Znaš kako kažu, jednom kad uđeš u Zonu, više nikada nisi isti. Ako je Shadow of Chernobyl bio moj prvi korak u tu radioaktivnu noćnu moru kako nekada davno, tako i evo sada, ponovo posle toliko godina. A onda je S.T.A.L.K.E.R.: Call of Pripyat bio trenutak kad sam se osećao kao da sam deo nje. Kao da Zona više nije nešto što samo posmatram, već nešto što živim. Možda preterujem, ali verujte mi, da ste proveli toliko vremena kao ja u prvoj igri, pa onda uskočili u drugu, tada pre 18-19. godina, a onda to isto uradili sada, osećali bi ste se isto.
Call of Pripyat je, da se ne lažemo, za mnoge fanove i dalje najbolji deo ove legendarne serije. Igra je istovremeno veća, bolje zaokružena i tehnički ispoliranija od svog prethodnika. I sad, kada sam se u nju vratio na Xbox Series X, mogu da kažem, i dalje je to taj mračni, jezivi stalkerski trip koji ti ne da mira. Ovde igramo kao Major Degtyarev, vojni operativac ubačen u Zonu da istraži šta se, zaboga, desilo sa pet helikoptera koji su misteriozno nestali. Već na startu znaš da ovde nećeš imati lak posao. Sve deluje nekako poznato, ali odmah vidiš i osećaš da je sve dublje – mape su šire, misije kompleksnije, a atmosfera – možda najbolja u čitavoj seriji.
Gameplay je dobio nekoliko preko potrebnih poboljšanja. Sistem frakcija je mnogo izraženiji, AI je nešto pametniji (mada i dalje ume da zablista glupoćom s vremena na vreme), a oružja i oprema više nisu samo hrpa gvožđa – već elementi na koje zaista moraš da paziš. Održavanje, popravljanje, nadograđivanje – sve je bitno. I naravno, tu je i ekonomija Zoni, koja nikad ne prašta ako nisi pametan s parama. Ali ono što Call of Pripyat izdvaja je sloboda. Ovde nema strogog linearnog puta. Možeš da biraš kako ćeš da pristupiš svakoj misiji, hoćeš li da pomažeš stalkerima, da sarađuješ s bandom, ili da igraš na svoju ruku. Igra te nagrađuje za istraživanje – što je za mene uvek bio njen najjači adut. Onaj osećaj kada nađeš nešto što niko drugi nije – to je ono što me vraća ovde.
I naravno, tu su anomalije, mutanti i artefakti. Ali nekako je sve to u Call of Pripyat dovedeno na viši nivo. Anomalije nisu više samo zamke – sada su celokupni mini-puzzle koji traže da koristiš detektore i razmišljaš. Lov na artefakte postaje zaseban gameplay loop koji ume da bude jeziv, ali i uzbudljiv. Mutanti, s druge strane, znaju da budu zastrašujući kao i uvek – pogotovo kad ti se noću iskrade Bloodsucker iz tame dok si mislio da si bezbedan.
Tehnički gledano, Series X ovde opet pomaže da sve deluje fluidno i čisto. Framerate je stabilan, učitavanja su skoro neprimetna, a vizuali, iako datirani, i dalje nose taj prepoznatljivi šarm Zone. Nema tu savršene grafike, ali znaš šta? Nema ni potrebe. Nema toga što bi lepe teksture mogle da doprinesu kada igra već ovako vešto gradi napetost kroz zvuk, svetlo i dizajn okoline.
Ako bih tražio zamerke, rekao bih da kontrole i dalje nisu idealne za kontroler, kao i u Shadow of Chernobyl verziji. Neki meni elementi su naprosto teški za navigaciju, iako je Series X verzija znatno pristojnija nego što je to nekad bilo. Povremeni bugovi su i dalje tu, ali ništa što bi pokvarilo opšti utisak. Mada ubedljivo najlepši deo cele igre, možda i ove prve trilogije je definitivno Pripyat. Taj grad duhova, sa svojim sablasnim zgradama, lunaparkom i tihim avenijama koje samo Zona može da oživi na tako jeziv način. Ovde sam proveo sate i sate, samo šetajući i upijajući svaku porušenu zgradu, svaki detalj koji te podseća da je svet koji je nekada bio pun života sada samo tihi podsmeh onome što je ostalo.
S.T.A.L.K.E.R.: Call of Pripyat Enhanced (Xbox Series X)
Call of Pripyat je onaj tip igre koji ne možeš da zaboraviš. Ako voliš sporu, atmosferičnu survival avanturu koja te tera da stalno paziš na svaki korak, da stalno balansiraš između pohlepe i razuma, između opasnosti i nagrade – ovde ćeš pronaći svoju Zonu. Na Series X je to sada iskustvo koje konačno možeš da igraš bez frustracija tehničke prirode, i iskreno, bolje je nego ikad. I da, možda sam i ovde ponovo više vremena proveo sedeći pored nečije vatre, slušajući kako neki stalker prebira po staroj gitari, nego u pucnjavi. Ali to je valjda poenta. U Zoni si. Ne znaš šta je sledeće, i to je ono što te drži.
