Retko kada vidimo povratak nekog naslova koji je već osuđen na propast nakon izlaska.
Bolje rečeno, najpoznatiji primer je definitivno No Mans Sky. Ljudi iz Hello Games su, previše obećali, malo toga ispunili na izlasku, kompletno izgubili reputaciju i veru gejmera. Posle par godina, No Man’s Sky je postao ono šta je trebao da bude nakon izlaska, jedna sjajna igra u svakom smislu. Mada, Hello Games nisu imali toliko veliku reputaciju u svetu gejminga kao recimo, CD Project Red, tim koji stoji iza fantastične The Witcher franšize. Kada su najavili Cyberpunk 2077. Niko nije mogao da zamisli taj fantastičan tabletop svet u ovakvoj izvedbi, sa toliko poznatih lica u igri, što glumaca, pevačica i svega ostalog, koje predvodi Kijanu Rivs. CDPR je obećavao kule i gradove i onda je igra izašla i.. sve je ostalo istorija. Igra se raspadala na konzolama, na PC-u je stanje bilo nešto bolje, ali ipak, jako loše. Svet je bio uverljiv, priča odlična, ali mehanika je trpela probleme, performanse i sve ostalo.
CDPR je preko noći postao jedan od onih kompanija koji vuku za nos svoje fanove, koji lažu i manipulišu njima. Ipak, to ih nije sprečilo da marljivo rade na svojoj igri, popravljaju sve šta mogu, jer praktično Cyberpunk 2077 je delovao kao alpha verzija nekog naslova kada je izašao. Za kompletno redizajniranje igre, koje je bilo preko potrebno, popravljanje većine bagova, doterivanje jednog potencijalno fantastičnog naslova im je trebalo cele tri godine. A onda, krajem septembra ove godine smo dobili taj, totalno nestvarni patch, bolje rečeno, kompletan rework cele igre, svih sistema, svih gameplay elemenata sa bonusom prve i jedine eskapnzije po imenu Phantom Liberty. I da li se na kraju dana isplatilo čekati? Bolje rečeno, da li je vredelo čekati sve ove tri godine da bi zaigrali pravi Cyberpunk koji smo svi priželjkivali i zasluživali? Oh, definitivno da!
Phantom Liberty i takozvana zakrpa 2.0 donose baš to, totalno novi doživljaj ne samo u ovoj ekspanziji, već i u originalnoj igri. Zakrpa ne popravlja samo ono šta je na površini, nego već i sve moguće sisteme u samoj igri. Najbolje rečeno, kao kada mehaničari rastave raspali automobil, zavuku rukave i naprave od njega totalno novo vozilo. Otprilike se to desilo i sa Cyberpunkom. Htedoh da kažem, najveća novina, promena, ali ovde su sve promene ogromne, tako da ću samo krenuti da pišem o njima. Najbitnija stvar koju će igrač prvo osetiti je redizajn AI NPC-ova u igri. Celog sveta kako se ponaša, kako diše, kako živi oko vas. U originalu je nekako sve bilo veštački, a sada, sve odaje taj osećaj da ste ipak u nekom totalno ludom i fantastičnom cyberpunk svetu, imate onaj osećaj koji ste morali da imate kada ste prvi put zaigrali igru. Saobraćaj je gušći, pešaci se normalnije i prirodnije ponašaju, policajci napokon reaguju na vas i stvari koje radite kako treba i AI protivnika je neuporedivo bolji nego na izlasku, pa čak i nego neposredno pre zakrpe 2.0. Zbog svega toga, promena koje prosto ne mogu ni sam nabrojati koliko ih ima, ti trenuci u toku igranja su mnogo bolji, življi, fluidniji, zadovoljavajući nego ranije. Što bi rekli, gameplay od trenutka ka trenutku ima osećaj ispunjenosti i zadovoljstva na svakom koraku. A suvišno je i napomenuti da na trenutnim konzolama, igra izgleda bolje nego ikada, jer je i grafički engine doživeo promene, što se tiče osvetljenja, mikro i makro detalja i tako dalje.
