Kada imate malenu, ali skoro pa savršenu igru koju morate da rimejkujete, uvek postoji problem. Šta uraditi, nadograditi samo grafiku ili možda ubaciti nove elemente u gameplayu, u priči i tako to.
Avantgarden Studio je baš imao nezahvalan posao, u pokušaju da remakeuje jednu od najdirljivijih igara pretprošle generacije konzola. Uvek je teško uraditi tako nešto sa malim dijamantom kao što je Brothers: A Tale of Two Sons, a oni su baš upali u tako nešto. Na kraju, svi ljubitelji originala nisu voleli ovaj remake, bolje rečeno, većina, jer eto, promenjene su neke stvari koje jednostavno nisu trebale da se diraju. Mada oni koji su zaboravili, su se podsetili nečega što su nekada igrali i što ih je dirnulo, a za nove igrače, ovo će biti prava i divna, ujedno i tužna poslastica, samo na žalost, prekratka.
Priča počinje tragičnim događajem, smrću majke dvojice braće tokom oluje, a zatim se nastavlja kako braća napuštaju njen grob kako bi svog oca odveli do lekara sela. Tu im je zadata misija, da napuste dom u potrazi za misterioznim lekom. Uprkos prisustvu smrti i slutnji, uvod je maštovit i nežan. Takođe, to je trenutak kada igra predstavlja svoju osnovnu ideju: kontrolisanje dva lika istovremeno, koji zajedno prevazilaze prepreke, rešavaju zagonetke i manipulišu objektima u svetu. Mračna priča čini ovu igru nezaboravnom za mene. Prelepi prizori i bratska ljubav naveli su me da verujem (još 2013. godine) da ću igrati veselu igru o porodici. Možda zvuči čudno, ali bio sam prijatno iznenađen koliko je igra “Brothers: A Tale of Two Sons” bila jeziva i emotivna. U više navrata, priča vodi na prilično lude lokacije, kako u priči, tako i u okruženju. Iako je igra stara preko decenije, neću otkrivati šta se dešava. Verujte mi kada kažem da je to više nego vredno.
U srcu igre je jedinstveno “solo kooperativno” iskustvo. Kontrolišete dva brata, Naia i njegovog mlađeg brata Naiee-a, koji nakon tmurne uvodne scene kreću u potragu za lekom za svog bolesnog oca. Svaki brat se kontroliše istovremeno pomoću jednog analognog stika i jednog tastera, što zahteva vrstu prostorne svesti koja može da vam otopi mozak – barem u prvih nekoliko minuta. Tutorijal vas vodi kroz vaše selo, omogućavajući vam da komunicirate sa meštanima dok se navikavate na sistem kontrole. Svaki brat izaziva različite reakcije kod ljudi. Zreliji Naia je pokretačka snaga, uvek traži put napred i (doslovno) usmerava vas u pravcu koji treba da idete. Naiee je nestašni mladić, koji skače po krovovima, prska vodu u lica ljudi i prejako ljulja stolice starijih osoba.
Braća šetaju kroz šareni fantazijski svet, susrećući lokalno stanovništvo i rešavajući zagonetke na svom putu, a rana izazovanja su razigrana, poput izazivanja distrakcija da bi se prošlo pored komičnog čuvarskog psa ili korišćenja ovaca da bi se spustio most. To je nežno, postepeno otkrivajući dubinu kontrole i likova. Kako braća dublje zalaze u svoju potragu, svet postaje mračniji, fantastičniji, kao i izazovi. Braća će se okupati u krvi mrtvih divova i preživeti noć sa vukovima – to je prelepo osmišljeno, jer stariji brat sa bakljom hoda brže od svog mlađeg brata, primoravajući ga da ostane na ivici svetlosti baklje.
Izazovi u zagonetkama nisu preterano teški. Obično se radi o povlačenju poluga za pomeranje platformi, manipulisanju drugim delovima okoline ili nekoj varijaciji na te dve da bi se napredovalo. Izazovi su, međutim, kreativno prikazani – navigacija kroz tela divova je istovremeno krvava i nenamerno smešna – i proći ćete kroz igru brzo. Čak i ako se zaustavite da uživate u pogledima sa pažljivo postavljenih klupa razbacanih svuda, ili se ometate manjim sporednim zadacima kao što je pomoć izopštenom belom zecu da bude prihvaćen od strane svoje crne braće, završićete igru za tri do četiri sata.
Ovo je jedan od glavnih problema u igri, jer Avantgarden nije iskoristio ovu savršenu priliku da ubaci još zagonetki, da razradi priču, misteriju, već je samo prebacio neke u nova okruženja i završio sa tim. Strašno dobra prilika je tako olako propuštena, a jednostavno mi nije jasno, zašto je to tako. Imali su toliko materijala sa kojim su mogli da se igraju bez bilo kakvog uplitanja u razvoja priče, a oni su odlučili da krenu u suprotnom pravcu, dirajući priču dok su zagonetke ostale kakve su bile, bez evolucije i ubacivanja nečega novog.
Što se tiče apdejtova u odnosu na original, moje iskustvo sa ovom verzijom bilo je prilično drugačije od drugih. U većini slučajeva, gledam na remake i mislim, “Ovako se sećam da je igra izgledala.” U ovom retkom slučaju, okruženja su mi izgledala znatno bolje nego što sam se sećao, što je bilo lepo iznenađenje. I dalje smatram da igri nije bio potreban remake, ali sam bio zahvalan na njenoj novootkrivenoj lepoti. Takođe možete igrati igru u lokalnom kooperativnom modu, što se ne sećam da je bilo moguće u izdanju iz 2013. godine. Lično nisam igrao na taj način. Novost igranja igre za dva igrača samog bila je deo privlačnosti, pa sam odlučio da je ponovo igram na taj način. To je lep dodatak za one koji bi želeli da je dožive na taj način, jer ovakve priče je možda, sasvim moguće, bolje doživeti sa nekom osobom pored sebe do koje vam je stalo, devojke, druga, dece.
Brothers A Tale of Two Sons Remake je upitno da li je bio potreban, ali po ceni po kojoj se nudi, ne možemo se ljutiti zato što je tu. Igra izgleda prosto fantastično u Unreal Engine 5, sa svim mogućim novim tehnologijama koji ovaj endžin pruža. Mogu slobodno da kažem da sama okruženja dosta utiču na samu naraciju igre i to je jako veliki plus, samo mi se ne sviđa što je ta naracija nekako promenjena u odnosu na original. Oni koji se sećaju svega, neće biti zahvalni tome, drugi igrači kojima je igra isparila iz sećanja, će ipak biti oduševljeni njome, naravno ukoliko je ovo vaš cup of tea, što bi rekli. Svakako igru vredi odigrati, sada gledajući iz perspektive novih igrača, pre ovaj remake nego original, jer neće znati za stvari koje su promenjene i ubačene/izbačene. Svakako, verujem da će svi makar malo uživati u ovoj divnoj igri.
