Još jedan jako dobar naslov koji smo videli na ovogodišnjem Gamescomu je The Defiant. Mada za razliku od drugih igara koje se fokusiraju više na third person melee borbe, The Defiant je nešto totalno drugačije. Pucačina iz prvog lica, i to sa dešavanjem u drugom svetskom ratu. Ali za razliku od svih popularnih FPS igara iz ovog doba, koje su smorile iskreno rečeno. The Defiant je ustvari igra koja svoja dešavanja seli u Kinu. O da, i tamo je bio drugi svetski rat, samo eto, mi smo previše fokusirani na ono šta se dešavalo u Evropi. Sva sreća pa kineska gaming industrija je krenula da cveta, što znači da ćemo napokon videti i druge priče iz ovog doba, a The Defiant je ustvari prvi naslov koji to radi (ako se ne varam).
Na prvi pogled, The Defiant dosta podseća na starije Call of Duty igre. Imate linearne sekvence, dosta skriptovanih trenutaka, saveznike koji vas prate kroz nivo, intenzivne okršaje i onaj poznati „sada će se nešto bitno desiti“ feeling koje smo nekada dobijali gotovo u svakom ratnom FPS-u. Međutim, igra se ne trudi da bude moderna vojna pucačina koja vas neprestano bombarduje spektaklom. Umesto toga, tempo ume da bude dosta sporiji, oružje deluje teže, a neprijatelji su dovoljno opasni da ćete vrlo brzo shvatiti da ovde nije baš najbolja ideja samo istrčati pred grupu vojnika i početi da pucate. Demo koji je bio dostupan na Gamescomu trajao je oko 15 minuta i predstavljao je deo jedne od borbenih sekcija igre. Ono što me je najviše iznenadilo jeste koliko brzo The Defiant ume da kazni neopreznost. Nekoliko pogodaka može biti dovoljno da učitavate igru od početka, sa checkpointa, recite kako želite, a kada vas neprijatelji okruže, nema mnogo prostora za junačenje. HP se ne ponaša baš kao u klasičnom modernom FPS-u sa medkitima koje skupljate usput, već morate da se sklonite iza zaklona i sačekate da se stanje smiri. To na papiru zvuči kao sitnica, ali u samom igranju dosta menja način na koji prilazite borbama. Mada, ako ste igrali CoD igre, ili bolje rečeno, bilo koji moderni FPS, znate o čemu pričam
Meni se jako svidelo to što igra od vas traži da koristite teren. Trčanje, čučanje i klizanje do zaklona čine osnovu kretanja, dok je pucanje iz zaklona mnogo sigurnija opcija od konstantnog jurišanja napred. Oružje takođe nema osećaj modernih automatskih pušaka koje možete samo držati na okidaču. U demo verziji bilo je dosta situacija u kojima sam morao da razmišljam kada da pucam, kada da se povučem i koliko vremena imam da ponovo pripremim pušku. Bolt-action puške posebno daju borbi drugačiji pace, jer jedan promašaj može da vas ostavi potpuno nezaštićenim u veoma nezgodnom trenutku. Naravno, ovo ne znači da je The Defiant neki hardcore simulator. I dalje govorimo o prilično filmskom FPS-u, sa skriptovanim scenama i velikim bitkama koje su očigledno dizajnirane da ostave utisak. U pojedinim trenucima neprijatelji nadiru iz više pravaca, eksplozije i pucnjava popunjavaju ekran, a vaši saborci pokušavaju da održe liniju. Međutim, igra ne deluje kao da želi da vas konstantno vodi za ruku. Čak je i demo umeo da bude poprilično nezgodan, što je nekoliko drugih igrača koji su ga probali na Gamescomu takođe izdvojilo kao jednu od njegovih glavnih karakteristika.
Ono što je možda još važnije jeste činjenica da ovo neće biti igra sastavljena samo od velikih frontalnih borbi. Developeri su potvrdili da će kampanja imati četiri poglavlja, pri čemu će svako predstavljati zasebnu priču i drugačiji deo sukoba. Ideja je da se menjaju lokacije, godišnja doba, likovi, oružje i način igranja. Pored klasične borbe, očekuju nas infiltracije, špijunske misije, sabotaže i druge situacije u kojima ćete morati malo više da razmišljate pre nego što povučete obarač. Prema informacijama koje su developeri podelili na Gamescomu, cela kampanja bi trebalo da traje oko 10 do 12 sati. Upravo zato mi je zanimljivo da vidim kako će izgledati ostatak igre. Demo je praktično pokazao samo jednu stranu The Defianta, onu ratnu, direktnu i prilično brutalnu. Međutim, već smo mogli da vidimo i sekvence smeštene u drugačija okruženja, uključujući urbane delove i špijunske operacije. Ako Hoothanes uspe da napravi dovoljno veliku razliku između tih poglavlja, The Defiant bi mogao da izbegne problem koji često imaju linearni ratni FPS-ovi, gde se posle nekoliko sati sve počne svoditi na „idi tamo, pucaj na njih, sačekaj skriptovanu eksploziju i nastavi dalje“.
Vizuelno, The Defiant koristi Unreal Engine 5 i za sada izgleda sasvim solidno. Najviše mi se dopada atmosfera, naročito u scenama koje koriste sneg, maglu i dim da dodatno ograniče vidljivost. To nije igra koja pokušava da vas impresionira samo količinom detalja na ekranu, već joj okruženje služi i kao deo samog gameplaya. Kada ne možete jasno da vidite šta se nalazi nekoliko metara ispred vas, svaka senka i pokret kroz dim mogu da budu razlog da zastanete pre nego što nastavite dalje.
Naravno, The Defiant još nije u stanju u kojem bih mogao da kažem da je sve savršeno. Demo je očigledno bio rana verzija igre, a pojedini sistemi i elementi interfejsa još se menjaju. Kretanje takođe deluje nešto grublje nego u nekim drugim popularnim FPS igrama, a zaklon i collision nisu uvek funkcionisali savršeno. To nisu stvari koje bih za sada smatrao ozbiljnim problemom, ali bi bilo dobro da ih Hoothanes dodatno ispegla pre izlaska. Ono što je sigurno jeste da sam od The Defianta očekivao mnogo manje nego što sam na kraju video, dobio bolje rečeno. Kada sam prvi put video igru, delovala mi je kao još jedan pokušaj kineskog studija da napravi svoju verziju Call of Duty formule. Posle demo verzije, ovo poprilično obećava i ima dosta prostora da razvojni tim sasipa svoje ideje. Borba je dovoljno zahtevna da ne možete samo da jurite kroz nivo, istorijski kontekst je odličan izbor, a plan da se kampanja kroz četiri poglavlja menja zajedno sa lokacijama i tipovima misija mogao bi da bude najveća prednost igre.
The Defiant trenutno nema datum izlaska, pa je teško reći koliko ćemo još čekati da vidimo konačnu verziju. Ipak, Gamescom demo je uradio ono što svaki dobar demo i treba da uradi, probudio je radoznalost. Ako Hoothanes uspe da zadrži ovaj nivo borbe, dodatno ispegla tehničke probleme i zaista napravi dovoljno različita poglavlja, mogli bismo dobiti jedan od zanimljivijih ratnih FPS-ova koji ne pokušava da ponovi istu priču koju smo već videli desetine puta.
