Grčka mitologija i igre su super kao ideja, ali u poslednjih par godina jednostavno nemamo naslove koji pokrivaju ovaj vremenski period.
Nekako mi se čini da pre, u doba PlayStation 2 konzole, smo imali mnogo više igara koje se dešavaju u ovom periodu i bile su skroz kul. Okej antička grčka ili rimsko carstvo, ali to je nekako slično, makar vizuelno koliko toliko. Da nisam zaboravio Assassin’s Creed Odyssey, koji je klasa za sebe, budimo realni. Ipak, sve te igre se nekako drže tih istorijskih stvari, makar kada je u pitanju razvoj priče donekle i tako dalje. A šta se desi kada se istorijsko pomeša sa nadrealnim, kada bi se recimo najveći grčki heroji borili pored mitskih bića i sa recimo undeadovima? Onda ispadne igra kao što je Achilles, Legends Untold, koja nam dolazi iz kuhinje Dark Point Gamesa.
Preuzimate ulogu legendarnog grčkog vojnika tokom Trojanskog rata, Ahila. Osuđena bitka sa princom Troje, Parizom, vodi vas u smrt samo da bi vas neko magično oživeo. Vas je vaskrsao Had lično i prebacio u svet koji je preplavljen kako mitskim tako i nekim bićima koji nisu baš karakteristični za antičku Grčku. Priča je nekako ne doživljava svoj fokus u toku igranja, jer većinu vremena radite na tome da povratite svoju slavu i moć. Ipak, na svom putovanju susrećete gomilu mitoloških imena, kao što su Kastor i Hektor. Ono što je interesantno je da vam je data opcija da ili poštedite ili ubijete lik nakon što ga pobedite, iako nije eksplicitno jasno kakve narativne uticaje ima, osim potencijalne promene kraja. Glasovna gluma navedenih likova je okej i ništa više od toga.
Glavna karakteristika koja ga razlikuje od sličnih naslova je njegovo okruženje. Drevna Grčka je istorijska era koja se retko istražuje u igrama (izvan originalne serije God of Var i naslova srednjeg budžeta kao što su Rise of the Argonauts i Titan Quest), tako da je igranje grčkog heroja sa ranjivom petom prilično osvežavajuće usred mračne fantazije. Malo je šteta što okruženjima (koja su direktno povezana sa strukturom igre) nedostaju detalji i magija da u potpunosti prenesu igrače u svet Ilijade.
Ovo je tipičan akcioni RPG, shoulder buttons su rezervisani za napad, i blok, prednja na gamepadu su tu za izbegavanje, interakciju i jednu od moći koja vam je selektovana. Postoji aura u stilu Soulsa koju je razvojni tim pokušao i ovde da ubaci, sa kažnjavajućim neprijateljskim kombinacijama koje će vas u trenu oboriti ako niste pažljivi. Ono što je smešno je to što je najteži deo igre velika količina stun-lock poteza koje vaši protivnici imaju. Da je postojao zadivljujući simulator borbe, ova igra bi bila u trci za broj jedan za najugroženijeg mehanika u igrama. Vukovi i lavovi bukvalno koriste stun udarac svaki put da bi vas napali. Veći vojnici će vas opušteno šutnuti da poletite na nivoima kao klinci loptu dok se igraju fudbala na ulici.
Dok se Achilles: Legends Untold prodaje kao Souls-like, sa očekivanim gubitkom iskustva pri svakoj smrti i tonom pokušaja i grešaka koji su sinonim za podžanr, njegov DNK ima više zajedničkog sa Metrodivanijama kao što je Simphony of the Night nego sa recimo Dark Soulsom. Njegova izometrijska perspektiva kamere, jednostavna grafika i proširena međusobno povezana mapa podstiču vraćanje unazad na način koji podseća na Diablo II, sa novim veštinama koje otvaraju prethodno zaključana područja. Svi neprijatelji sa kojima se suočavate izgledaju kao da su izvučeni iz starogrčke mitologije, u rasponu od džinovskih škorpiona, do kiklopa, čak i grifona. Oni sede pored više svakodnevnih neprijatelja poput hodajućih skeleta i redovnih stražara. Čini se da nikada ne nedostaje stvari koje treba pogoditi. Dizajn sveta je takođe veoma dobar, sa velikim otvorenim prostorom za istraživanje i puno tajni koje treba pronaći i stvari koje treba videti.
Kako napredujete kroz igru, dobijaćete misije koje treba da završite, a mini mapa u gornjem desnom uglu će vam uvek pokazati najefikasniji put da stignete do odredišta, što je lepo. Takođe možete odabrati sporedne zadatke koje ćete izvršiti, a oni se mogu izabrati iz menija; umesto toga će vas smernica odvesti tamo. Sve u svemu, mini mapa je prilično dobra karakteristika, kao i vreme učitavanja – bukvalno je nema. Dok istražujete, možete izabrati da uđete u razne podrume i tamnice da biste istražili, a od pritiskanja da biste ušli i pritiskanja dugmeta na sledećem ekranu, bukvalno uopšte nema vremena za učitavanje
Kada završite priču, end-game sadržaj se uglavnom sastoji od čišćenja Riftova, postavljanja mrtvih Mirmidona na odmor, oslobađanja zarobljenih civila, čišćenja podruma i tamnica, lova na Laestrigonance, nadogradnje vaše opreme, popunjavanja stabla talenata, i da izaberete opciju NG+ kada završite sve, što vam omogućava da ponovo igrate kroz priču i resetujete sav prethodno pomenuti sadržaj. Sve u vezi ovoga je sasvim okej osim potrebe da se priča ponavlja u nedogled. Mora postojati bolji način na kraju igre nego biti primoran da se resetuje priča kako bi se resetovao sav drugi sadržaj. Postoje i neke zanimljive borbe sa bossovima kroz priču, ali zašto moram ponovo da igram kroz priču da bih ponovo došao do bossa sa kojim želim da se borim?
