Sa prvom najavom, Tides of Annihilation mi je delovao obećavajuće, mada nisam znao šta mogu da očekujem od ovog naslova, jer je sve nekako bilo, isuviše artsy. Upravo zbog toga, jedva sam čekao da probam demo na Gamecomu, ali upravo zbog toga što nisam znao šta da očekujem, upravo su mi ta očekivanja bila pa, rezervisana ako bih tako mogao da kažem. Bolje da budem oduševljen, ako je bolje nego što sam mislio, nego totalno razočaran, jer nije ono šta sam očekivao. Sva sreća pa je Tides of Annihilation ispao jako dobro iskustvo, bolje rečeno, jedno od najboljih na ovogodišnjem Gamescomu!
Prvo šta me je oduševilo je sam setup i naravno ceo ambijent ove igre. riča nas vodi u alternativni, uništeni London koji je progutala misteriozna Otherworld invazija. Gwendolyn je jedna od retkih preživelih i kreće u potragu za svojom sestrom i odgovorima o tome šta se dogodilo svetu. U sve to umešana je legenda o kralju Arturu, Svetom gralu i vitezovima Okruglog stola, ali Eclipse Glow nije napravio klasičnu srednjovekovnu fantaziju. Umesto toga, uzima prepoznatljive lokacije modernog Londona i potpuno ih prepravlja tako da stvarnost i fantazija počinju da se preklapaju. London koji poznajemo više ne postoji. Zgrade su uništene, ulice su iskrivljene, a preko svega se prostire Otherworld. Na jednom mestu prolazite kroz ostatke modernog grada, a već u sledećem imate osećaj da ste zakoračili pravo u neku verziju Camelota. Upravo taj kontrast daje igri identitet koji je mnogo jači nego što bi to samo „još jedan dark fantasy action RPG“ mogao da ponudi. Gamescom demo je deo tog sveta predstavio kroz Great Russell Museum, odnosno potpuno izmenjenu verziju British Museuma. Gwendolyn je u ovom delu tragala za Book of the Dead, dok je put do njega bio kombinacija borbe, istraživanja, platforminga i jednostavnijih zagonetki. Jedan deo demoa vodio je čak kroz oblast posvećenu egipatskoj mitologiji, što lepo pokazuje koliko Eclipse Glow želi da kombinuje različite mitologije sa svojom Arturijanskom osnovom.
Ipak, ako ćemo iskreno, istraživanje nije deo koji me je najviše iznenadio. Već borba! Tides of Annihilation koristi sistem koji studio naziva Dual Frontline Battle System, a njegova glavna ideja je veoma jednostavna. Gwendolyn se nikada ne bori sama. Tokom igranja ona dobija mogućnost da prizove spektalne verzije vitezova Okruglog stola i koristi njihove napade kao deo svojih komboa. Najbolji deo cele ideje je što vitezovi nisu samo dodatni likovi koji se pojave, izvedu napad i nestanu. Vi ustvari gradite komboe koristeći njihove sposobnosti. U demou ste mogli da opremite različite parove vitezova i da njihove napade ubacujete direktno u svoj combo. Jedan može da izvede snažan udarac koji lansira protivnika u vazduh, dok drugi može da uspori vreme oko njega, ostavljajući vam dovoljno prostora da nastavite kombinaciju. Na površini imate igru koja podseća na Devil May Cry, Bayonettu ili čak određene delove Final Fantasy XVI. Gwendolyn ima light i heavy napade, može da izbegava neprijateljske napade, radi parry i povezuje udarce sa sposobnostima vitezova. Ali kako počnete da eksperimentišete sa različitim kombinacijama, shvatate da vitezovi nisu samo spektakularni efekat već pravi pravcati slojevi borbene mehanike.
Mada kada se sve ovo sklopi u jednu celinu, borba je SPEKTAKULARNA, i najbolje od svega, tako fluidna i prirodna. Ni u jednom trenutku nije dosadna, već vas tera da konstantno budete fokusirani i pokušavate da uradite što bolje komboe. Situacija poprilično brzo postaje haotična u borbama, tako da je jako bitno pozicioniranje u toku igranja i naravno da pratite šta protivnik radi, da se trudite da radite parry kada treba, i kada možete, da dodgeujete napade i da budete što agresivniji. Demo je trajao nekih 45 minuta, ali ni u jednom trenutku ovo nije bilo dosadno, već posle tih 45 minuta sam hteo da ostanem i odigram sve još jednom ali jednostavno nisam imao vremena, a nisam ni mogao.
Pored toga, tu je i istraživanje, koje jeste odlično odrađeno, i samo dodaje dubinu ovoj igri, još jedan sloj koji može da se gleda kao odvojen deo ovog naslova. Great Russell Museum je bilo lepo dizajnirano i imalo je nekoliko zanimljivih ruta, skrivenih predmeta, platforming sekcija i jednostavnijih zagonetki. U jednom delu možete koristiti sposobnosti vitezova kako biste pomerali teške objekte ili obarali mete lukom i otvarali nove puteve. Takođe možete pronaći kozmetičke predmete, skinove za Gwendolyn i oružje, kao i nadogradnje za vitezove.
Mada, koliko god i istraživanje bilo zanimljivo, moram da se vratim još jednom na borbu, jer nisam pomenuo boss borbe, koje su fenomenalne. Svaki boss je bio drastično drugačiji od prethodnih, a jedan je imao sjajnu mehaniku u kojoj ako ne napadate, health vam pada, tako da vas igra praktično moli da budete agresivni kako ne bi morali da učitavate checkpoint ponovo. Najbolje od svega je što boss borbe jesu izazovne, nisu tu samo da bi postojale, već se vidi da je razvojni tim stvarno obratio pažnju na njih.
Pored svega toga, Tides of Annihilation ima fantastičan vizuelni identitet, igra izgleda jednsotavno PRELEPO. Sada, znam da smo ovo svi mi koji su bili te sreće igrali na nekom monstruoznom PC-u koji je baš grejao moje noge jer je bio ispod stola, ali igra stvarno izgleda spektakularno. Nivo detalja, kompleksnost scena i sve ostalo šta je prikazano u istoj je stvarno za svaku pohvalu. Da ne pominjem modele likova koji su isto fenomenalno odrađeni. Bukvalno za 45minuta koliko sam igrao igru, nisam mogao da nađem ni jednu manu, što jeste stvarno za pohvalu.
Tides of Annihilation je za mene jedno od najprijatnijeg iznenađenja na ovogodišnjem Gamescomu. Za sada nemamo datum izlaska za ovu igru ali se nadam da će izaći ubrzo nakon što 2027. godina krene. Jer verujem da će mnogi igrači koji uživaju u akcionim i brzim igrama, jednostavno uživati i u ovoj.
