Silver Pines – Recenzija – Surealna horor avantura zapakovana u Metroidvania omot

Početkom godine sam pisao o tome koliko su ljubitelji metroidvanija dobro opskrbljeni tokom proteklih nekoliko godina, i očigledno nema ni najmanje naznake da će se situacija u skorije vreme menjati. Iz ogromnog okeana tolike konkurencije, Wych Elm studio je rešio da promeša tu formulu i izbaci nešto malo drugačije. Možda i nije iznenađenje da je u pitanju horor, jer to je istorijski žanr koji je bio receptivan za osnovne elemente koje igru čine metroidvanijom, samo što ste umesto duplih skokova, odbijanja od zidove, dasheva i sličnih sposobnosti, tamo uglavnom tražili načine kako da otključate neka vrata, zaobiđete klopke ili nađete oružje koje će moći da ubije nekog strašnog neprijatelja. Tako smo došli i do Silver Pines, igre koju bi možda bolje bilo opisati kao klasičnu horor igru smeštenu u okvir 2D metroidvanije.

Igra vas stavlja u ulogu privatnog detektiva Reda Walkera, čiji je zadatak da pronađe Edija Velveta, muzičara koji je poslednji put viđen u ruralnom gradiću Silver Pines. Baš kada njegova istraga treba da počne, grad je evakuisan zbog decenijske oluje koja je poplavila okolno područje, i razne kreature počinju da izlaze iz mraka. Walkera čeka noć ispunjena neobičnim događajima, halucinacijama, patnjom i borbom za goli život, tokom koje će saznati nešto više o Ediju, događajima u gradu nakon njegovog dolaska, ali i samom sebi.

Silver Pines ponosno nosi svoju inspiraciju „na rukavu“. Vizuelno i narativno se jako oslanja na titane žanra misterije i horora, Twin Peaks i Silent Hill, i na „linčovske“ motive generalno. Atmosfera je mračna i surealna, ono malo likova koje srećete pričaju iščašeno, i niste uvek sigurni šta je stvarno, a šta iluzija. Priča će ići tim kriptičnim tokom do samog kraja, što će neke sigurno nervirati, dok će se fanovi ovakvih dreamy horora prosto utopiti u ovoj atmosferi i uživati. Celokupan utisak zaokružuje kombinacija džez i synth muzike koja često može da se čuje sa radija i džuboksova u praznim, melanholičnom restoranima ili napuštenim stanovima i prodavnicama.

Mapa naizgled nije velika, ali ni Walker nije neki super čovek, kako to obično biva u ovakvim igrama, koji može da juri mapom i preskače velike razdaljine. Hoda sporo, trči tek nešto brže, užasan je plivač, dok su skok i vertikalne kretnje veoma ograničeni. Sve ovo je uslovljeno time da se Walker kreće veoma realistično, što je postignuto rotoskopiranjem.

Uz skladu sa tim, i ustaljenim konvencijama horor žanra, i borba je veoma spora i metodična. Ne i bez male doze “janka”, pogotovo kod bossova, mada je to odavno postala jedna od glavnih odlika horora jer doprinosi tenziji i osećaju nelagode. Napadi i dodge su ograničeni malom staminom, tako da svaki sukob zahteva promišljene poteze i dobro pozicioniranje, mnogo više nego dobre reflekse. Veoma je bitan i menadžment resursa, pogotovo prilikom obračuna sa više protivnika kada melee pristup obično nije dobra ideja jer su oni često brži od vas i umeju da budu veoma agresivni, tako da je preporučljivo potegnuti neko vatreno oružje. Reload oružja je takođe spor i inkorporiran je kao mini igra koja zahteva dobar tajming i preciznost tako da je i sa njima pozicioniranje bitan faktor. Posle nekog vremena sve ovo može da postane i pomalo zamorno jer varijetet protivnika nije veliki, i situacije u koje vas igra stavlja ostaju slične do samog kraja.

Zato je arsenal koji će Walker prikupiti tokom svoje užasne avanture prilično opsežan. Nakon skalpela i skromnog revolvera koje brzo nalazite u uvodu igre, tome će se pridružiti bejzbol palica, pajser, macola, lovačka puška i nekoliko varijacija sačmare. Ali, kako je inventar ograničen, retko kada ćete moći da nosite više od dva ili tri, u zavisnosti od tipa raspoložive municije, količine healing itema koja vam je potrebna, baterija za lampu i slično. I snimanje pozicije je ograničeno, u stilu Resident Evil igara. Checkpointi su telefonske govornice i možete da ih koristite samo ako imate novac, koji se inače koristi za kupovinu lekova i municije iz automata, tako da je i to nešto o čemu treba voditi računa. Ipak, novca u igri ima na pretek, i obično je bolje potrošiti dolar na govornici nego izgubiti sate gameplaya zbog neprestanog hoardovanja opreme i cicijašenja, što se autoru ovog teksta i desilo.

Većina alata i oružja ima dvostruku svrhu jer mogu da se koriste za razbijanje prepreka koje vam ograničavaju kretanje. U tome se najviše i ogleda metroidvanija struktura jer ćete tokom većeg dela igre tražiti način da zaobiđete prepreke, aktivirate neki mehanizam, nađete ključ koji otključava vrata, iza kojih ćete nalaziti nove alate i nove prepreke, i tako sve u krug. Zagonetke su bitan deo ovog ciklusa jer su tragovi skriveni u dokumentima, fotografijama ili u samom okruženju, i na vama je da povežete sve to da bi npr. otkrili šifru koja će da otvori određena vrata ili kutiju. Rešenja su uglavnom logična i zadovoljavajuća, i igra vas ni u jednom trenutku neće voditi za ruku do rešenja. U ovome će vam pomoći i foto aparat kojim možete da slikate bilo koji dokument ili nešto u okruženju, da bi kasnije tu fotografiju iskoristili kao podsetnik. Ono što se pokazalo kao problem je vidljivost jer u igri preovladavaju tamne, sive i mrke boje, i neki predmeti ne odskaču mnogo od okruženja dok se ne nađete tačno ispred njih kada vam konačno iskoči promt da je u pitanju nešto upotrebljivo.

Zahvaljujemo se Team17 na ustupljenoj igri za potrebe recenzije