Moss: The Forgotten Relic – Recenzija – Magične avanture Quilla sada i na vašem flat ekranu

Dugo je prošlo od kada sam odigrao prvu Moss igru, i to u VR-u, nekada davno na PSVR1 i PlayStation 4. Celo iskustvo je bilo magično! Možda je to čak i slaba reč koja bi mogla da objasni moje iskustvo sa tom igrom. Kada kažete VR, svi misle na neka intenzivna iskustva, a Moss je pružio nešto totalno drugačije. Predivnu priču o malom mišiću u čarobnom svetu, gde ste vi njegov vodič, osoba koja će mu pomoći da prođe gomilu prepreka, i sve to iz trećeg lica. Dakle, platformska lagana mozgalica sa prelepom pričom gde vi vučete konce i dok je život i sudbina Quilla u vašim rukama. Onda je došao Meta Quest 3, na kome sam ponovo odigrao prvi deo, a onda i drugi. I vreme je prolazilo i prosto igra nije izlazila iz glave. I onda smo napokon dočekali i 2D verziju, i kao osoba koja je odigrala obe igre u VR-u, neverovatno me je zanimalo kako je tranzicija iz virtualne realnosti u 2D izvođenje odrađena, i evo, proteklih 10tak dana smo imali priliku da isprobamo i ocenimo, da li je ta famozna tranzicija vredna vašeg vremena.

Priča vas uvodi u svet koji izgleda kao da je neko otvorio ogromnu knjigu bajki i odlučio da sve ono što se nalazi između stranica pretvori u pravu malu avanturu. Quill je hrabri mladi mišić (inače je “female”) koji se nalazi pred mnogo većim problemima nego što bi njena veličina sugerisala. Njeno putovanje počinje relativno skromno, ali vrlo brzo postaje jasno da se iza ruševina, šuma i drevnih građevina krije mnogo veća priča o palom kraljevstvu, drevnoj magiji i opasnostima koje prete ovom svetu. Međutim, Quill nije sama. Tu ste vi, odnosno Reader, misteriozno biće koje postoji izvan njenog sveta i koje joj pomaže da savlada prepreke koje sama nikada ne bi mogla. Taj odnos između Quill i igrača predstavlja srce cele igre i jedna je od ideja zbog kojih je Moss još od prvog dela ostao toliko upečatljiv. Vi niste samo neko ko posmatra njenu avanturu, već ste njen partner. Quill vas vidi, reaguje na vaše prisustvo i ponaša se kao da stvarno postoji neka vrsta veze između vas dvoje i vi to isto nekako osećate i to je divna stvar dok igrate ove igre. U VR verziji to je bilo posebno snažno jer je mogla da vas pogleda direktno, da vam mahne ili pruži ruku, ali čak i bez headseta taj odnos uspeva da funkcioniše. Možda nije toliko intiman kao ranije, ali Quill je i dalje toliko dobro animirana i karakterizovana da vam vrlo brzo postane stalo do toga šta će joj se dogoditi. I da naglasim, i dalje vas gleda, ali iz TV-a, ako me razumete šta sam hteo da kažem svime ovim.

I upravo je Quill jedan od glavnih razloga zbog kojih Moss funkcioniše tako dobro. Ona nije neki kompleksan lik sa desetak slojeva karakterizacije i ogromnom biografijom koju morate da proučavate kroz dnevnike. Njena ličnost se uglavnom prenosi kroz ponašanje, animacije i male reakcije na ono što se dešava oko nje. Kada uradite nešto dobro, ona će to pokazati. Kada pronađe nešto zanimljivo, videćete kako reaguje. Kada joj pomognete da pređe neku prepreku, često ćete dobiti mali gest kojim vam daje do znanja da je svesna vaše pomoći. To su sitnice, ali upravo one čine razliku. Quill nije samo avatar kojim upravljate. Ona deluje kao mali partner koji zajedno sa vama prolazi kroz avanturu, a taj osećaj je veoma važan jer je čitava igra zasnovana na ideji da vas dvoje morate da sarađujete.

Gameplay se upravo zbog toga zasniva na neobičnoj kombinaciji klasične avanture, platforminga, borbe i environmental puzzlova. U VR-u ste kontrolisali Quilla, ali u isto vreme i Readera, tj nešto kao ruku koja kontroliše sve šta se nalazi oko Quill. Jednom rukom ste vodili Quill kroz nivo, skačete, penjete se i borite, dok drugom morate da pomerate objekte, aktivirate mehanizme ili na drugi način menjate prostor oko nje. Cela ta ideja je bila super intuitivna i nekako prirodna jer ste fizički pružali ruku u mali svet ispred sebe. U ovoj verziji Polyarc je taj koncept prilagodio kontroleru tako da Reader više nije bukvalno vaša ruka, već kursor koji pomerate po ekranu. Na papiru to zvuči kao ogromno pojednostavljenje, ali u praksi sistem funkcioniše mnogo bolje nego što sam očekivao, ali čak rekavši to, mislim da je ta tranzicija iz VR-a u Flat mogla biti nekako, ne znam, možda prirodnija? Jer meni makar na početku, kontorle jednostavno nisu bile intuitivne. Možda sam jednostavno previše navikao na VR izvedbu u ovim igrama i bilo mi je čudno da se prilagodim igranju na običnom kontroleru, možda taj problem drugi igrači koji nikada nisu igrali VR verziju jednostavno ne bi imali.

Najbolje zagonetke upravo koriste činjenicu da morate istovremeno da razmišljate o Quill i Readeru. Quill možda može da skoči do određene platforme, ali joj je potrebna vaša pomoć da se ta platforma pomeri. Možda morate da držite neki mehanizam u određenom položaju dok Quill prolazi kroz otvorena vrata. U nekim situacijama možete čak manipulisati neprijateljima i iskoristiti ih kao deo rešenja. Nije potrebno mnogo vremena da shvatite osnovnu filozofiju igre i kako svet funkcioniše u njoj. Quill može da radi stvari koje vi ne možete, a Reader može da radi stvari koje ona ne može. Tek kada spojite njihove sposobnosti, kada se priviknete na mehaniku, svet će se otvoriti. Zagonetke nisu posebno teške i ne očekujte nešto što će vas naterati da pola sata sedite i gledate u jedan zid pokušavajući da shvatite šta ste propustili, ali su dovoljno kreativne da vas konstantno teraju da gledate prostor oko sebe iz drugačije perspektive. Ovo je lagana puzzle avantura, koja veći fokus stavlja na pripovedanje i njen ceo magični svet.

Istraživanje je zbog toga prilično opušteno. Nivoi su relativno linearni, ali mislim da svaki prostor ima nešto što možete pronaći, istražiti ga. Postoje skriveni collectibles, tajni prolazi i predmeti koje ćete možda primetiti tek kada malo pažljivije pogledate okolinu. Ovo nije igra koja vas zatrpava mapom punom ikonica i desetak različitih aktivnosti. Sve je mnogo jednostavnije i više podseća na klasičnu avanturu gde vas dizajn nivoa prirodno vodi napred. Često ćete prvo videti prepreku, zatim primetiti objekat koji možete da pomerite, a onda sami povezati dve stvari i shvatiti šta igra očekuje od vas. Takav dizajn danas deluje gotovo osvežavajuće, posebno nakon tolikog broja velikih igara koje stalno pokušavaju da vam pokažu gde se nalazi svaki mogući predmet.

Platforming je takođe važan deo ovih igara, i tu se vidi jedna od razlika između originalne VR verzije i ove adaptacije. Quill se kreće prilično jednostavno, ali skokovi, penjanje i precizno pozicioniranje zahtevaju malo više pažnje nego što biste možda očekivali od ovako slatke i opuštene igre. Većina vremena nema nikakvih problema, ali kamera i način na koji su pojedini delovi nivoa postavljeni povremeno mogu da otežaju procenu udaljenosti. To je upravo jedna od stvari koju su pojedini recenzenti pomenuli – prelazak na ravni ekran znači da gubite deo prostorne percepcije koju je VR prirodno pružao, pa određeni skokovi ili platforme mogu delovati manje precizno nego u originalu. Dok je borba sigurno možda i najjednostavniji element u ovoj igri. Quill koristi svoj mač, a tokom avanture dobija i dodatne mogućnosti koje menjaju način na koji se obračunava sa neprijateljima. Borbe su kratke, prilično direktne i više služe kao promena ritma između zagonetki nego kao ozbiljan akcioni sistem. Nećete provoditi sate optimizujući build, učiti desetine kombinacija ili proučavati statistike neprijatelja. Poenta je da se brzo snađete, izbegnete napade i iskoristite Reader sposobnosti kako biste Quill otvorili prostor za napad. U kasnijim delovima kombinacija između vaše kontrole prostora i Quillinih napada postaje zanimljivija, ali igra se nikada ne pretvara u kompleksan akcioni RPG.

Najveći kvalitet igre ipak je dizajn sveta. Polyarc je uspeo da napravi nešto što izgleda kao fizička maketa fantastičnog sveta, samo što se ta maketa stalno pomera i živi pred vama. Ruševine su prekrivene mahovinom, biljke rastu između kamenja, voda prolazi kroz stare hramove, a ogromne građevine daju Quill osećaj da je još manja nego što zapravo jeste. Sve je napravljeno tako da stalno imate osećaj da gledate svet iz neke potpuno drugačije perspektive. To je jedna od onih igara gde ćete često stati na nekoliko sekundi samo da pogledate detalje oko sebe. Upravo zbog toga je gubitak VR-a istovremeno i najveći problem i najzanimljivija stvar The Forgotten Relica. Originalni Moss je napravljen oko ideje da vi bukvalno gledate u mali svet ispred sebe. Mogli ste da se nagnete, pogledate iza objekta, približite lice Quill ili jednostavno posmatrate scenu iz drugačijeg ugla. Kada to prebacite na televizor, naravno da se deo magije gubi. Ne možete više da imate isti osećaj prisustva, niti da se na isti način “ušuškate” u taj mali svet. Većina recenzenata koji su upoređivali verzije upravo to navodi kao najveću cenu ove adaptacije.

Ali ono što je važno jeste da Polyarc nije pokušao da sakrije činjenicu da je ovo nekada bila VR igra. Umesto da potpuno promeni dizajn, studio je sačuvao osnovnu strukturu i pokušao da pronađe način da ona funkcioniše na klasičnom ekranu. Kamera i dalje često ima taj osećaj posmatranja malog diorama, a Reader i dalje direktno manipuliše objektima u svetu. Zbog toga The Forgotten Relic povremeno deluje možda malo neobično na televizoru, ali istovremeno ima karakter koji bi verovatno izgubio da je sve bilo potpuno prepravljeno za klasično igranje. GamesRadar je upravo taj pristup izdvojio kao razlog zbog kojeg adaptacija funkcioniše bolje nego što bi se možda očekivalo, igra ne beži od svog VR porekla, već ga prilagođava koliko je potrebno.

Vizuelno, igra je i dalje prelepa. Ne pokušava da bude fotorealistična, niti joj je to potrebno. Njena estetika je više nalik animiranoj bajci, sa drečavim ali prirodnim bojama, detaljnim teksturama i velikim kontrastom između malene Quill i ogromnog sveta oko nje. Kada je gledate kako prolazi kroz travu koja joj je gotovo do glave ili stoji ispred ogromne statue, odmah shvatate koliko je sama perspektiva važna za vizuelni identitet igre. Ovo je svet koji je dizajniran da bude simpatičan. Čak i kada naiđete na nešto mračno ili opasno, postoji taj osećaj bajke koji održava celokupnu avanturu relativno toplom. Da li je mogla da igra izgleda bolje na current-gen konzolama? Da, definitivno, ali Moss igre su već imale karakterističan dizajn i izgrađen svet, da bi njegova drastična promena možda i izgubila taj žar i osećaj kao da ste u nekoj bajci. Soundtrack je suptilan, prati radnju i dešavanja na ekranu Melodije se uglavnom uklapaju u atmosferu i stvaraju osećaj putovanja kroz fantastičnu knjigu. Kada se pojavi opasnost, muzika postaje intenzivnija, dok se u mirnijim delovima vraća na nežnije teme. Sve zajedno funkcioniše veoma dobro i dodatno pojačava osećaj da ste deo jedne velike bajke, čak i kada je gameplay relativno jednostavan.

Ali definitivno najveća prednost ovog naslova je to što je on ustvari kombinacija dveju igara, Moss i Moss Book 2. I moram da kažem, da je ovo jako dobar potez, jer originalni Moss i nije preduga igra za koju će vam trebati desetine sati da bi je prešli. Ali kada mu dodate nastavak i Twilight Garden sadržaj, dobijate paket koji ima mnogo više smisla kao jedna kompletna avantura. Danas je sve više igara koje svoju vrednost pokušavaju da opravdaju količinom sadržaja. Moss radi potpuno suprotno. Dođe, ispriča svoju priču, uvede vas u svoj svet, pruži vam nekoliko zanimljivih zagonetki i borbi, upozna vas sa Quill i onda vas pusti. Nema deset različitih endgame sistema, nema beskonačnih questova i nema osećaja da morate da čistite mapu još narednih dvadeset sati.

Zahvaljujemo se Polyarcu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije