Kad sam prvi put čuo za Jay and Silent Bob: Chronic Blunt Punch, nisam znao šta mogu da očekujem od ove igre. Naslov zvuči baš onako kako sam nekada mogao da zamislim kako bi se zvala igra o Jay i Silent Bobu, naravno sa glavnom forom iz filmova i bez imalo cenzure. I onda se ispostavilo da je igra jedna luda, super zabavna avantura koja ne pita da li treba da se ponaša ozbiljno. Ako ste ikad gledali filmove Kevina Smitha i zaljubili se u taj specifičan humor koji je istovremeno glup, ironičan, direktan i potpuno autentičan, ova igra zna da vam pruži taj isti osećaj iz prvog minuta. A to je mene kupilo, pa bukvalno od… okej, od nekog desetog minuta u igri.
Priča ovde realno nije tu da pruži neko duboko emotivno zadovoljstvo, nego da vas ubaci pravo u još jedan totalno ludi dan u životu Jaya i Silent Boba. Kreće sve onako kako i treba, iz njihove zone komfora, Quick Stopa, iz tog prepoznatljivog vajba Nju Džerzija i cele View Askewniverse atmosfere, a onda, naravno, stvari krenu po malo nizbrdo na najgluplji mogući, i zato najbolji način. Upletu se u novu frku i problem koji preraste u kompletan haos kroz grad, sve do puta do jednog od tržnog centra odakle ceo haos nastaje, i to je sasvim dovoljan izgovor da krenete da delite šamare svemu što vam stane na put.
Ono što mi se najviše dopada jeste kako igra nikad ne pokušava da bude pametnija nego što jeste. Nema tu filozofskih narativa, nema emotivnih tonskih prelaza, sve je namerno brutalan miks smeha, čudaka i van svake logike. Kada Jay zabije laktom neprijatelja, igra to ne prikazuje sa nekim teškim efektima; umesto toga dobijate vizualnu eksploziju koja kaže: “Ovo je jedno klasično ludilo koje kao da je iščupano iz njihovih filmova, i jednostavno prihvati to.” I u toj jednostavnosti leži čar, nema previše filozofiranja, samo akcija i smejanje.
Gameplay je mahom fokusiran na Jay-a i njegovog nijemog partnera Silent Boba, kroz niz gradskih i prigradskih predela koji se čine kao da su izašli iz svih filmova koje smo gledali. Samo je ovde fora što igra preuzima estetiku stripa, i to jako dobro funkcioniše. Još više je impresivno kada saznate da je cela igra ustvari ručno crtana. Igra u osnovi koristi tradicionalne beat ‘em up mehanike ali ume da ih začini sa stvarno odličnim komboima i drugim potezima, komičnim animacijama i tipičnom “stoner” logikom situacija, kao na primer, kada oživljavate drugog lika sa kojim igrate.
Dok koračate ulicama, susrećete gomilu neprijatelja koji bi u realnom svetu bili samo ljudi sa lošim danom, ali ovde se pretvaraju u parodiju svega i svačega, od klinaca koji bulje u telefon i tako prave stampedo, preko čičice koji pokušava da smuva svaku ribu koju vidi. Igra se uopšte ne suzdržava i udara po apsolutno svim “lošim” trendovima danas, i to mi se iskreno, jako svidelo u njoj. Iako glup humor, poprilično je efikasan, što je jako dobra stvar.
I još malo samo oko gameplaya. Kontrole su sjajne, komboe imate koliko želite, dve vrste napada, roll, specijalne napade kada zovete “pomoć” sa van ekrana i svoj specijalni, karakteristični napad kada vam se napuni bar za tako nešto. I sada mislio sam da je potrebno samo da se klikće jedno dugme kada se vide neprijatleji, ali ustvari, baš zbog gomile komboa, situacija je mnogo komplikovanija, što znači naravno, bolja. Blok je skoro obavezan u nekim trenucima, a dosta neprijatelja ume da bude baš agresivno. Na kraju svakog nivoa vas čeka totalno ludi i otkačeni boss, ali iskreno, meni je uvek bio veći problem doći do njega nego boriti se sa njim.
Borba je fluidna, ali nije previše kompleksna. Ne trudi se da bude “simulator udarca” ili da vas uči stotinama kombinacija. Radi se o tome da kliknete, pritisnete nekoliko dugmića, i pre nego što shvatite, ekran je preplavljen efektima, komičnim “ding” zvucima i nekim potpuno neočekivanim situacijama koje vas teraju da se samo smejete. Time što igra ne komplikuje nepotrebno stvari, postiže da čak i neko ko normalno ne voli beat ‘em up žanr može da se uključi i zabavi bez osećaja da mora da uči duge tutorijale.
Najbolja fora u celoj igri mi je to što igra “kopira” Street Fighter poteze, Zangifa, Ryua, Kena, Chun Li i tako dalje. Kako kod naša dva glavna karaktera tako i kod neprijatelja, i nekako uvek nasmeje kada vidite tako nešto, zato što uopšte ne ulazi u ovaj stoner svet. Mislim okej, beat’em up je igra, ali ponovo, nekako su mi te stvari nespojive ali su ipak spojene u jednoj, i najbolje od svega je što stvarno sjajno funkcioniše!
