Reach VR – Recenzija – Jednostavno, savršeno VR iskustvo

Igre u VR-u mogu da budu stvarno super interesantne. Ipak je VR još uvek eksperimentalan uređaj i upravo zbog toga, eksperimentalne igre najbolje funkcionišu. Mada, tu i tamo se desi da dobijemo stvarno ozbiljan Triple-A naslov što bi rekli. Prvo je, naravno, Oculus Studios gurao svoju priču sa high budget igrama, ali je onda vremenom ostao po strani, i napravio mesta za druge studije da izbacuju svoje visoko budžetne VR naslove.Ipak, Oculus Studios služi i dalje kao primer kvaliteta i svega ostalog, pogledajte samo Batman: Arkham Shadows i Asgard’s Wraith igre. Mada, kako vreme prolazi, „manji“ studiji u gaming industriji, ali veliki u VR svetu uspevaju da plasiraju proizvode koji su jednostavno fantastični. The Walking Dead serijal, Skydance’s BEHEMOTH i još par drugih.

I kada je najavljen Reach, nova VR igra nDreams studija,iliti bolje rečeno nDreams Elevationa, možda trenutno jednog od najvećih u ovoj niši, sve je izgledalo kao da nas čeka jedan sjajan VR naslov, naslov koji svi igrači jedva čekaju. Pravo VR iskustvo, akciona avantura koja oduzima dah kako vizualno tako i iz pogleda interakcije u svetu. Mada, mnoge igre su obećavale trailerima ali jednostavno ispale malo neostvareno nakon izlaska. A sada ćemo videti da li je Reach VR razočarao, ili oduševio. Nego krenimo ispočetka

Reach je nova avantura iz nDreamsa, ljudi koji već imaju prilično ozbiljan pedigre u VR svetu (Synapse, Phantom: Covert Ops, Fracked…). Ali ovde su, čini se, odlučili da pređu sve granice koje su sami sebi postavili. Parkour u VR-u nikada nije bio jednostavna stvar, obično deluje kao pokušaj da pomeriš svoje fizičke granice dok telo panično pokušava da ne prospe kafu po stolu. Ali u Reachu to funkcioniše. I to ne „funkcioniše“ u onom „okej, ovo ne boli“ smislu, već u smislu da osećaš svaku akciju. Svaki skok, svako hvatanje ivice, svaki pokušaj da preživiš pad, sve je instinktivno, i to je ono što me kupilo.

Gameplay u Reach VR-u je onaj tip VR ludorija koji te natera da se oznojiš posle pet minuta, ali na dobar način, jer sve radi preko pokreta, bez ikakvih prečica ili teleport trikova. Penjanje je pravo penjanje: hvataš ivice, vučeš se gore, pa kad se malo zaljuljaš, stvarno imaš utisak da ćeš pasti. Sve deluje fizički, kao da svaki potez ima težinu i posledicu. Nema tu „kliknem pa sam gore“, nego moraš da se pomučiš da bi prešao s jedne platforme na drugu. A kad krene akcija, igra te tera da koristiš ruke, telo, reflekse, bilo da zatežeš luk, blokiraš napad ili grabiš predmet iz okoline da se odbraniš. Sve ima onu dozu napetosti koja podseća koliko VR ume da bude sirov i zabavan kad ga neko napravi s idejom. Najlepše je što Reach ne pokušava da te vodi kao po šinama. Umesto toga, baca te u svet koji traži da se snađeš, da improvizuješ, da koristiš fiziku i okolinu u svoju korist. Recimo, dok visiš sa zip-lajna, možeš da nanišaniš lukom i pogodiš metu ispod sebe, i to stvarno radi, bez skriptovanih pomagala. Igra očigledno hoće da te natera da misliš kao lik iz sveta, ne kao igrač s kontrolerom. Sve te akcije, od penjanja do borbe, imaju neku težinu i ritam koji se pamti, kao da telo pamti pokrete i posle što ih radiš. Realno, ako ti je ikad falila igra u kojoj VR zapravo ima smisla, ovo deluje kao jedna od onih što bi mogle da te ubede da taj kabl oko glave vredi svake sekunde.

Ono što me najviše iznenadilo je koliko je sve prirodno izvedeno. Nema klasičnog HUD-a, nema plutajućih ikona i health barova koji te vade iz imerzije. Sve što ti treba vidiš na sopstvenim rukama, gauntleti koji ti pokazuju zdravlje, strelice, municiju, sve to. I baš kao u Synapseu, ali sad s mnogo više tela u prostoru, osećaš da si deo sveta, a ne posmatrač sa kamerom. Posebno je zanimljivo što borba ne ide po nekom predodređenom tempu, već po tvom. Ako si brz, precizan i čitaš protivnika, možeš sve da rešiš gotovo taktički; ako si trapav, sve deluje kao haos. Nema mnogo „automatske pomoći“, pa se svaki potez mora naučiti. I to je zapravo ono što mi se najviše svidelo, što igra ne pokušava da te zaštiti od sebe. Ako ne držiš mač pod pravim uglom, blok neće uspeti. Ako zategneš luk previše, može da ti se ruka umori pre nego što nišaniš. Sve ima neku težinu i rizik, kao da te igra uči strpljenju i preciznosti kroz samu borbu. Realno, posle par okršaja počneš da razvijaš svoj stil – neko ide defanzivno, neko juri sve u nadi da će prvi pogodak rešiti stvar – i u tome je lepota Reach VR-a: u toj nepredvidivosti i fizičkoj autentičnosti koja te tera da igraš srcem, ne mišićnom memorijom.

Reach VR na momente deluje kao da je Mirror’s Edge presvučen u punokrvni VR oblik, onaj u kojem više ne posmatraš parkour s distance, nego ga živiš. To isto klizanje po ivicama zgrada, skokovi preko ambisa i ta adrenalinska nit koja ti se penje uz kičmu dok trčiš po zidovima, sve je tu, samo što sada tvoje ruke zaista vuku telo napred. Kad se zgrabiš za ivicu, osećaš taj mikrotrenutak napora dok „fizički“ prevlačiš sebe gore, a svaki uspešan skok ima tu malu dozu olakšanja kao kad u Mirror’s Edgeu uhvatiš momentum i ne staješ dok ti mozak ne kaže „dosta“. Ima taj isti ritam, brzo, fluidno, a opet kontrolisano. Reach VR je kao da si ubacio Faith iz Mirror’s Edgea pravo u VR svet i rekao joj: „Ajde sad bez pomoći kamere, pa da te vidimo.“ I stvarno, u tim trenucima kad skačeš s jedne platforme na drugu, kad se provlačiš kroz uske prolaze i izbegavaš metke dok juriš ka sledećem objektivu, dobijaš onaj isti osećaj neprekidnog toka, taj flow koji Mirror’s Edge ima u najboljem izdanju. Samo što ovde nema tastature i miša, ovde si ti taj lik, ti se znojiš, ti grešiš, ti se odguruješ od zida i hvataš balans. I baš zato Reach VR deluje kao prirodni evolucioni korak onog što je Mirror’s Edge davno pokušao da postigne, samo što sada više ne gledaš parkour, već ga stvarno radiš.

Vizuelno, Reach je ogroman korak napred za VR. Na Quest 3 izgleda neverovatno, prosto mi nije bilo jasno kako su uspeli da naprave ovo da se pokreće na jednom mobilnom chipsetu od pre više od par godina. Teksture, modeli, efekti, prostranstva koje vidite ispred sebe, sve izgleda stvarno breathtaking Zvukovi su fantastični, koraci, muzika u pozadini, zvukovi skoka, eho dok visiš nad provalijom, šum vetra dok trčiš po betonskim ruševinama. Kad sve to spojiš sa muzikom koja se pojačava baš u trenucima kada bi realno rekao „okej, ovo je kraj“, dobiješ onaj adrenalinski miks koji ti ne da da skineš kacigu.