Jako je uzbudljivo kada neki veliki studio odluči da napravi novi iP. Jer, ovih dana, mislim godina, svi se oslanjaju na njihove već proverene franšize, pa i evo Capcom. Tu su Resident Evil naslovi koji dolaze sa svih strana, Onimusha koja je vraćena iz groba sa remasterima i novim nastavkom koji izlazi ove godine. Mega Man koji isto dobija pravo osveženje sa isto i remasterima i novim naslovom ove godine. Dakle, sve novo, ali ipak staro, provereno, i u tom moru tih, svima poznatih naslova, našla se Pragmata. Naslov koji je najavljen sada već daleke 2020.godine, za izlazak neke 2021 ili 2022. I tada je kompletno nestala. Svi smo mislili da je to bilo to kada je u pitanju novi IP, jer je ovo bila prva originalna najava igre koja dolazi od Capcoma u proteklih osam godina u tom trenutku (od 2012.). U gaming industriji kako danas izgleda, novi IP su prava retkost, i upravo zbog toga su svi mislili da je Capcom tiho ubio Pragmatu. Sve do prošlogodišnjeg Gamescoma kada smo uživo zaigrali, i moram da priznam, čak i pored igara koje sam probao kao što su Resident Evil Requiem i Onimusha Way of the Swords, Pragmata mi se najviše svidela!
Najviše zbog toga jer je pokazala nešto totalno novo, drugačije, nesvakidašnje kada su u pitanju pucačine iz trećeg lica, jer u tom trenutku, svi smo mislili da je Pragmata u stvari baš to.I evo, više od šest meseci nakon Gamescoma, napokon smo imali tu čast da odigramo Pragmatu u pre-release periodu i vidimo šta ustvari igra nudi igračima, od čega je sačinjena i da li je ovo prvi novi IP koji može da se razvije u nešto više, možda čak i franšizu! Pa hajde da krenemo ispočetka.
Pragmata se dešava na Mesecu. Vi ste deo tima koji je poslat tamo kako bi video zašto je komunikacija sa naučnom kolonijom obustavljena. Inače, na našem jedinom prirodnom satelitu se gradi prva velika ljudska kolonija, zahvaljujući rudom koja je pronađena na Mesecu. Ta ruda dozvoljava da se preko velikih, ogromnih 3D printera napravi apsolutno sve šta bi čovek mogao da zamisli. Lumofilament, kako nazivaju taj materijal koji koriste, je toliko svestran da mogu da izgrade replike celih gradova, šuma i svega ostalog, kako bi načinili Mesec naseljivom planetom. Ipak, brzo nakon dolaska vašeg tima, videćete da nije baš sve tako sjajno. Svi projekti su stali, ljudi su nestali, i u trenutku kada se desi zemljotres na mesecu, vi ste odvojeni od vašeg tima, i Hugh ostaje sam da nađe način da osposobi komunikaciju sa zemljom i način da se vrati do zemlje. U tom trenutku, shvatate da glavni ljudski pomoćnici, Androidi su se okrenuli protiv vas, tako da preživljavanje na Mesecu neće biti jednostavno, ali baš u tom trenutku, vašoj avanturi se pridružuje čovekoliki napredni android sa imenom D-I-0336-7, khm da, iliti kako je Hugh imenuje – Diana.
Diana i Hugh prave jedan od najzanmljivijih i najprijatnijih parova u igri koje sam do sada video. Hugh ne može da napreduje bez Diane, dok Diani je potreban neko ko bi je, pa jednostavno naučio o svemu, i tu mislim na apsolutno sve. Diana je stvorena kao Android koji izgleda kao sedmogodišnja devojčica, ali ta postavka savršeno funkcioniše, jer novi AI koji ne zna apsolutno ništa o svetu, mora da nauči sve o njemu nekako, isto kao recimo sedmogodišnja devojčica. Tako da ta interakcija između Hugha i Diane izgleda neverovatno prirodno, da se vi, kao i Hugh u trenucima totalno zaboravite i ne razmišljate o tome da je ustvari Diana u osnovi mali slatki robotic koji je od ključnog značaja za vaš napredak. Kako vreme odmiče, Hugh će je učiti o životu, o stvarima na zemlji, o njegovim navikama i svemu šta zna, baš kao što bi eto recimo nečiji otac radio sa svojom ćerkicom od sedam godina. Cela njihova interakcija je jako prijatna, i u trenucima vas bukvalno razneži, jako je dirljiva. Upravo zbog toga, Pragmata je pored svega šta je, ustvari jedna nako prijatna i prelepa avantura ova dva protagonista.
