Male igre sa još manjim timovima, na leđima velikih glumačkih talenata mogu često da budu lepo i prijatno iznenađenje. Kada sam čuo postavku Fort Solisa kao i koji glumci daju glasove, očekivao sam nešto neverovatno.
Okej potajno sam očekivao, iako sam bio svestan da se radi o malom timu i da će ovo u neku ruku biti walking simulator. Naravno da tip igre ne mora da definiše njen kvalitet, ali sam se izgleda previše nadao, baš u ovim trenucima pred početak Gamescom konferencije i svega šta će biti prikazano. Danima dok sam igrao igru, nisam bio svestan da li je ja loše igram ili je igra jednostavno to šta uporno prikazuje.
Igra se dešava na planeti mars Mars 2080. godine, crvena planeta je postala rudarski objekat gde su naša dva glavna lika, Džek Liri i Džesika Eplton, inženjeri koji su zbog neophodne popravke završili na površini prilično olujnog Marsa. Tokom ovog održavanja, oni primaju poziv u pomoć iz Fort Solisa, najbližeg rudarskog objekta. Kako to obično biva, naši junaci se odazivaju pozivu baš pre lockdowna njihove baze Smatrajući ovo prilično iznenađujućim, Džek ostavlja Džesiku da završi posao popravke dok Džek odlazi u bazu da sazna šta se dogodilo.
Džek i Džesika imaju mnogo interakcija preko radija, pokazujući svoje snažno prijateljstvo dok Džek istražuje šta se dešava se izražava preko šala koje zajedno pokušavaju da zbijaju u napetim trenucima. Podsećalo me je na igre kao što je Firewatch, uvek imaju osobu u uhu što pomaže da se ukloni osećaj usamljenosti u svemiru i deluje kao način da se kaže da je sve ostalo i dalje normalno na Marsu između ova dva kolege, čak i ako je baza zaključana . Njihovo zezanje i prijateljstvo nailaze na vrhunsku glasovnu glumu Rodžera Klarka i Džulije Braun, bivše poznate kao Artur Morgan u Red Dead Redemption 2. Džulija Braun je, s druge strane, poznatija po TV radu jer joj je ovo prvi putuje u video igrice, ali se drži dobrih uloga. Troj Bejker se takođe pojavljuje i kako bi se očekivalo, mada je napravio veliku promenu u svojoj ulozi.
U Fort Solis nema borbe. Bolje rečeno nema zabavne borbe. Sve što liči na bilo koju vrstu borbe ili prepreke, odigrava se u brzim događajima iliti QTE koje ne možete failovati. Lično mislim da je QTE u redu, kada se koristi u sporijim trenucima. Problem je što je sve ovde sporiji trenutak. U svemiru niko ne žuri ili misli da je okej da se požuri u rešavanju problema. Kada misterija počne da raste i broj tela se poveća, ništa se zaista ne menja. Upravo ste spremni za svoju nedeljnu šetnju u rudniku ubistava na Marsu. Džek trči jednom tokom cele tročasovne kampanje. Programeri su govorili o brzini kretanja i o tome kako je uglavnom tu za igrače da prođu kroz pune delove dijaloga. To je u redu, ali izgradili ste ovaj rudnik životnog prostora sa svim ovim zanimljivim detaljima. Pustite igrače da trče, a ne da igraju onako kako im je naređeno od razvojnog tima, upravo zbog toga se nekako baš izvlači iz imersije koja igra pokušava toliko da sagradi, i okej u nekim trenucima i izgradi to, ali ne zadugo.
Tokom vaše istrage baze, naći ćete audio zapise, video snimke i e-mailove koji vam objašnjavaju šta se dešavalo u ovoj bazi. Ovo je jedan od najzanimljivijih aspekata Fort Solis. Otkrivate mnogo o ovim članovima posade u ovim malim interakcijama koje imaju jedni sa drugima, i kako se te interakcije razlikuju na satu u poređenju sa onim nakon što se udare. Najjača linija u čitavom narativu su radni odnosi. Džek i Džesika su primer donekle zdravog odnosa između saradnika. Prebacite stvari na ekipu Fort Solisa i počećete da vidite kako birokratija ne prestaje kada se radni dan završi.
Kako se radnja raspliće, stvari ne postaju zanimljivije. Počinje dobro sa misterijom, ali ishod pada u vodu sa otkrivanjem i totalno antiklimatičkim dešavanjima koja se osećaju poprilično generično. Ne postoji ništa tako izuzetno u vezi sa istinom onoga što se dogodilo, i u poređenju sa drugim igrama sa svemirskom tematikom, kao što su nedavno objavljeni rimejk Dead Space i The Callisto Protocol, obe su imale uzbudljivije priče za učešće, ali sa više uključivanja igre potvrdi to. Takođe ne pomaže ni to što je većina otkrića pri kraju i čini mi se da dolazi brzo, skoro kao da se požurilo da ga stisne. Ostao sam da se osećam nezadovoljno celokupnom pričom koja mi je predstavljena. Možda je to bilo zato što sam samo nedelju dana ranije gledao Zečju rupu i očekivao preokrete u trileru, ali to je bio prigušen ishod.
Ako postoji jedna stvar koja je dobra u igri, to je definitivno dizajn Fort Solisa i njegove okoline. Prolazak kroz napuštenu bazu deluje veoma futuristički, ali veoma jezivo i napeto, kao da svašta nešto može da vreba iza ugla. Iako se, kao i ostatak iskustva, ništa od stvarnog značaja ne dešava tokom većeg dela iigre. Zbog toga se hodanje od jedne do druge strane objekta oseća kao naporan posao, umesto da emituje onaj strah od prianjanja za sedište koje slične igre uspešno rade igračima i njihovim umovima.
Da ne bude da toliko mračim, igra jeste zanimljiva, ali sve te isforsirane odluke o tome kako igra treba das e igra malo ubijaju ceo doživljaj. Da je igra duža, da se više dešava u njoj, ili bolje rečeno – da se igra odvija i razrađuje sa vašim delovanjem na nju, otkrivanjem stvari, sve je moglo da bude mnogo mnogo bolje, a ovako, imam neki gorak ukus kada sam je završio, ma koliko su mi se neke stvari svidele u njoj.
