Uvodna scena nam prikazuje prelepe oblake Italije, i na njima se ispisuju zaduženja predsednika države, i kako može da utiče na izmene zakona koje treba da primenjuje pri vođenju iste. Odjednom se pojavljuje grupa aviona, koje ispuštaju poznate boje: zelenu, belu i crvenu. Italijanska zastava dobija svoj vazdušasti oblik i ubrzo se obrušavamo na sam grad.
Naš heroj novog Sorentinovog filma, je fiktivni predsednik Italije, Mariano de Santis (Toni Serviljo) koji je omiljen među svojim kolegama političarima. Za vreme svojeg mandata uspeo je da reši razne krize koje su potresale zemlju (nikada ne saznajemo kakve su bile u pitanju) ali voljen je i od strane svojeg naroda jer je doveo zakon u red, i poznat je po tome što voli da rešava sve slučajeve na pošten način i taktično, i sa sigurnošću da je sve učinjeno po pravilima.
U njegovom kabinetu radi sa svojom kćerkom Doroteom (Ana Ferzeti) koja radi kao glavna pravnica, i sledi očevim koracima. Često se sudaraju zbog njihovih velikih razlika u načinu rešavanja problema u vezi državnih pitanja od velikog značaja. Ona je brza i spremna na promene, dok on voli da sagleda stvari iz mnoštva uglova i da ne prenagljuje, za pravu odluku potrebno je vreme. To svara zapravo dobru porodičnu dinamiku koju biste mogli da primenite i u klasičnoj porodičnoj drami, i njih dvoje zaista imaju fantastičnu hemiju.
Mariano je počeo kao sudija (pre nego što je postao predsednik) i doneo je dosta izmena u zakonu, detaljnih i pedantnih. Ko je ikada imao dodira sa italijanskom birokratijom shvatiće koliko dobra pošalica leži u ovom sitnom detalju, nema sporije i teže birokratije od njihove. A sve je to prikazano i kroz vizuelnu foru, gde vidimo obiman broj tomova koje je Mariano postigao da napiše za života.
Pred sam kraj mandata dolazi veliko iskušenje pred njega, dobija nacrt novog zakona o eutanaziji, i dva pomilovanja za dvoje ubica, ženu koja je ubila muža, Izu Roko (Linda Meserklinger) i muža Kristiano Arpa (Vasko Mirandola) koji je ubio svoju ženu. Oboje su uradili teška krvna dela, a kao razlog izjavljuju da je to učinjeno iz ljubavi.
Sve se to povezuje sa senama prošlosti koje izjedaju našeg junaka, gde će morati da donese teške odluke koje potencijalno mogu da mu ukaljaju dobrostojeći legat koji je izgradio. Ali istovremeno i da preispita njegov moralni kompas, i verujem da bi većina običnih ljudi kojoj bi bio podaren zadatak koji je njemu pripao, ne bi umela da nađe dobar odgovor, niti rešenje. Posebno se podvlači tematika završetka jedne vrste funkcije, kao i pogleda na kraj samog života. Da li će Mariano nastaviti da živi, ili će se prepustiti slatkom zaboravu? U tome leži draž ove priče, i Paolo Sorentino će nas sve dobro provozati kroz ta teška pitanja.
Paolo Sorentino je tokom svoje duge filmografije izgradio specifičan stil, koji je uronjen u mešavinu estetike video spotova koji prikazuju lepotu i ružnoću lokaliteta čitave Italije i njenih žitelja, i stila koji se iskazuje kroz bogatu kostimografiju koja deluje da je spremna za najveće modne piste ovoga sveta. I sve je to posuto sa magičnim realizmom koji obožava da iskoristi svakom prilikom.
Ovaj film odiše klasom, kroz prikaze raznih bogatih lokaliteta u predsedničkoj palati, u kojim se održavaju bitni sastanci po pitanju države. A tu je i odlazak ponovni odlazak u bašte Vatikana (podsetimo se, jedini italijanski autor koji je dobio pristup istom, kada je radio svoj fantastični serijal The Young Pope and The New Pope) tako da sa te strane ništa ne manjka.
La Grazia (Milost) je najintimniji i mirniji film kada su u pitanju njegove igrarije. Više je studija karaktera jednog kompleksnog čoveka koji na prvu loptu izgleda kao da je isklesan od kamena, kroz čitav film se i prožima i pošalica na njegov nadimak: Armirani beton. Ali zapravo kroz sitne prikaze toga šta radi u slobodno vreme, mi vidimo da nije ovo samo još jedan uštogljeni političar, več da ima i šira interesovanja, ali da se bori sa prikazom ličnosti koju predstavlja kroz državničku funkciju, i kroz probleme iz prošlosti koji su ostali nerešeni.
Toni Serviljo iznosi Mariana sa takvom laganošću, da svaka njegova facijalna ekspersija prikazuje jednog neverovatnog lika koji jeste veći od života, ali je i svedeniji performans gde vidimo i njegove mane, nadanja u vezi budućnosti i unutrašnje konflikte. Što ga nama kao publici mnogo lakše približava i stvara nekarikaturalnu fiktivnu osobu sa kojom se svaki običan čovek može poistovetiti. Ne moram ni da kažem koliko je njemu malo potrebno da izgleda kul, čak i kada ne glumi kul lika. Odeća koju nosi sa stilom, način držanja ili samo kako puši cigarete, i čak sjajan mali otkrivajući detalj dok u miru sluša modernu muziku (rep!) nam pokazuje da je to mnogo komplikovanija i bogatija persona od one koju poimamomo, i koju film želi da nam prikaže.
Kao i u svakom Sorentinovom filmu, ima i fenomenalne sporedne likove koji dodatno grade svet u kojem se sve dešava. I dalje mi je neverovatno kako uvek pronađe dosta autentičnih glumaca i glumica, Izdvojio bih presmešnu ulogu Koko (Milvija Mariljano) bliska prijateljica predsednika i kritičarka umetnosti bez dlake na jeziku, u svakoj sceni u kojoj se pojavila krade ih sa takvom lakoćom.
Čak i njegov bliski prijatelj, Ugo Romani (Masimo Venturijelo) sa kojim ima prijateljsko rivalstvo, i njegov pukovnik Labaro (Orlando Ćinkve) koji svojim gabaritnim likom i licem podseća na Šešelja. Svi ti likovi zapravo, ulivaju suvi humor, kada stvari deluju previše tugaljivo i preozbiljno, i u tim instancama Sorentinov scenario zaista briljira i uspeva da nasmeje publiku.
Kroz čitav film se prožima i traka: Surf Rider (EDIT) izvođača II Est Vilaine, i koja u sklopu muzike sa klasičnim orkestracijama dosta govori o mentalnom stanju našeg glavnog lika. Sve se odlično stapa sa estetikom bujne fotografije i bogatog stila, i sa odličnom glumom koja daje jedan dobar filmski paket. Mada ne mogu da se otmem utisku da je Sorentino mogao dubokoumnije da zađe u prikaz poštenog političara, i da to obradi sa većom ozbiljnošću. Sve je tu zapravo, i pogled na stanje čitave zemlje i njene bogate istorije, i komentar na trenutnu politiku, ali on se odlučio za zabavniji i laganiji pristup, što na kraju dana i nije loše.
Film je premijerno prikazan u MTS Dvorani, kao najava novog filmskog festivala: Beogradski Filmski Festival, koji možemo očekivati u periodu od 30. januara do 6. februara 2026. godine u Beogradu. Za njegovu organiziaciju i distribuciju zadužena je distributerska kuća MCF – MegaCom Film. A film će imati regularnu distribuciju od 15. januara širom bioskopa.