Priča mi je u osnovi bila jako kul, neke stvari su malčice bile predvidive, ali mi se svideo taj enviromental storytelling, iliti priča preko okoline i svega šta možete naći na nivoima. U toku igre možete nalaziti emailove na terminalima i kompjuterima koji su naučnici koristili, a tu su i hologramski snimci za neke veće događaje. Sve ove stvari još više produbljuju i objašnjavaju šta se dešavalo na mesecu pre vašeg dolaska. I sada, možete da krenete i završite igru bez sakupljanja svega ovoga, ali ovi elementi daju jako lep pogled i zaokružuju sva dešavanja na Mesecu. Pritom, otvaraju nove dijaloge između Hugha i Diane, tako da uvek možete čuti i njohov pogled na sve događaje koji su se desile pre nego što ste kročili na Mesecu.
I moram da kažem Pragmata u osnovi jeste avantura iz trećeg lica, sa metroidvania forama i fazonima koji su ubačeni u igru, sjajnim dizajnom nivoa i super akcijom. Verujem da je većina igrača koja će pročitati ovaj review probala demo igre ili makar videla neki gameplay, tako da ste sigurno upoznati sa osnovnim ritmom igre. Hugh kako bi uništio druge androide, mora da potraži pomoć od Diane, koja ima tu moć da onesposobi odbrambene sisteme Androida koji vas napadaju. To onesposobljavanje androida se radi preko Grida koji će vam izaći sa desne strane ekrana, koji izgleda kao jednostavna slagalica, makar na početku. Ona će u sebi sadržati čvoriće do koje morate doći ili koje morate „pokupiti“ kako bi se odbrana Androida onesposobila. Tek tada možete da raspalite onako kako valja na vašeg neprijatelja. Ali čak i u tim trenucima, pucanje po svim delovima neće baš biti efikasno kao što bi se nadali, već morate da otkrijete i slabe tačke svake vrste androida.
Grid puzzle sistem koji se uvek pojavi na početku i u toku borbe je nešto totalno novo, i jedinstveno za ovaj naslov, jer sa ovim se menja dinamika same igre. Ne samo za ovaj naslov, iskreno ne mogu da se setim da je ijedna igra inkorporirala ovakav sistem u jednoj pucačini i da ovako sjajno funkcioniše. Hak koji odradi Diana drugim androidima ne traje večno, tako da je potrebno da ponavljate hakovanje iznova i iznova u toku borbe, sve dok ne uništite protivnika. I znam, većini je ovo možda bio dealbreaker jer, kako to može da ostane zanimljivo nakon recimo prvih par sati. Stvar je u tome da kako vreme odmiče, tako slagalice postaju komplikovanije, grid postaje veći, a u gridu, iliti na mreži tih slagalica ćete moći da ubacujete razne nodes iliti čvorove koji će povećati efikasnost vašeg hakovanja. Recimo morate da dođete do glavnog cilja na mreži, ali usput imate čvorove, modove čvorova koje će vam dati određeni bonus u toku hakovanja. Recimo pregrejavanje androida, povezivanje haka na nekoliko androida u blizini, gde će svi odjednom otkriti svoje slabe tačke, hak koji će kompletno zbuniti androide i oni će krenuti da napadaju jedne druge, stagger androida. Isto tako, hakovi ne razbijaju samo odbranu Androida, već mogu da im čine i štetu, možete birati ofanzivne gridove koje možete koristiti i čvorove koji će naneti veliki damage. I ovo je jako bitna stvar.
Hughovo primarno oružje ima određeni broj metaka, ali ga ne možete repetirati, već municija u njemu mora da se regeneriše vremenom. Tako da u tim trenucima, bitno je da nastavite da hakujete, jer kao što rekoh, svrha hakovanja nije samo otvaranje odbrane kako nastavite da igrate, već i nanošenja jako velike štete, a kasnije u toku igre, otvaranje mogućnosti za, recimo, „fatal blow“ ako mogu tako da ga nazovem. Kratak momenat kada onesposobite robota pregrejavanjem, hakovanjem ili sličnim stvarima, kada možete naneti veliku štetu. Nekada, taj potez će kompletno uništti robota, dok drugi put će mu skinuti dovoljno healtha da možete da odmorite do sledeće bitke.
Tako da, hakovanje i pucanje su ustvari zavise jedno od drugo, i kasnije kada krenete da nalazite nove nodes koje možete poneti u toku borbe, svaki konflikt sa Androidima krene da dobija tu stratešku, taktičku stranu. Morate da planirate kada ćete koji hak iskoristiti za određene neprijatelje, koje nodes morate da čuvate za jače neprijatelje, kako hak duže da traje i tako dalje. Upravo zbog toga, igra vas tera da konstantno razmišljate o tome kako možete da priđete sledećoj borbi i šta od svega šta imate kod sebe možete iskoristiti protiv slabijih, a šta protiv jačih protivnika.
Na početku ćete imati određeni broj hacking modula koje možete koristiti. Recimo 3 čvora koji će vam dozvoliti da napravite veću štetu kod neprijatelja, dva koja će preneti jedan hak na par Androida koji su jedan pored drugog, dva ili tri koji će pregrevati robota i tako dalje. Ali te čvorove ćete nalaziti i kroz nivoe, a oni će biti prisutni i u obliku dropova kada porazite neke neprijatelje. Još jedna jako korisna stvar je to što svakim Hackom se ispunjava i Dianin hacking gauge. Tako da kada je pun, jednim klikom možete da nanesete veliku štetu svim androidima oko vas, i ujedno ih „otvorite“ za normalne napade. Nešto kao specijalni napad.
Kada krenete igru Hugh će sa sobom moći da nosi samo jedan hacking nodes, ali vremenom, kako budete sakupljali materijal za nadogradnju vašeg odela, moći ćete i da proširite inventar, sa više nodes koje budete nalazili. Pored toga, tu su i modifikacije odela koje možete izabrati koji vam daju malene, suptilne, ali jako korisne bonuse. Recimo 10% veća šteta ka neprijateljima koji su na 10m od vas, 30% veći hacking range sa Dianom i tako dalje. Sve ovo oblikuje vaš način igranja, jer apsolutno svaki mod i hacking nodes služe recimo kao da napravite vašu klasu u nekoj drugoj igri. Daju vam određene bonuse i oblikuju vaš način prilaska svakoj borbi.
Ako vam prija bliža, ličnija borba sa androidima, možete da napravite „build“ koji vam dozvoljava da budete agresivniji. Ako mislite da se bolje snalazite kada ste dalje od Androida koji jurišaju na vama, modovi će vam dozvoliti da napravite takav „build“ i da tako rešavate konflikte. Sve je na vama, i šta vama prija. Mada, hakovanje i modovi nisu jedine stvari koje oblikuju vaš način igranja i borbe u Pragmata igri.
Fora je u tome što su borbe često dizajnirane da se dešavaju u poprilično uskim i malenim prostorima, i to forsira igrača da bude proaktivan u akcijama koje pravi u toku igranja. Ovo možda bude problem za neke igrače, jer se nekada desi kao da ne možete da se okrenete od neprijatelja koji su oko vas. Mada, kada su neprijateji u pitanju, dobra stvar je to što sa svakim sledećim nivoom, igra ubacuje nove neprijatelje. Svaka vrsta neprijatelja drugačije izgleda i ima drugačije napade i pokrete od prethodnih, tako da sa svakim sledećim nivoom, baš kada se naviknete na jednu vrstu protivnika, igra ubaci nešto kako bi vas izbacila iz blanasa.
Kako napredujete kroz igru, tako će Hugh nalaziti razna oružja koje možete koristiti. I kao kada je u pitanju progresija sa modovima i nodes, tako je i sa oružjem. Na početku ćete imati samo jedno primarno oružje i možda jedno specijalno. Kasnije, ćete dobiti četiri, a onda i šest i više oružja koja ćete moći nositi sa sobom u svakom trenutku. Oružja se dele na ofanzivna, taktička i defanzivna, pored naravno primarnog koje će uvek biti na rasoplaganju. Ofanzivna su oni koji nanose jako veliku štetu neprijateljima, taktička su oružja koja vam omogućavaju da, pa da budete taktičniji u toku borbe, dok defanzivna su oružja koja će vam omogućiti da bacite štit, decoy i tako dalje. Svako od drugih oružja ima broj metaka, punjenja koje možete iskoristiti. Nakon toga, morate ga pronaći na nivou ili da se nadate da će vam neki protivnik baciti baš ono šta vama treba i na šta ste navikli. Svako oružje je odrađeno totalno drugačije od prethodnih i u kombinaciji sa svim ostalim šta igra pruža igraču, stvarno vam dopušta da je igrate kako želite i da uvek razmišljate kako je najbolje da rešite neki konflikt.
Sigurno ste već shvatili da ovde ima dosta promenljivih, i da su sistemi tako napravljeni da zavise jedni od drugih, jer ustvari i jeste tako. Na početku sam pomislio kako neće biti dovoljno „igračaka“ koje ću moći da koristim u toku igranja, kako će hacking biti limitiran na samo jednu stva, kako će sve biti monotono. Kako je vreme prolazilo, tako sam ustvari video koliko je igra duboka, koliko su sistemi složeni u njoj, i koliko je stvarno sve povezano i jedna stvar zavisi od druge. I moram da kažem da pored svih igara gde samo uperite i pucate, ovo je pravo, jedno divno osveženje. Ali upravo zbog toga što igrača forsira da razmišlja na mnogo nivoa, mnogo više nego za običnu pucačinu iz trećeg lica, može biti malo zahtevnije i iskreno, napornije nego što ste navikli.
I to je samo protiv „običnih“ i malo jačih protivnika, ali u igri postoje i Boss borbe koje su spektakularne u svakom smislu. Boss borbe se dešavaju na kraju svakog nivoa, kao savšrena uvertira za ono šta ste do tada videli, i svaki boss je fantastično dizajniran. Svaki boss ima svoje slabe tačke i naravno da je potrebno da se prilagodite takvoj borbi, tako da morate da iskoristite apsolutno sve šta ste naučili, sakupili ili šta možete da sakupite na tom delu nivoa kako bi ga porazili. Ako ne pratite sisteme igre sa kojima vas je ona upoznala u toku tog nivoa, svaka borba može da se dosta oduži, ali ako uđete u borbu sa planom, može da traje baš onoliko koliko je potrebno.
Mislim da sam dovoljno pričao o mehanikama, tako da mogu da pređem na sledeću stvar koja me je oduševila, a to je dizajn nivoa. Pomenuo sam da je ovo naslov koji u sebi ima metroidvania fore i fazone, i to jeste tačno. Nivoi mogu da budu poprilično vertikalni, gde kriju razne prostorije koje su zaključane iza barijera koje ne možete odmah probiti. Barijere koje ćete moći da uništite tek kasnije kada sakupite dodatne moći. I sada, ovo nije isključivo vezano za progresiju, ali jeste za bonuse, materijale za nadogradnju i sve ostalo. Tako da, ako želite da nadogradite Hugha i Dianu do maksimuma, morate i istraživati i boriti se u specijalnim „crvenim sobama“ koje će vam dati još više bonusa. Ali da bi ušli u te crvene, zabranjene delove mape, morate da nađete crvene kartice. A nekada kako bi njih pronašli, morate da imate moći koji će vam dozvoliti da dođete do određenog dela mape gde pre niste mogli. Tako da, sve je povezano, a pored svega toga, igra je prepuna slagalica koje vam isto otvaraju razne puteve.
I moram da kažem da dizajn nivoa nije međusobno povezan. Na početku birate koji ćete nivo igrati i igra vas praktično odvede tamo, ali mesta do kojih možete doći, zavise od alata i moći koje vi imate, i naravno, vaše snalažljivosti. Mada ponovo da napomenem glavna progresija priče ne zavisi od toga da li možete doći do svih tajnih prostorija u igri, što jeste super stvar, jer vas igra ne forsira da morate da istražite sve, već je to totalno opciono.
