Stealth je oduvek bio nešto što sam, koliko god je to bilo moguće, pokušavala da izbegnem u igrama. Jednostavno nisam uvek imala dovoljno strpljenja da se šunjam, pažljivo planiram svaki naredni korak i čekam pravi trenutak da neprimetno prođem pored neprijatelja. Ipak, A Plague Tale je uspeo da promeni moj odnos prema ovom žanru i natera me da poradim na sopstvenom strpljenju. Razlog je bio jednostavan – iza sporijeg i opreznijeg načina igranja krilo se neverovatno iskustvo, praćeno pričom i likovima zbog kojih je svaki trenutak proveden u ovom svetu vredeo truda.
A Plague Tale me je naprosto oduševio već na prvi pogled svojom predivnom grafikom, koja je bila jedan od glavnih razloga zbog kojih me je igra prvobitno privukla. Međutim, ono što me je zaista zadržalo uz nju bila je izuzetno emotivna priča, ispunjena nezaboravnim trenucima i likovima za koje je bilo gotovo nemoguće ne vezati se. Zbog toga je bilo sasvim očekivano da ću, čim se drugi deo pojavio, bez mnogo razmišljanja ponovo zakoračiti u ovaj surovi, ali očaravajući svet. Ipak, ni u jednom trenutku nisam bila spremna za kraj koji mi je drugi deo priredio. Ne pamtim da sam nakon neke igre dugo sedela u tišini gledajući u prazan ekran jer takođe ne pamtim da je skoro jedna igra imala hrabrosti da izvede takav kraj i stavi tačku na svoju priču. No, scena koja je bila prikazana nakon završne špice me takođe nije pripremila na prequel, gde bismo se malo bolje upoznali sa Sophiom koja je činila veliki deo drugog dela igre.
Gde se Resonance uklapa u priču A Plague Tale serijala?
Pre nego što se pozabavimo ovim pitanjem, vredi podsetiti se ko je zapravo Sophia. Sophia se u drugom delu igre, A Plague Tale: Requiem, pojavljuje kao pirat koji je dobro poznat po krijumčarenju stvari, baš poput njenog oca, Aleca. Kada je Sophia bila mala, njena majka ju je poslala u manastir ne bi li joj to pomoglo da ,,spere greh sa sebe”, međutim, niko nije znao da će upravo u tom istom manastiru, Sophia proći kroz užasnu torturu zarad tuđe dobrobiti. Igra počinje upečatljivim pogledom na njeno detinjstvo, tokom kojeg prisustvujemo uznemirujućem eksperimentu koji časne sestre sprovode nad njom. Ubrizgavanjem krvi u njeno telo dolazi do neobične reakcije, zbog koje njene vene poprimaju jeziv izgled koji neodoljivo podseća na onaj koji smo ranije viđali kod nosilaca Prima Macule. Svrha ovog eksperimenta, jeste da ,,pomogne” Sophii da bude svedok prošlosti i slike iz te iste prošlosti prenese na papir. Ipak, pre nego što možemo saznati više, njen otac dolazi da je izbavi i vrati nazad u Veneciju. No, iako Sophia biva spasena, i dalje je muče vizije Minotaura i nepoznatog junaka, te njen otac odlučuje da poseti ostrvo iz njenih vizija, ne bi li pronašao način da joj pomogne. Očekivano, stvari ubrzo kreću najgorim mogućim tokom, te njen otac gubi život tokom jedne od ekspedicija. Njegova smrt za Sophiu predstavlja prekretnicu i postaje glavni pokretač njene želje da ojača. Uz pomoć prijatelja i mentora, ona počinje predano da trenira, usavršava svoje veštine i postepeno izrasta u sposobnu ratnicu, odlučnu da jednog dana i sama bude dostojna iste ekspedicije.