Nego, da se vratimo mi na ekspanziju, njenu priču i razvoj likova i svega ostalog. Ekspanzija donosi novu priču i jednu novu oblast gde se ona dešava u Noćnom Gradu, primamljivog imena Dogtown. Kvart grada koji živi svoj život, ograđen od svega ostalog, kojim upravlja vojni diktator Kurt Hansen. Dogtown je deo noćnog grada koji u jednoj oblasti bukvalno definiše ono šta je ceo grad sveukupno, u svom najlepšem i najboljem obliku. Ovde se nestvarni neboderi i noćni klubovi sa piramidalnim staklom nižu uz raspadajuću putnu mrežu punu smeća. Na jednom kraju okruga je blistavi sportski stadion prenamenjen kao užurbano trgovačko mesto Dogtauna, a na drugom deo grada koji je napravljen od starih sanduka i raspalih delova.
V, glavni protagonista, je stavljen u ovo opasno okruženje u jednom poprilično kliše zapletu, a vaša misija je spasavanja predsednika Novih Sjedinjenih Država. Ipak, iako priča kreće poprililčno bombastično čak i za Cyberpunk kriterijume, sa što bi rekli guns blazing na sve strane i shock momentima, se kasnije svodi na poprilično mračniju afera o špijunima i sajber-prostoru – koju možete razotkriti uz pomoć sleeper agenta Idrisa Elbe iliti u igri Solomona Rida. Lik koji je fantastično napisan, Idris koga nismo navikli sa američkim akcentom i u ovoj igri jednostavno uliva život u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje. Varljiv lik, sa kojim nećete znati na čemu ste, nećete znati kada možete da mu verujete ili ne, pored Kijanua u potpunosti ispunjuje igru na fantastični mogući način.
Dok priča poprilično dobro emulira špijunske trilere, najviše me je oduševilo koliko prirodni i ljudski likovi Cyberpunka izgledaju u manjim, intimnim trenucima. Upoznao sam predsednika Novih Sjedinjenih Američih Država dok smo zajedno pijuckali pivo i slušali radio, a plesao sam i delio snove sa špijunom koji je tražio izlaz u noći uoči velike operacije. Pomaže to što se skoro svi likovi koje sretnete već poznaju pre nego što se pojavite, što znači da je izlaganje – o političkim manevrisanjem, korporativnim ratovima, tajnim operacijama koje su pošle naopako – uvek napravljeno da se oseća ličnim. Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude tako izvanredno koliko jeste, ali Phantom Liberti uspeva da natera da taj world building, dizajn nivoa i pisanje funkcionišu zajedno, kao što to radi malo koja druga igra sa velikim budžetom.
Phantom Liberty priča može da se shvati, razume zasebno, ali se na lepe načine veže za centralnu priču originala. Mada nije glavna fora ove ekspanzije u centralnoj priči, već u svemu ostalom šta možete da radite u Hansen Distriktu gde se igra i dešava. Upoznaćete upečatljive i fantastične persone, posećivati što bi rekli, breathtaking lokacije i učestovati u poprilično mračim i ilegalnim aktivnostima. Pored glavne misije i gomile sporednih, imaćete i nasumične događaje koje ćete moći da rešavate zarad boljeg loota i nagrada. A ovi događaji se osvežavaju vremenom, tako da ćete uvek imati šta da radite u igri, čak i kada završite sa pričom.
Celokupni gameplay osećaj će poboljšati i neki redizajnirani sistemi. Najbitnij za mehaniku je definitivno perk sistem. U orignalu smo imali bukvalno skill tree, drvo skillova sa račvajućim granama koje je bilo isuviše komplikovano, konfuzno sa stvarima koje nisu imali toliko veliki uticaj na gameplay, a koje ste jednostavno morali da otključavate. Perkovi su sada fokusiraniji, smisleniji, ali upravo zbog toga, ima ih i manje. Sve u zavisnosti koji build želite da pravite od vašeg lika, dobijaćete dodatne bonuse sa maksimalnim razvojem tog builda. Ti bonusi su recimo Overclock Mode kod Netrunnera, Adrenaline Rush za likove čiji se build fokusira na snazi tela, Bolt Shots ukoliko odlučite da razvijate skillove koji su vezani za Tech oružja. Sve ovo doprinosi da taj, kao što sam već rekao moment-to-moment gameplay ima tako dobar osećaj. Ne dobar za jedan RPG, već i za jednu odličnu pucačinu, pa igru u globalu. Retko ko ume da ubode iz prve, mada okej, ovo nije iz prve ako se razvoj produži na +3 godine nakon izlaska, ali ponovo, nakon toliko vremena, apsolutno svaka čast šta je CDPR uspeo da iznese sa ovom igrom.