I da, dolazimo do tog, chill dela. Rekoh da možete da birate koje nivoe ćete igrati, to znači da imate neko mesto odakle to birate. Hugh i Diana imaju svoje Skrovište u kome ćete moći da pričate sa Dianom, nadogradite vaše odelo, „3D printati“ oružja i modove koje budete otkrili na mapi, pročitate nešto više o neprijateljima i trenirate protiv androida. I sve je to ima svoju progresiju, jer vaše Sklonište vremenom možete nadograđivati. Tako da vremenom ćete otključavati nove module koji će vam davati nove mogućnosti. Nije ovo „base building“ kao u nekim drugim igrama, već proširavanje baza sa fiksnim nadorgradnjama koje pronalazite u toku igranja. Tako da recimo imate određeni deo gde ćete moći da „odštampate“ neke nostalgične elemente i primere života sa planete Zemlje sa kojim Diana može da se igra. Recimo stari CRT tv, ljuljaške, koš sa loptom, šator gde možete da se igrate kampovanja. I za svaku ovu nadogradnju Diana će biti toliko oduševljena da će vam nekada i pokloniti neki predivan crtež, koji je nacrtan u stilu sedmogodišnjakinje, naravno! A ako vam dosadi i priča sa njom i objašnjavanje o tome kako svet funkcioniše, možete da igrate i žmurke! Kao što rekoh, igra je jako wholesome i heartwarming u trenucima, da vam toliko skrene sa uma sve teške borbe koje ste prošli igranjem.
U pre-release periodu smo imali prilike da probamo igru kako na Xbox Series X konzoli, tako i na PlayStation 5 i Pro konzoli. Moram da kažem da sam je na kraju završio na Xbox Series X, ali ruku na srce, igra primetno bolje izgleda na PlayStation 5 Pro. Na Xbox Series X nema nikakvih problema sa frejmrejtom, makar ja nisam primetio ni u jednom trenutku, ma koliko zahtevne bile scene u tom trenutku. Ali primeti se niska rezolucija, pogotovo kada gledate elemente koji su udaljeni od vas. Vide se krzave ivice a i naravno FSR Upscaling ne čini ništa lepšim i boljim. Mada, čak i pored ovoga, igra izgleda apsolutno fenomenalno na Xbox Series X. I naravno ovde pričam o Performance modu, koji dozvoljava da igra radi u 60 frejmova po sekundi. Na PlayStation 5 Pro je druga priča, slika je dosta čistija i čini mi se da su efekti i detalji nešto bolje odrađeni. Verujem da bi sako ko ima PlayStation 5 Pro kod sebe odabrao da igra ovu verziju, ali najviše zbog Dolby Vision podrške na Xbox konzoli i mojim starim navikama sam se odlučio da je tu pređem.
Pored grafike, zvuk je fantastično odrađen. Lomljavina metala, teški koraci Hugha i njegov glas koji dolazi iz unutrašnjosti kacige koju stalno nosi su sjajno odrađeni, mada u svemu tome, glasovna gluma glumice koja tumači Dianu je prosto fantastična! I moram da napomenem da odskače od svega ostalog u ovoj igri kada je zvuk u pitanju.
Zahvaljujemo se Capcom i CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Pragmata (PlayStation 5 & Xbox Series X)
I na kraju, Pragmata je jedan poprilično hrabar naslov, u svakom pogledu kada je sagledamo u celosti. Ubacuje nove elemente koji do sada nisu viđeni u pucačinama iz trećeg lica, koji su propraćeni poprilično dubokim sistemima progresije, koja se razvija od početka pa do samog kraja igre. Ni jedna stvar nije ovde nasumično ubacila, i sada razumem zašto je igra odlagana nekoliko puta. Jednostavno je bilo potrebno vreme da se usaglase svi sistemi koje igra pruža igraču, da se ispoliraju i budu u onom obliku koji vi dobijate kada zaigrate Pragmata naslov, i najbolje od svega je što svi funkcionišu savršeno. Upravo zbog toga, Pragmata je sigurno jedan od najuzbudljivijih novih IP-eva na tržištu u proteklih nekoliko godina, i najbitnije od svega, jedna sjajna igra!