Asobo Studio nas na sjajan i veoma pažljiv način upoznaje sa Sophiom, dajući nam dovoljno vremena da razumemo njene motive, razvijemo empatiju prema njoj i istinski se povežemo sa njenom pričom. Pratimo je još od najranijeg detinjstva, preko napornih treninga i prve prave misije, pa sve do trenutka kada njen život iznenada kreće potpuno neočekivanim tokom. Nakon što stvari pođu po zlu i bude primorana da pobegne, započinje njena prva velika avantura, ali i putovanje koje će je oblikovati u osobu kakvu kasnije upoznajemo. S druge strane, ovaj prequel je takođe inspirisan mitom o Minotauru što priču čini daleko zanimljivijom, a samo putovanje postaje gotovo epsko i osim što zajedno sa Sophiom želimo da otkrijemo ko je junak iz njenih vizija i kakve veze Minotaur ima sa njim, takođe želimo da otkrijemo i više o Prima Maculi i ono što mogu reći jeste da je ovaj prequel predivno povezan sa prethodnim delovima, a to ćete shvatiti odjednom, kada se najmanje nadate i upravo u tome leži genijalnost načina na koji je ova priča ispričana – u njenoj sposobnosti da naizgled sitne detalje i trenutke postepeno poveže u celinu koja tek kasnije dobija svoj puni smisao i emotivnu težinu.
Od opreznog šunjanja do nemilosrdne borbe
Za razliku od prva dva dela, prequel je brutalan što se gameplaya tiče. Naravno, ovde ne igrate kao devojčica koja mora da brine o svom malom bratu i nije istrenirana ratnica. Ovde vas igra vešto upoznaje sa combatom kroz tutorijal koji se odigrava kroz priču. Sophia ima svoj mač i svoj nož. Pre svega imate sposobnost da povežete nekoliko light napada, parry mogućnost, gde možete blokirati sve napade osim onih koji su vidno obeleženi crvenim i žutim svetlom, ipak, ukoliko izvedete perfect parry, vaš neprijatelj će zastati na par sekundi što vam pruža priliku da nanesete dovoljno štete. Dodge i kick ukoliko neprijatelj ima štit ili drži blok i critical strike gde se od vas zahteva da pronađete savršen trenutak kako biste ga izveli. Borba je vrlo fluidna i veoma zadovoljavajuća, Sophia se okreće sa lakoćom i ima sjajne finishere.
Pored ovih napada, takođe ima i svoju kuku koja joj pomaže da se popne na određena mesta, ali joj mogu pomoći i u borbi, tako što će neprijatelja povući ka sebi i sve ovo možete vrlo lepo kombinovati i dobiti fantastične borbe gde će vas napasti brdo neprijatelja odjednom, ali ćete moći da se odbranite uz perfect parry, iskoristiti throwables da usporite nekoga, kukom povući dosadne neprijatelje koji vas gađaju strelama, itd.
Borba se sastoji od dva dela. Ponekad će Sophia imati viziju iz prošlosti gde uskačete u lik Tezeja, te i Tezej i Sophia dobijaju Focus Attack kada im se napuni Focus bar što im dozvoljava da udare nekoliko neprijatelja istovremeno.
Osim ,,ljudskih” neprijatelja, takođe ćete se susresti i sa nekima koje ne možete tek tako ubiti, tako da ćete morati da iskoristite svetlost ne biste li se rešili nekih napasti.
Kako bi borba bila zanimljivija, igra nudi i maleni skill tree. Ovde ćete koristiti Resonance Points kao valutu kako biste poboljšali svoj kick, critical strike, dobili mogućnost da dva puta izvedete dodge odjednom, dobijete throwable nakon svakog palog neprijatelja koji možete baciti na drugog, imati mogućnost da izvedete parry i tokom udaraca koje inače ne biste mogli da blokirate, itd. Uz to, Sophia može imati i razne mačeve koje će pronaći kroz poglavlja od kojih svaki ima neki bonus, kao i amajlije čiji vam bonusi takođe mogu pomoći.
Kao i prva dva dela i ovaj deo dolazi sa svojim zagonetkama koje su prilično jednostavne. Većinom ćete morati da otkrijete na koji način treba da usmerite svetlost kako biste sebi otvorili novi put. Sophia uz sebe ima sferu koja ima tri ,,režima”, jedan joj služi da otkriva tragove, drugi da usmeri zeleno, plavo i crveno svetlo gde treba, a treći i najbolji, da se reši određenih neprijatelja.
Pored combata, nekada ćete morati i da se okrenete stealthu kako biste preživeli ukoliko nema dovoljno svetlosti koja bi vas branila od napasti. Ipak, volela bih da je stealth možda bio opcija i kada su obični neprijatelji u pitanju.
Kao što se i očekuje, i Sophia može imati svoje verne pratioce, a od njih ćete se prvo susresti sa Leni, simpatičnim lopovom čiji smisao za humor vas neće ostaviti ravnodušnima.
Kada svaki kadar zaslužuje da bude razglednica
A Plague Tale je igra koja se oduvek mogla pohvaliti svojom grafikom. Grafika je jedan od onih elemenata zbog kojih ćete neretko potpuno zaboraviti na svoj sledeći zadatak i jednostavno zastati kako biste upili prizor pred sobom. Asobo Studio je stvorio svet koji na trenutke više podseća na pokretnu sliku nego na video igru, gde gotovo svaki kadar deluje pažljivo komponovano, kao da je napravljen sa namerom da odvojite brdo vremena koristeći photomode koji igra nudi.
Posebno oduševljava neverovatna količina detalja. Od sitnih ogrebotina i tragova borbe na oklopima, kamenih zidova nagriženih vremenom i raskošnih građevina, pa sve do vegetacije koja polako osvaja ruševine, gotovo svaki deo okruženja priča neku svoju malu priču. Drevne ruševine deluju hladno i tajanstveno, dok ogromne arene okupane vatrenom svetlošću uspevaju da budu istovremeno veličanstvene i zastrašujuće.
Ipak, možda najveću čar predstavlja način na koji se igra poigrava svetlošću, budući da svetlost i jeste glavna tematika igre. Zalazak sunca pretvara čitave predele u nežnu mešavinu zlatnih i narandžastih tonova, dok se sunčevi zraci probijaju između građevina i preko kamenih litica stvarajući prizore zbog kojih je teško ne zastati makar na nekoliko sekundi. Sa druge strane, podzemne prostorije i zaboravljene ruševine obavijene su hladnim tonovima i dubokim senkama, zbog čega promena lokacije gotovo uvek donosi potpuno drugačiju atmosferu i nikada vam neće biti dosadno. Lepota sveta ovde postaje deo njenog pripovedanja. U jednom trenutku hodate kroz gotovo rajski predeo okupan suncem i bojama, a već u sledećem ulazite u mračne ruševine koje kao da vekovima kriju nešto što nikada nije trebalo pronaći. Upravo taj kontrast čini da svet deluje očaravajuće, ali istovremeno melanholično i pomalo jezivo. Čak su i sami likovi prepuni detalja, od najsitnijih posekotina, prelepih tetovaža i ukosnica koje Sophia može nositi ukoliko ih pronađete. A Plague Tale: Requiem jeste bio grafički izvrstan, ali Resonance ipak uspeva da ga nadjača svojom lepotom.
NPCevi takođe odišu životom budući da velika većina kojoj priđete ima sopstveni dijalog koji niti u jednom trenutku ne deluje kao da ne pristaje likovima ili mestu i zapravo ih je milina slušati budući da su neki izuzetno zanimljivi. Glas Sophie je, kao i uvek fantastičan, kao i glas Faroa, Leni i ostalih likova koji se pojavljuju, međutim Tezej me je nekoliko puta naterao da se potpuno naježim zbog puke emocije u glasu.
Soundtrack savršeno prati svaki korak na koji nas Sophia povede, prožimajući njeno putovanje prepoznatljivim grčkim melosom koji dodatno naglašava duh sveta kroz koji prolazimo. U jednom trenutku njegove nežne i melanholične melodije bude osećaj tuge i čežnje, dok se već u sledećem pretvaraju u moćne, gotovo monumentalne kompozicije koje svakom sukobu i velikom trenutku daju istinski epsku težinu. Upravo ta sposobnost muzike da zajedno sa pričom prelazi iz tihe melanholije u veličanstvenu snagu čini je savršenim saputnikom Sophiinog putovanja.
Na kraju zlatne niti
Sećam se kada sam prvi put igrala Uncharted 4 i koliko sam bila oduševljena apsolutno svakim kadrom koji mi je igra pružila. Dok sam igrala ovu igru, često bi mi kroz glavu proleteo Uncharted i koliko me neki segmenti podsećaju na njega. Zaista, ne verujem da sam igrala lepšu igru ove godine. Međutim, Resonance nije samo lepa igra – ova igra ima dušu. Dušu koju ne čine samo impresivni prizori, već sve ono što ostaje sa vama dugo nakon što se odjavna špica završi. Grade je zanimljiv i znatno dinamičniji combat, likovi za koje je gotovo nemoguće ne vezati se, ali pre svega Sophiino putovanje i njena neobična povezanost sa Tezejem.
Tu je i mit o Minotauru, koji čitavoj avanturi daje istovremeno epsku i zastrašujuću dimenziju, dok se njegove niti pažljivo prepliću sa pričom koju već poznajemo kroz Amiciu i Huga. Upravo način na koji igra povezuje prošlost i budućnost, mit i stvarnost, Sophiinu sudbinu i nasleđe Prima Macule, daje njenoj priči mnogo veću težinu nego što se na početku može naslutiti.
Sve to prati muzika koja kao da diše zajedno sa svetom i Sophiom, prelazeći iz melanholičnih melodija u veličanstvene kompozicije onda kada avantura to zahteva. A kada konačno pomislite da su sve zlatne niti povezane i da je priča završena, poslednji trenuci ostavljaju još jedno intrigantno pitanje – da li nam Asobo Studio možda već nagoveštava još jedan prequel?
Resonance: A Plague Tale Legacy (PlayStation 5)
Resonance: A Plague Tale Legacy je dokaz da priča ne mora da ide napred kako bi serijal napravio veliki korak napred. Povratkom u prošlost, Asobo Studio nije samo popunio praznine koje su ostale iza prethodna dva dela, već je uspeo da poznatom svetu podari potpuno novu dimenziju. Sophia je konačno dobila priliku da ispriča sopstvenu priču, a njeno putovanje pokazalo se kao mnogo više od običnog prequela - ono postaje važan deo slagalice koja dodatno produbljuje sve ono što smo mislili da znamo o ovom svetu. Resonance možda menja stealth za znatno brutalniju i dinamičniju borbu, ali ni u jednom trenutku ne gubi ono najvažnije što je činilo prethodne igre posebnim - emociju. Iza svakog spektakularnog prizora, epskog okršaja i drevne misterije krije se veoma ljudska priča o gubitku, odrastanju, sudbini i potrebi da pronađemo odgovore na pitanja koja nas progone. Asobo Studio je još jednom pokazao koliko pažljivo ume da isplete svoje priče. Ovoga puta niti vode kroz grčke mitove, drevne ruševine, Sophiinu prošlost i misteriju Prima Macule, sve dok se na kraju ne povežu sa pričom Amicie i Huga na način koji čitavom putovanju daje još veći smisao.
Kada se odjavna špica konačno pojavi, ostaje onaj poznati osećaj koji A Plague Tale tako dobro ume da izazove, mešavina tuge, oduševljenja i želje da još samo malo ostanemo u njegovom svetu. Ako je ovo zaista tek još jedna nit mnogo veće priče, onda jedino preostaje da vidimo kuda će nas Asobo Studio njome odvesti sledeći put.
