pored toga, tu su i Special Techniques, koje faktički služe kao specijalni potezi i zaključane su iza kombinacije dva dugmeta na kontroleru. U svakom trenutku možete imati mapirana do četiri ovakva napada ili tehnike. Iskreno, na početku sam mislio da se sve vrti oko pritiskanja jednog dugmeta, ali Marvel’s Wolverine upravo preko ovih dodataka obogaćuje samu gejmplej mehaniku na jako lep i brutalan način. Tako da se ne radi o pritiskanju tastera unedogled, već je na vama da tu mehaniku učinite zanimljivijom, krvavijom i brutalnijom.

Već par puta sam pomenuo reči kao što su krvavo, masakriranje, brutalno, i to sa razlogom. Ovo je možda najbrutalnija PlayStation igra koju smo ikada dobili, a najbolje od svega je to što je ta brutalnost predobro odrađena. Svaki trenutak kada uhvatite neprijatelja, zabijete Wolverineove kandže u njega, u njegovu lobanju ili telo, i onda ga rasparčate u paramparčad dok krv leti na sve strane… Ti momenti prosto imaju neki terapeutski efekat, što je fantastično za gledanje, a pre svega za igranje. Povrh svega, ta brutalnost je dodatno začinjena simulacijom krvi koja predstavlja nešto novo kada su u pitanju naslovi na konzolama. Krv se, kako bi developeri voleli da kažu, poprilično realno ponaša u toku obračuna. Deluje kao prava tečnost, i to se vidi, ali i oseti sa svakim sledećim komadanjem neprijatelja. Ipak, nekako mi se čini da je Insomniac Games obratio previše pažnje na tu brutalnost, totalno zapostavljajući neke druge gejmplej elemente, a možda i sam AI.

Pored tih akcionih delova, imamo i stealth sekvence. Iskreno, na vama je koliko želite da ih koristite, ali to što su u pitanju stealth pristupi, ne znači da nisu brutalni, jer brutalnost prati bukvalno svaki način rešavanja obračuna. Ono što ovde jeste problem je pomalo priglup AI, koji jednostavno ne reaguje onako kako bi trebalo. Nebitno šta radite neprijatelju na jednom delu nivoa, ako se drugi nalazi na recimo pet metara odatle i okrenut je leđima svemu što se dešava, nema šanse da će se okrenuti i pomoći svom saborcu. Ponaša se kao da jednostavno ignoriše sve oko sebe, ili možda ima neverovatno dobre slušalice u ušima koje ga totalno izoluju od okoline. Dakle, nebitno koliko bučno lomite nekom lobanju ili seckate udove, on neće reagovati, što znači da mu je instinkt za preživljavanje jednak nuli.

Mada, ono najbitnije je sledeće: da li je igra zabavna i da li je gejmplej mehanika zadovoljavajuća za igrača? Moram da priznam da jeste, jako je zabavna. Mislim, budimo realni, kada pa brutalnost u video-igrama nije bila zabavna? Međutim, ta zabava pomalo gubi smisao ako želite dublje da utonete u ovaj svet, ili bolje rečeno, ako želite makar malo da skrenete sa putanje koju igra od prvog minuta forsira svakom igraču.

Vidite, problem kod ovog naslova nije mehanika, nije brutalnost, nije varijacija neprijatelja, pa čak ni AI, već to što igra malo vređa inteligenciju igrača tako što ga od početka do kraja usmerava jednom jedinom putanjom kojom mora da ide. Nije to samo marker koji je postavljen negde u daljini čisto da znamo kuda bi trebalo da idemo. Problem je što, pored markera, imamo i ono što još više ubija imerziju: vizuelni trag mirisa koji Wolverine oseti i koji ga direktno vodi ka cilju. Ovo bi bilo sasvim okej da se radi o open world igri ili naslovu koji ima veća prostranstva u kojima igrač zaista može da se izgubi. Ipak, stvar kod Marvel’s Wolverinea je u tome što niko, pa ni oni koji nikada nisu igrali video-igre, ne bi mogao da se izgubi. Dizajn nivoa je maksimalno linearan, tako da kada krenete sa prelaskom, prosto morate završiti na njegovom kraju. Nema sporednih putanja, nema pukog istraživanja, niti postoji mogućnost da zalutate, tako da iskreno ne vidim nikakvu potrebu da taj trag koji Wolverine oseća bude stalno vidljiv na ekranu u vidu linije koja vas non-stop vodi za ruku.

Što se tiče grafičke prezentacije, moram da priznam da je okej, možda nešto više od okej, vrlo dobra, baš kao i konačna ocena ove igre. Ipak, ponovo mi deluje kao da je Insomniac malo podbacio u odnosu na Spider-Man naslove. Kao da su hteli da „izmisle” novu foru sa Wolverineom, ali to na kraju deluje poprilično jednostavno i neubedljivo. Od dizajna celokupne igre i neprijatelja, pa sve do prikaza svega što se nalazi na nivou, sve nekako izgleda previše ravno. Ali okej, to mogu pripisati tome da je Insomniac Games svesno hteo da izgura takav stil. I sada, to u određenim trenucima funkcioniše sjajno, ali u nekim pomalo razočarava. Pored toga, čak i nakon prvih zakrpa koje su rešavale probleme iz prve dve nedelje nakon izlaska, bagovi i dalje postoje. Pri tome ne mislim samo na sitne tehničke greške koje se eto dese tu i tamo, već na neke neobjašnjive gluposti za koje mi iskreno nije jasno kako ih developeri nisu primetili pre nego što su izdali igru. Ali hej, dobra stvar je to što se takve stvari rešavaju apdejtovima, pa se iskreno nadam da će ispeglati igru do kraja u narednom periodu.

Zahvaljujemo se PlayStationu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije