Obožavao sam The Elder Scrolls serijal kada sam bio mlađi. Morrowind mi je bio i ostao omiljeni naslov, zbog mnogo toga, ali najviše zbog te slobode koji ti daje. Posle toga, Bethesda je počela da pravi RPG-ove koji su bili dosta uprošćeni, po sistemima, priči, svetu u kojima se dešavaju, jer eto, mora da se plasira većoj publici. Iskren da budem, mislio sam da je ta vrsta RPGova izumrla sa Morrowindom. Okej, imali smo slična iskustva, ali ni jedno nije dovoljno dobro počešalo tamo gde svrbi. Fast forward na ovu godinu, videh da svi hvale igru pod imenom Tainted Grail: The Fall of Avalon. Prva lepa informacija, rađena je po tabletop svetu koji je kreirao poljski fantasy pisac Krzysztof Piskorski, druga, na igri radi poljski razvojni tim Questline! Mislim samo te dve stvari su me prodali, jer ko će deliverovati dobru igru ako ne braća poljaci! A da, i treća stvar, igra dosta podseća na old school RPG-ove iz prvog lica, najviše na Morrowind. Pomislio sam, I’m sold, moram igrati i opisati ovo.
Ovo je priča smeštena u univerzumu u kojim je vladao Kralj Artur ali ipak, Avalon u ovoj igri nije mitska zemlja vila i magije sa sjajnih ilustracija kao iz knjiga koje smo čitali. Ovo je mračno, propalo ostrvo koje se polako guši u nekoj vrsti Tame, po malo misterioznoj, korumpirajućoj magli koja proždire sve pred sobom. Ljudi su izgubljeni, umorni, opsednuti bolestima, fanatizmom ili prosto željni da prežive još jedan dan. Sve u ovom svetu vrišti “kraj ere”, a vi ste bačeni u središte tog haosa, bez mnogo objašnjenja. Ipak, kako priča odmiče, shvatate da možda upravo vi nosite ključ ka nečemu važnom, spas, propast, nešto treće. U Avalonu nikad nije jasno šta je pravi izbor, jer sve ima cenu, i niko nije sasvim čist.
Ono što mi se odmah svidelo jeste koliko je igra pravi pravcati RPG u svom korenu. Old school RPG, bez kompromisa. Lik se ne razvija kroz unapred napisanu priču, već kroz vaše odluke. Od samog starta birate kako ćete se razvijati: tiha senka u noći koja rešava probleme nožem iza leđa, mudrac koji koristi znanje i retke drevne rune, klasični ratnik koji ide kroz vrata glavom, ili neka siva mešavina svih pristupa. Svaki build deluje poprilično interesantno, pod uslovom da znate šta radite. I to je lepota, ništa nije potpuno očigledno. Nema jasnog “najboljeg puta”. Na tebi je da otkriješ šta tebi najviše odgovara.
Stvar koja me je ouševila odmah na početku je praktično i prva tamnica u kojoj ćeš krenuti sa ovom igrom. Poprilično jednostavno i dosta podseća na TES univerzum. Ti si u zatvoru, nekako uspeš da se oslobodiš i onda su ti instrukcije poprilično jasne. Ideš pravo, pa desno pa levo i izlaziš. Ali rekoh sebi, hajde da vidim da li mogu malo da istražujem ovde, da vidim da li možda, samo možda ima malo više od tog linearnog prisustva. Fast forward skoro dva sata, još uvek sam u prvoj tanici, praktično uvodu igre gde sam naučio toliko stvari o ovom izgubljenom svetu bez nade da je to nešto neverovatno! Ta stvar, nelinearnost prelaska zadataka, regija, i svega ostalog ne krasi samo početak, već se prožima kroz svaki deo igre, kako na početku, tako i na kraju. Uvek je tu jasni put, ali na tebi je koliko ćeš želeti da iskusiš ovaj svet, da naučiš nešto o njemu, da pronađeš sve tajne i upiješ sve što čuješ, vidiš, pročitaš. Upravo zbog toga me je igra oborila s nogu. Dosta me je podsetila na Morrowind, koji te isto ne drži za ruku, već ti dozvoljava da ga igraš kako i ti želiš, i to je bio glavni razlog zbog čega sam se zaljubio u ovu igru odmah na početku.
Borbeni sistem je brutalan i spor, i na početku možda deluje jako janky ali zapravo se svodi na strpljenje, tajming i preciznost. Na početku dosta podseća na Oblivion, ali malo kasnije vidiš da se ustvari ne radi baš o takvom stilu borbe. Nije to Dark Souls nivo izazova, ali uopšte nije ni bezazleno. Neprijatelji vas mogu ubiti za par sekundi ako krenete da mašete bez razmišljanja. Oklopi imaju težinu, svaki put kada zamahneš oružjem će ti se istrošiti deo stamine, a borba sa više protivnika zahteva ozbiljno razmišljanje o pozicioniranju. Mač, štit, luk, sekira, runa, svako oružje ima svoju svrhu, kada možete, ne možete i kada bi možda trebalo da izbegnete neko.. A kada pobedite, osetite tu čistu satisfakciju, jer znate da niste izgrindali levele, nego ste se izborili pametno. To je i glavna draž ove igre, jer za razliku od recimo Obliviona čiji Remaster je nedavno izašao, ovde se neprijatelji ne leveluju sa vama, već ostanu fiksne težine ili lakoće, sve u zavisnosti kako se ti razvijaš.
A što se tiče levelovanja, i ono je super napravljeno. Dobijaš XP i trošiš ih na statse, atribute i skillove, ali isto tako, koliko god da koristiš jedan tip oružja, toliko bolji postaješ sa njim. Ja sam se odabrao na brze dual handed verzije lika, bolje rečeno Thiefa koji skida neprijatelje iz tame i šunjanja a kada dođe na red borba prsa u prsa, onda se oslanjam na brzinu i izbegavanje neprijateljskih udaraca. Sviđao mi se ovaj build, nikada mi nije pravio problem, već sam stalno mogao da budem brz u sukobu sa neprijateljem, izbegavam i zadajem jake udarce. Malo mi je žao što nisam igrao sa mage/wizard buildom jer sam video da magije izgledaju prosto fantastično, ali naravučenje iz sličnih igara, sa takvom klasom kad tad postane prelako boriti se sa protivnicima, pa sam ipak hteo malo veći izazov i moram priznati da sam ga dobio.
Naravno, svet je ono što ovu igru čini prosto neodoljivom. Avalon nije samo eto, poznat svet u kome se dešava nešt, to je aktivan, opasan, živ svet. Od ruševina Arturove stare slave do novih kampova pobunjenika koji veruju u sumanute kultove, od zabitih močvara u kojima mutanti vrebaju iz magle, pa do ogromnih tvrđava koje su pretvorene u baze okrutnog režima koji sada vlada Avalonom… svaka regija ima sopstveni izgled i karakter, sopstvenu atmosferu, ubacuje nove neprijatelje i nove izazove. Igra nikad ne pokušava da bude lepa u klasičnom smislu, već da bude uverljiva. I u tome uspeva. Često ćete stati i videti da igra izgleda kao last gen naslov, ali to ovde nije fokus, već je fokus na sve šta ovaj svet nudi igračima, mada ruku na srce, u nekim trenucia izgleda prelepo, pogotovo kada ste između svetova, ali da ne spoilujem previše. Moram da napomenem da se ovde ne radi o ogromnoj otvorenoj mapi, već o par mapa koje su poprilično velike na kojima ćete završavati zadatke. Moćićeš da putuješ između njih, vraćaš se da završiš šta si propustio i tako dalje. Iskreno ovaj momenat u igri mi nije smetao, čak mi se svideo jer igra nudi manje zalogaje sadržaja, kada kažem to, ne mislim da su stvarno mali, te regije su dosta velike, ali ponovo manje od nekih drugih igara, i meni je to totalno kul.
Ono što me je stvarno uvuklo u Tainted Grail: žthe Fall of Avalon jeste osećaj lutanja i eksploracije kroz ovaj zaboravljeni svet u kojem svi pokušavaju da nađu novo značenje nekih prastarih mitova, gde svako interpretira stara proročanstva kako on želi. Artur nije više legendarni kralj, već gotovo neka vrsta boga, božanskog prisustva koje neki pokušavaju da vaskrsnu, drugi da zaborave, a treći da iskoriste za sopstvene ciljeve. Tainted Grail ovde koristi mitologiju samo kao osnovu svega, i na njega gradi sopstveni, mračni univerzum gde su vera i očaj i strah često ista stvar. Frakcije koje susrećete imaju jasno definisane ideologije, ali nijedna nije savršena. Neki žele red po svaku cenu. Drugi slobodu, makar u krvi. Neki se klanjaju svetlosti, drugi magli. A vi, kao igrač, morate birati strane, ili pronaći treći put.
Zadaci koje preuzimate ne svode se na klasične MMO “ubij deset vukova” gluposti. Skoro svaki quest ima neku vrstu izbora, dilemu, twist, nešto zbog čega ga pamtite. Moram da napomenem da su mi questovi genijalno napisani, od trenutka kada sam upoznao neku vrstu besmrtnog lopova koji me je naterao da ukradnem nešto za njega kako bi mi dala blagoslov, ali nikada nisam shvatio šta sam ustvari dobio. Ti carrot and stick trenuci su isprepletani ovim svetom, ako neko primeti da ste isuviše dobri, iskoristiće to na svoj način, ali isto tako, ako vi primetite da možete da ubedite nekoga ili rešite neki konflikt ubeđivanjem, a ne mačem, dobijate neverovatnu satisfakciju na kraju. Najbolje rečeno, naracija nije tu samo kako bi upotpunila priču, već kao dosta dobar alat kako se može preći igra. Ne kažem da je možeš preći samo sa pričom, ali dosta stvari možeš rešiti diplomatskim pristupom i nadmudrivanjem, što mi se stvarno jako svidelo.
Pored naracije i izbora, moram da pohvalim i kako igra nagrađuje istraživanje. Svet nije ogroman u smislu mape ala Skyrim, ali je gust, bogat detaljima i tajnama. Stara svetilišta, zaboravljene kripte, sporedne staze koje vode do izgubljenih relikvija – sve je tu. I kad god skrenete sa glavnog puta, ne osećate se kažnjeno. Naprotiv, uvek dobijete nešto – predmet, uvid, atmosferu. I to je prava snaga dobrog RPG dizajna.
Igra koristi Unity engine, ali uz pametno rešenje svetla, magle i senki, atmosfera je na visokom nivou. Zvučna podloga je izvanredna – ambijentalna, ali nikad monotona. Zvuk trave pod nogama, krčanje kostiju u mraku, udaljeno šaptanje iz magle – sve to zajedno čini da se osećate kao deo nečeg većeg, opasnijeg. UI je minimalistički, funkcionalan, i što je najbolje – ne smeta. Igrate igru, ne borite se s inventarom.
Nije sve, naravno, savršeno. Tehnički problemi su prisutni, čak i sa poslednjim patchom na konzolama. Zanimljivo je što možete menjati rezoluciju i detalje na Xbox Series konzolama, verujem da je to moguće i na PlayStation 5 konzoli, ali iskreno, nikako nisam mogao da ubodem rezoluciju koja mi daje najbolje performanse na konzoli. Sve mi se čini da ovde ima neki malo veći problem od same rezolucije igre i detalja u njoj. Animacije NPC-eva mogu biti ukočene, a dijalozi ponekad predugi bez prave dinamike. Srećom, patch-evi su česti i vidi se da tim sluša igrače. Igra još uvek nije ispolirana do kraja, ali su temelji tu, tako da verujem da će se sve ispeglati kako vreme bude prolazilo.
I to je ono što me na kraju najviše oduševilo kod Tainted Grail: The Fall of Avalon. Nije ovo igra koja je izašla iz ogromnog studija sa stotinama zaposlenih. Ovo je strastveni projekat, napravljen s ljubavlju, i to se vidi u svakom detalju, u tekstovima knjiga koje pronalazite, u dijalozima, u načinima na koje svet reaguje na vas. Igra vas ne tretira kao potrošača, već kao učesnika. Daje vam alat, svet i pitanja, a odgovori zavise od vas.
Tainted Grail: The Fall of Avalon (Xbox Series X)
I na kraju, ne znam više šta da kažem. Ovo je klasični primer igre koja se fokusira na suštinu gameplaya, naracije i svega ostalog pre shiny grafike. Ni u jednom trenutku dosadna, u svakom trenutku vas vuče da igrate još, da otkrijete još malo toga, malo onoga. Ceo sklop ovih stvari je prosto fantastičan. Ostaje žal što performanse na konzolama nisu najsjajnije, ali verujem da će se i to popraviti. Svako ko voli RPG nalik TES serijalu, samo malo, tj malo više ozbiljnije od poslednjih naslova, nešto nalik mnogo puta pomenutom Morrowindu, ovo mora odigrati!