Igra ima toliko jak “lični pečat” da se lepo vidi da ljudi koji su je pravili nisu samo “neko ko mora da napravi igru”, već su očigledno radili to sa celim srcem i duhom. I to se posebno oseti u humoru, šale nisu samo “bacanje teksta na ekran”, već su u potpunosti utkane u dijalog, animacije i način na koji se svet pred vama razvija. I tu se desi onaj momenat koji retko koja igra danas postiže, ne mora da bude sve savršeno da bi bilo iskreno zabavno.
Što se tiče same estetike i vizuelnog identiteta, Chronic Blunt Punch se oslanja na jake boje i crteže koji podsećaju na stripove iz ’90-ih, ali sa modernim efektima i dinamizmom. Nema tu “foto-realizma”, umesto toga imamo stilsku eksploziju kojoj je svaki piksel predmet pažnje, kao da ste ušli u hiperkvalitetnu crtanu seriju koja zna da se ne shvata previše ozbiljno. Animacije su često komične, ali nikada ne izgledaju sirovo ili kao da su urađene sa pola pažnje, ima tu dobrog ritma, fluidnosti i energije. Najbolje od svega je baš ta fluidnost, sve je odlično odrađeno, svaki potez se veže na drugi, svaka stvar je jednostavno baš kakvu bi ste zamislili u Jay and Silent Bob crtaću ili stripu “in-motion”
Zvuk i muzika dodatno pojačavaju tu atmosferu, kratke, energične fraze koje prate ritam igre, baš kako i treba za ovaj naslov. Često sam znao da ugasim zvuk na trenutak samo da bih čuo koji komad ‘lo-fi’ ritma ili nekog bassa koji ide uz udarac koji ste upravo izveli. To dodatno daje osećaj da igra zna sebe, da ne pokušava da bude veća nego što jeste, već se fokusira na svoju jezgru: zabavu i smeh.
Samo da napomenem da sam celu igru odigrao na ROG Ally X PC Handheldu i na 13w TPD-a, igra leti u 120 frejmova po sekundi, koliko je i osveženje ovog ekrana. Tako da iako je sjajna estetika i ima dosta akcije na ekranu, ovo će vam raditi na bilo kom računaru, a prosto je savršeno igrati na Handheldu.
Jedna od mojih omiljenih stvari je to što igra ima osetljiv puls prema humoru koji mnoge druge igre izbegavaju ili ne umeju da dovedu do izražaja. Nije to jeftin humor ili samo blesavo dodavanje referenci bez smisla, ovde su šale i situacije pažljivo utkani u sam sistem borbe i naracije. Svaki neprijatelj, svaka scena i svaki moment deluje kao da je napravljen sa puno pažnje, ali i sa punim osećajem da igrači treba da se zabave, a ne da budu iskorišćeni kao testni subjekti nekog kompleksnog sistema koji nikome ništa ne znači.
Mada, postoje par problema u igri koji su mi zasmetali. Recimo, nemate save u toku jednog nivoa, što znači recimo, ako poginete na bossu, morate sve ispočetka da igrate. I iskreno, nije kao da je teško i komplikovano, kao što rekoh, teže je doći do bossa. Već to što igra zahteva da pređete sve u jednom sedenju, ako me razumete. Igra i ne nagrađuje igrača sa health ajtemima nonstop, što može nekome da bude problem, ali meni se svidelo. Mada, generalno težina same igre može biti malo upitna, jer za “neozbiljnu” igru kao što je ova, mislim igra nije neozbiljna, već šta se sve dešava u njoj i šta sve vidite, slušate, čitate, neko bi očekivao da bude lakša, a neprijatelji na nivoima često umeju da budu baš brutalni.
Pored toga, baš to, neprijatelji i njihova brutalnost. Često može da se desi da vas neko uhvati u šemu i prosto vam ne da da ustanete. I sada, pošto vodite dva lika, Jay i Silent Boba, uvek će jedan preživeti i moći da reviveuje drugog. Ali sa druge strane i za to je potrebno malo vremena. Ali ako dobro isplanirate i ako ste vešti sa komboima, to znači da praktično nikada ne možete da ponovite nivo.
Igra se može igrati sa do dva igrača u coopu, a iskreno, nisam imao prilike za ovo, ali totano mogu da vidim da je ustvari osnovna zamisao ovog naslova bila da se igra sa još nekim. Nije kao da mi nije bilo zabavno da igram solo, ali verujem da bi bilo još zabavnije da sam igrao sa nekim. Možda i hoću da nahvatam nekome kome ovaj tip humora nije degutantan i jednostavno neprijatan. Meni je prijao, i verujem da će svima koji su upoznati sa ovim likovima, a mislim da je to najbitnija stvar.
Zahvaljujemo se Atari i Digital Eclipse na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Jay and Silent Bob: Chronic Blunt Punch (Xbox Series X/PC)
U svakom slučaju, Jay and Silent Bob: Chronic Blunt Punch je igra koja zna šta hoće i to radi vrlo dobro. Nije simulator, nije previše ozbiljna borba, to je čista, direktna i apsurdno zabavna akcija koja vas tera da se smejete, uživate i osećate svaku situaciju kao iz nekog preterano dobronamernog crtića koji je odjednom postao video igra. Ako volite igre koje se ne boje da budu smešne i koje su napravljene bez pardona, koje imaju svoj identitet i koje cene vašu veštinu ali ne na frustrirajući način, onda je Chronic Blunt Punch naslov koji će vas držati budnim u oba smisla, i zabavom i ludilom koje ponudi.
