Na kraju prethodnog dela, 28 Godina kasnije, naš heroj Spajk (Alfi Vilijams) sreće Ser Lorda Džimija Kristala (Džek O’Konel) i njegovu bandu Prstiju. Od samog starta film pozicionira Spajka još u goroj poziciji nego u prvencu, kada je morao da se izbori i pobegne od horda zaraženih. Da bi ostao sa njegovom bandom, moraće da se dokaže u borbi do smrti sa jednim od članova.
Istovremeno, pratimo i Doktora Kelsona (Rejf Fajns) koji je nastavio svoj rad na kosturnici, održavajući sećanja na mrtve. Koristeći svoje medicinsko znanje, on pomno prati i izučava zaražene, i tokom jednog istraživanja dolazi u kontakt sa Alfom (Či Luis Pari) iz prvog dela, kojeg naziva Samson.
Nija Dakosta, režiserka sa svojim kameramenom Šonom Bobitom, menja tonalitet i stil filma. Ako je prethodni deo bio stilski ekstravagantan sa ingenioznim vizualnim rešenjima, to ne znači da Dakosta i njeni saradnici nisu napravili vizualno prijemčljiv film. Svedeniji je stilski, ali ima zaista upečatljivih scena koje će ostati u sećanju. Neke od tih scena izlaze van žanra “zombi” filmova, i hrabre su i maštovite, i sa time će se Hram kostiju izdvojiti od preostalih naslova i doneti preko potrebnu svežinu čitavom žanru.
Hram kostiju deluje više kao središnja epizoda u ovom svetu, koja predstavlja perspektive dvojice likova, Džimija Kristala i Doktora Kelsona. Ah, da, i film je daleko brutalniji i siroviji u svakom pogledu i ne plaši se da pređe granice i prikaže grozomorne scene. Ipak, mnogo bolje deluju one koje samo impliciraju postupak nasilja i ne prikažu svaki mogući detalj. Mašta je oduvek bila jači faktor kada su horori u pitanju i ostavlja daleko veći prostor da naši umovi dočaraju detalje.
Pomalo mi je žao što je Spajk zabačen u drugi plan, ali moram da pohvalim glumca Alfija Vilijamsa. On je dovoljno uverljiv kao klinac koji samo pokušava da preživi brutalni svet i razne nedaće od same bande Prstiju, do šačice preživelih i hordi zaraženih koji vrebaju. Njegove oči i način na koji pušta suze i dok mu se trese usnica dok pokušava da izgovori po koju reč, i par fizičkih akcionih scena su upeverljive i upečatljive. Samo bih želeo da u nastavku dobije svoju priliku da završi svoje “odrastanje” i da vidimo u kakvu će osobu stasati.
Što se tiče glavnih junaka ovog dela, Džek O’ Konel briljira u ulozi manipulativnog i surovog Džimija Kristala. On je negativac kojeg volite da mrzite, i siguran sam da će postati favorit serijala. Zanimljivo je kako su u svakom delu prikazali ljude koji u različitim etapama, otkako je krenula propast društva, imaju svoju viziju poretka i kako bi svet trebao da izgleda. Kristal je jedan od najopasnijih jer on sve svoje nedostatke isceljuje kroz srdžbu i bespotrebno nasilje i prodajom magle masi klinaca koji ne znaju za bolje, ali zasigurno mogu da kolju zaražene i žive.
Džimijev lik se ističe, što nije klasičan prikaz zlikovca kojeg bi glorifikovali, već vidimo da i on sam često lupeta gluposti, laže i maže, i da je esencijalno debil. Što je zapravo pravo osveženje videti, jer u Holivudu poslednjih godina imaju tendenciju da prikažu sve te negativne likove kao kul, i da bi trebali da im priđemo sa simpatijom i poštovanjem. Cenim kada scenarista Aleks Garland, bez dodatnog podcrtavanja svega toga, uspe da isporuči bitnu poruku, jer mislim da ljudi danas imaju sve manje svesti u vezi prikaza dobra i zla u pop kulturi. Bez brige nećete imati novog Petrika Bejtmana ili Tajlera Dardena koju će gomila mladih filmofila moći da kači na svojim memama i avatarima, i da ih iz pogrešnih razloga idolizuje.
Osvrnuo bih se i na performans Alfe, tj. Samsona, kojeg glumi Či Luis Pari. Ovde je dobio nešto mnogo zanimljivije i kompleksnije naspram fizičkih scena u kojima je kidao udove. Toga i ovde ima, i čak su neke od scena pojačane do 11. Takođe vizuelna rešenja gde su okačili kameru koja je bila fokusirana na njegov izbečen izraz lica dok vrišti i trči, budi još veći strah od njegove gorostasne pojave.
