S.T.A.L.K.E.R.: Clear Sky Enhanced – Recenzija – Evo poslednji put, samo sve ispočetka!

Znaš kako je to u Zoni, svaki put kad pomisliš da si video sve, nešto novo te zvekne po glavi. Ili po duši. Tako je bilo i kad sam se bacio u S.T.A.L.K.E.R.: Clear Sky, onu igru iz serijala koja se često gura sa strane, nekako zaboravljena između Shadow of Chernobyl i Call of Pripyat. Ali iskreno? Mislim da zaslužuje više ljubavi nego što je ikada dobila.

Ovde se zapravo vraćamo unazad. Clear Sky je prequel, igra koja objašnjava kako je Zona postala onakva kakvu je znamo u Shadow of Chernobyl-u. Igraš kao Scar, plaćenički stalker koji se nađe u sred frakcijskog rata koji polako ali sigurno destabilizuje sve što postoji u tom prokletom mestu. Od samog početka jasno je da ovo neće biti “laka šetnja”, ništa u Zoni nije.

Ako ti je Shadow bio haotičan, Clear Sky je još i više. Ovde frakcije igraju mnogo veću ulogu. Svaka grupa pokušava da dominira određenim oblastima, i ti si taj koji svojim izborima može da promeni tok tog rata. Možeš da staneš na stranu jednih, sabotiraš druge, ili da pokušaš da se držiš po strani, što – spoiler alert – najčešće ne ide kako si planirao. Meni je ovo donelo baš dobar osećaj da sam deo živog sveta koji reaguje na ono što radim, što je nešto što su kasnije igre bolje ispolirale, ali ovde je začeto.

Gameplay-wise, ovo je možda i najteži deo trilogije. Mutanti su žešći, ljudski neprijatelji agresivniji, a anomalije… pa, anomalije su smrt na svakom ćošku. Ovde prvi put vidimo kako je tragač za artefaktima neophodan za preživljavanje, što je element koji su kasnije igre dodatno razvijale. Nema više šetanja “na slepo” kroz anomalije. Ili pratiš čujni signal i svetlosni efekat – ili umireš. Prosto. Borba u Clear Sky je sirovija nego u Call of Pripyat, ali napucavanje je i dalje zabavno na onaj stalkerski način, oružja se kvare, metaka nikad dovoljno, svaki obračun je riskantan. Sistem nadogradnje opreme je prvi put uveden ovde, i iako nije toliko dubok kao u Pripyatu, ipak pruža lepu motivaciju da stalno tražiš bolje komade opreme i diluješ s frakcijama. Frakcijski ratovi su možda najintrigantniji deo. Svaka oblast na mapi je živa bojišnica. Meni je to donelo gomilu onih “uh, šta sad?” momenata, kad vidiš da si upravo pomogao frakciji koja je par sati kasnije počela da te napada jer si se zamirio nekom njihovom saborcu. Zona je… Zona. Nepredvidiva.

Ono gde Clear Sky zaista blista je atmosfera. Zona nikada nije izgledala ovako… opasno, haotično, ali i čudno lepa. Na Xbox Series X uz stabilnih 60 FPS i blago unapređene teksture, sve izgleda kako je valjda i trebalo da izgleda onomad kad je igra izašla. I dalje ima tu neku dozu starinske krutosti – mutanti i dalje znaju da se teleportuju bez najave, AI nekad poludi – ali sve to je deo stalkerskog šarma. Naravno, moram da pomenem i tehničke probleme koji su pratili igru još od originalnog izlaska. Iako je Series X verzija stabilnija, neki od tih bugova su i dalje tu. Ako si neko ko ne može da podnese povremene glitcheve, možda će ti smetati. Meni? Meni je to sve deo iskustva. Bio sam spreman na sve i ništa me nije previše izbacilo iz igre.

I da, kao i uvek, stalkerska tišina između dva horora. Sedeš negde, nađeš vatru, slušaš kako neko prebira po staroj gitari. Prosto nezaboravno koju god STALKER igru igrali… Te sitnice su mi najviše ostale u glavi. Taj osećaj da i u najcrnjoj situaciji postoji neki mali, ljudski momenat koji te podseti da si, na kraju dana, samo običan čovek koji pokušava da preživi nešto što ga daleko prevazilazi.