Gospodar Oluje je nova žanrovska mućkalica koja nastaje spajanjem Holivuda i našeg regiona u veliki kolaboracioni poduhvat koji obećava netipičan film za naše podneblje. Tim povodom razgovarali smo sa režiserom Zoranom Lisincem, koji se osvrnuo na to koliko je zapravo veliki poduhvat napraviti epski i žanrovski film, kako je protekla saradnja holivudskih i regionalnih glumaca, kao i na to kako se prave filmovi sa praktičnim efektima i realističnim lokacijama, uz još mnoštvo zanimljivih tema.
VRK: Kada je Neb Chupin došao sa idejom za film Gospodar Oluje i šta vas je na prvu privuklo da uđete u projekat te veličine? Kako pamtite te prve razgovore i proces prevođenja ideje na veliko platno?
Zoran Lisinac: Neb je u startu došao sa mnogo intimnijom idejom – želeo je da ispriča priču o svom odnosu sa dedom i o tom nekom gotovo filmskom putu kako je domaći džem od smokava uspeo da plasira na američko tržište devedesetih, konkretno u Bostonu. U toj ideji je već postojalo nešto univerzalno – nasleđe, porodica, identitet.
Ali, kao što ni Mikelanđelo nije baš slikao onako kako mu je Papa naručio, tako smo i Domagoj i ja vrlo brzo počeli da „širimo zidove“. Iz te lične priče krenulismo da razvijamo širi svet, da tražimo mitologiju iza emocije – i tu se rodila ideja o jednom distopijskom, gotovo arhetipskom sci-fi univerzumu.
Ono što nas je na prvu privuklo jeste upravo ta kombinacija – nešto vrlo lično u osnovi, ali sa potencijalom da se razvije u nešto epsko i globalno. Retko kada dobiješ projekat koji ima i srce i spektakl u isto vreme.
Prvi razgovori su bili dosta intuitivni, više smo „osećali“ svet nego što smo ga racionalno gradili. Postavljali smo pitanja: šta je nasledstvo u tom svetu? Ko su „dede“ tog univerzuma? Šta je smokvin džem u sci-fi verziji? I kroz ta pitanja smo zapravo prevodili jednu malu, ličnu priču u veliki filmski jezik.
Zanimljivo je da je Neb vrlo brzo prepoznao potencijal tog zaokreta i potpuno ga prihvatio – odustao je od klasičnog biopic pristupa i ušao u nešto mnogo rizičnije, ali i uzbudljivije: world-building. A to je uvek dobar znak – kad autor ima hrabrost da pusti ideju da preraste svoju prvobitnu formu.
VRK: Saradnja Holivuda i našeg regiona i dalje je relativno retka. Šta ste naučili iz rada u takvom sistemu i koje su ključne razlike u odnosu na filmsku produkciju kod nas?
Zoran Lisinac: Razlike su suštinske, pre svega u načinu razmišljanja o filmu. Kod nas često polazite od toga da pričate priču koja rezonuje lokalno – da „pogodite plemensku venu“, kako bih rekao – dok u američkom sistemu od starta razmišljate kako da komunicirate sa globalnom publikom.
To automatski menja i kanone dramaturgije. Struktura, tempo, likovi – sve je podređeno jasnoći i univerzalnosti, jer film mora da „radi“ u različitim kulturama i tržištima. Nema mnogo prostora za zatvoren, hermetičan izraz ako želite širu distribuciju.
Druga velika razlika je u samoj prirodi sistema. U Americi je film pre svega biznis – vrlo precizna matematika. Uloženi novac mora da se vrati, i to oblikuje sve: od razvoja projekta, preko kastinga, pa do marketinga i distribucije. Svaka odluka ima i kreativnu i finansijsku logiku.
Kod nas se filmovi dominantno finansiraju iz fondova, i taj novac se ne posmatra kao investicija koja mora da generiše profit, već kao podrška da delo uopšte nastane. I to je legitimno – uspeh se često meri time da je film napravljen, prikazan i da ima kulturnu vrednost.
Ono što sam naučio radeći između ta dva sistema jeste da je ideal negde između – da film može da ima autorski identitet i lokalni koren, ali i jasnu svest o publici i tržištu. Kada se ta dva spoje, tada dobijate projekat koji ima i dušu i potencijal da zaista putuje.
VRK: Za Gospodara Oluje ste upotrebili žanrovsku odrednicu „kalamari saj-faj“. Koji filmovi iz naučne fantastike, vesterna i avanture su vas inspirisali? I mislite li da ovakav pristup može da podstakne razvoj žanrovskog filma u regionu?
Zoran Lisinac: „Kalamari saj-faj“ je zapravo bio naš pokušaj da damo ime nečemu što smo intuitivno pravili – miksu žanrova i senzibiliteta koji nije baš imao jasan kalup. Sa jedne strane, ogroman uticaj su imali animirani filmovi Hayao Miyazaki – ta vrsta „ludila“ u world-buildingu, gde mašta nema granice, ali emocija uvek ostaje čista i prizemna. Sa druge strane, gledali smo Andrzeja Żulawskog zbog teksture – načina na koji slika može da bude gotovo opipljiva, nervozna, živa.