Ovog puta njegova uloga nije samo fizikalna, već i transformativna i emotivna. I da vam kažem, ako glumiš sa Rejf Fajnsom u najmirnijim i emotivnim scenama, i da budeš na tom nivou glume, mogu samo da skinem kapu sa time što je postigao. Nadam se da će mu ovaj serijal omogućiti da izađe iz miljea monstruma i da se okuša i u normalnijim ulogama.
Dolazimo do definitivne zvezde filma, Rejfa Fajnsa koji ponavlja svoju uloga Doktora Ijana Kelsona. Njegov dobri doktor je prezanimljiv lik, istovremeno vidimo da je to čovek koji je polupan, ali i dalje pokušava da veruje da dobrota može da opstane u surovom svetu. Totalni kontrast naspram Džimijevog lika, i kada pratimo njegovu stranu priče dobijamo daleko mirnije i statičnije delove koji nam nude odmor od svog adrenalina i nasilja u kojem nas kupaju.
Dopada mi se što Nija Dakosta ne koristi verbalnu ekspoziciju da dodatno dočara Kelsona. Već kroz njegove rutine i prikaz njegovog skloništa, vidimo tragove humanosti koje su preostale poput kakvih dalekih sećanja. Mnogo su slatke scene u kojima pevuši Duran Duran i pesmu Rio, dok pleše svojom kosturnicom. U rukama manje sposobnog glumca da iznese ples, ne bi to bilo toliko hipnotišuće za gledanje. A svi znamo kako Rejf Fajns odlično pleše još od filma A Bigger Splash, Luke Gvadanjina.
Fajns je i u svojim poodmaklim godinama i dalje dokaz da je klasa od glumca, jer on uspeva olako da podari svojem liku emotivne bravure, pomeša ih sa humorom koji obitava u granicama kempa i ozbiljnosti, a da ne postane parodija. Izbegavam da pričam o mnogim stvarima unutar filma jer ne želim da pokvarim utisak, ali siguran sam da će svaki gledalac zapamtiti scenu kojoj se niste nadali i u kojoj on oduva sve što smo pre imali priliku da vidimo unutar ovog nastavka. A verovatno i čitavog serijala.
Tematski sam narativ je svedeniji, već se vraćamo staroj dobroj isprobanoj tematici: Čovek je čoveku vuk. Ona možda deluje kao već ižvakana tema, ali cenim što je Aleks Garland sa Nijom Dakostom uspeo da nas ne udavi sa popovanjem. Već je postepeno razvio čitavu alegoriju, ako mogu da napišem na pametan način, dajući nam istovremeno strah, užas i zabavu, a i dosta vremena da promislimo o svemu.
Nije ništa slučajno bilo pri odabiru da se nemezis ovde prikaže kroz pojedinca koji gaji svoj kult, i to po uzoru na svoju skrajnutu ličnost. Naš trenutni svet je trenutno prepravljen raznim Džimi Kristalima, koji su iskoristili svetlost pozornice da iz pogrešnih pobuda i razloga omađijaju većinu sveta i da ih nateraju da igraju po njihovim pravilima, i to sve dok im jedu iz dlana njihove masne i prljave ruke.
28 dana/godina serijal se oduvek i razlikovao od klasičnih horora, iako su čudovišta strašna i grozomorna i sama pomisao da vi kao osoba ne postojite i pretvorite se u nešto neljudsko, jeste strašna. Uvek će ljudi biti najveća čudovišta, pogotovo kada mogu da oslobode svoje najgore porive i inhibicije, a čini se da smo sve bliži tome.
28 Godina Kasnije: 2.Deo Hram kostiju (28 Years Later: Bone Temple) je vrlo dobar nastavak koji donosi kamerniju i svedeniju priču o pojedincima i traganju za smislom i humanošću, tamo gde je najmanje ima. Ako je prvi deo bio o šačici ljudi koji su preživeli, ovaj nas vodi u utrobu zveri i prikazuje zapravo kako čovečanstvo može nisko da padne, ali da nada ne umire tako lako, već se koprca.
Kada se uz sve to pridoda da film funkcioniše vrlo dobro kao horor naslov, ali istovremeno ne beži od upliva dobrog humora i da sve to vezuje sa još jačim izletima adrenalinske akcije koja je upečatljiva i maštovito režirana od strane Nije Dakoste. U januarskoj ponudi kada uglavnom izlaze najlošiji filmovi, dobijamo vredan naslov za fanove horor žanra, a i bioskopskih platna.