Vizuelno, Sergio Leone je bio ključan za framing – taj osećaj prostora, tišine i tenzije u kadru. Dok je Alfonso Cuarón uticao na pokret kamere – tu ideju da kamera „diše“ sa likovima i uvlači vas u svet.
Što se tiče pitanja da li ovakav pristup može da pokrene žanrovski film kod nas — voleo bih da je odgovor „da“, ali mislim da to ne zavisi od jednog filma. Ako išta, može da pokaže da postoji prostor i publika za takve pokušaje.
VRK: U filmu glume velike holivudske zvezde: Džejms Kozmo, Marko Ilso, Kerolin Gudal, ali uz njih se pojavljuju i naša regionalna velika imena: Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana i Ivane Dudić. Šta biste izdvojili kao razlike u radu sa ovim velikim imenima, i da li postoje razlike pri glumi i pristupanju radu između njih? I kako je protekao kasting i da li su oni svi bili prvi izbor?
Zoran Lisinac: Bez obzira da li dolaze iz Holivuda ili iz našeg regiona, svi ti glumci imaju jednu zajedničku stvar: ozbiljan profesionalizam i vrlo jasan odnos prema liku. Razlike su više u procesu nego u kvalitetu. Holivudski glumci dolaze iz sistema koji je izuzetno precizan – oni dolaze spremni, sa jasno razrađenim izborima, često sa vrlo konkretnim pitanjima koja se tiču motivacije, kontinuiteta i funkcije scene u celini. Navikli su na strukturu gde je sve unapred definisano i gde se vreme na setu koristi maksimalno efikasno.
Kod naših glumaca postoji možda malo više spontanosti i instinkta – ta neka „živa“ energija koja ume da donese neplanirane, ali često vrlo dragocene momente u sceni. I to je nešto što smo svesno želeli da zadržimo, jer daje filmu dodatni sloj autentičnosti. Ali u krajnjoj liniji – razlike se brišu onog trenutka kada kamera krene…
Što se tiče kastinga, bio je to proces koji je trajao i razvijao se paralelno sa samim projektom. Neki glumci jesu bili prvi izbor od samog početka, jer smo vrlo rano imali jasnu sliku o određenim likovima. Kod drugih smo prolazili kroz više opcija, tražeći pravi balans između umetničkog i produkcionog – što je u ovakvim projektima uvek slučaj.
Ono što je meni lično bilo važno jeste da ne pravimo razliku između „holivudskih“ i „regionalnih“ imena, već da svi budu deo istog sveta. I mislim da se to na kraju i vidi na ekranu – kao jedan ujednačen ansambl, a ne skup pojedinačnih performansa.
VRK: Ono što je primetno na trejleru, jeste da je sam film sniman na pravim lokacijama, i da se često dešavaju akcione scene trka i borbi na brodovima. Koliko je bilo izazovno snimati takve scene gde ima mnogo spoljašnjih uticaja i faktora?
Zoran Lisinac: Od starta smo imali ideju da film ne pravimo u studiju, već da ga „izguramo“ u realnim uslovima – što znači more, vetar, hladnoća, nepredvidivost. I u jednom trenutku smo bukvalno snimali tokom bure, u uslovima kada je čak i saobraćaj na Paškom mostu bio zatvoren. To vam dovoljno govori koliko su uslovi bili ekstremni.
Te scene trka i borbi na brodovima nisu simulacija – to su pravi ljudi na pravim brodovima, u pravim talasima. I to daje neku vrstu energije koju je teško lažirati u postprodukciji.
Slično je bilo i sa podvodnim scenama – nismo želeli da se oslanjamo na green screen, već smo išli na stvarno snimanje pod vodom, što nosi potpuno drugačiju logistiku i rizike. Ali zauzvrat dobijete autentičnost koja se oseća na ekranu.
Naravno, to sve dolazi sa cenom – produkciono je mnogo zahtevnije, ne možete da kontrolišete prirodu, svaki dan je borba sa vremenom i uslovima. Ali upravo ta borba je, na neki način, ušla u sam DNK filma.
Na kraju dana, mislim da publika možda ne zna tačno šta gleda, ali oseća razliku. Oseća da je nešto „stvarno“. A to je bio cilj od početka.
VRK: Na ovom projektu imali ste veliku kolaboraciju između Domagoja Mazurana i Neba Chupina. Koliko vam je zapravo to bila velika pomoć da radite u većem kolektivu i da na taj način ostvarite da svet Argosa iskoči sa stranica scenarija i postane stvarnost?
Zoran Lisinac: Ja sam generalno navikao na kolaborativne procese, tako da mi to nije bilo strano – naprotiv, to je za mene prirodno stanje stvaranja filma. Rad u većem kolektivu, posebno sa ljudima kao što su Domagoj i Neb, donosi jednu dodatnu dimenziju – svet ne nastaje iz jedne glave, već iz sudara više vizija. To podrazumeva i dosta kompromisa, ali ti kompromisi često vode ka bogatijem i slojevitijem rezultatu.
S druge strane, ima nečeg vrlo čistog i direktnog kada pišete i režirate sami – tada je vizija jedinstvena, bez filtera. Ali isto tako, može biti i ograničenija. Ovde smo dobili nešto drugo – svet koji je veći od bilo kog pojedinca uključenog u njega. I mislim da se to oseća na ekranu.
VRK: Svet Argosa je prikazan posle enormnog potopa i svetu gde oluja nikada ne prestaje. I dalje postoji društvo koje je zatvoreno i živi po raznim ostrvcima. Ali da i dalje postoji nada, kada se javi žiška u pojedincima koji žele da istraže svet.
Da li ste smatrali da film iako može da se stavi u žanr distopijskog, mora da ima taj element koji će moći da podari i nadu gledaocima širom planete? I da će kroz to dvoje glavnih likova, komunicirati najviše sa mlađom publikom kojoj će se osloboditi mašta?
Zoran Lisinac: Mi smo, iskreno, u startu mislili da pravimo film prvenstveno za mlađu publiku neki 12+ uzrast. Taj svet, ta avantura, ta ideja da pojedinac može da izađe iz zatvorenog sistema i krene da istražuje nepoznato – to je nešto što prirodno komunicira sa mlađima i oslobađa maštu.
Zanimljivo je, međutim, da je publika koja se možda najviše prepoznala u filmu zapravo neka „X generacija“ – ljudi koji su odrasli na Mad Maxu, Waterworldu i sličnim svetovima. Ta neka nostalgija za „prljavim“, opipljivim svetovima, gde se sve dešava stvarno, očigledno je proradila.
Što je nama bilo pomalo neočekivano – ali ujedno i lepo. Na kraju dana, ako film uspe da komunicira sa više generacija istovremeno, onda ste verovatno pogodili nešto univerzalno, uostalom – svaka luka valja u oluji.
VRK: Film je započeo svoj filmski život širom bioskopa po Americi, i to u preko 300 bioskopa. Da li je bilo teško obezbediti toliko veliku distribuciju za film u Americi? I da li se nadate da će širom regiona ostvariti distribuciju po svim susednim zemljama?
Zoran Lisinac: Prilično zahtevno, posebno kada izlazite na tržište na kojem direktno konkurišete velikim studijskim filmovima, u jednoj od najskupljih i najkompetitivnijih godina koje je Holivud imao.
U takvim okolnostima, obezbediti široku distribuciju je kombinacija mnogo faktora – od samog filma i njegovog potencijala, do partnera, tajminga i marketinga. Ali upravo u takvom okruženju vam i najmanji prodor znači mnogo jer pokazuje da film uspeva da pronađe svoju publiku.
Što se tiče regiona i ostatka sveta, film je već prodat u velikom broju teritorija, i očekujemo da će do novembra biti zatvorene i preostale. Tako da u narednom periodu računamo na to da će „Gospodar Oluje“ zaista imati globalni život – ne samo kroz Ameriku, već i kroz distribuciju širom sveta, uključujući i region.
VRK: Snimanja su uvek zanimljiva, jer se često iza scena desi nešto što ne ostane zabeležno na samom filmu. Da li je bilo zanimljivih situacija tokom snimanja o kojima možete da date mali zavir iza kulisa?
Zoran Lisinac: Bilo je situacija.. ali ne baš za javnost 😉
VRK: Da li planirate da od filma, napravite dugoročnu franšizu? Svet Argosa deluje bogato i imam, predosećaj da biste komotno mogli da pravite knjige, stripove i čak i video igru. Da li je nešto od toga već u planu?
Zoran Lisinac: Proces je bio dug – sedam godina je ozbiljan period za bilo koji film. Tako da smo u ovom trenutku pre svega srećni što je film konačno „pušten u svet“. Paralelno s tim, zbog velikog interesovanja publike, već razvijamo video-igru, kao i liniju igračaka. Ideja od početka nije bila samo jedan film, već potencijal za širi „sandbox“ – univerzum koji može da se razvija kroz različite formate.
Postoje ambicije da se taj svet dalje širi, ali to uvek zavisi od dve stvari: da li postoji stvarna potražnja sa druge strane — i da li mi imamo dovoljno energije, snage i volje da to iznesemo kako treba.
Fotografije ustupljene od strane A Garden of Titans. Fotografija Zorana Lisinca, sa seta snimanja, ustupljena je od strane Itamara Zehovala.
Film će imati distribuciju širom bioskopa po Srbiji od strane distributerske kuće MCF – MegaCom Film. A velika premijera će biti održana 7. aprila u Beogradu u MTS dvorani i karte možete nabaviti putem blagajne i putem sledećeg linka.
