Unseen Diplomacy 2 – Recenzija – Jedna divna špijunska VR simulacija

Postoje VR igre koje vas polako uvode u iskustvo, nežno vas gurkaju da se opustite i naviknete na novi svet. I onda postoji Unseen Diplomacy 2, igra koja deluje kao da vam odmah na startu kaže: “hajde hajde, kreni već jednom da rešavaš probleme”, dok vi još pokušavate da namestite headset da vam ne klizi sa glave i vidite čisto sve u VR-u. Ako ste ikad poželeli da se osećate kao špijun, ali ne onaj filmski tip koji samo namigne kameri i pređe lasersku mrežu u tri kadra, već onaj „pravi“, što mora da puzi ispod ventilacionih cevi, zaviruje iza uglova i kreće se u prostoru kao da mu zavisi život, Unseen Diplomacy 2 je tu da vam ispuni tu fantaziju. I to bez imalo blama.

Ono što me prvo pogodilo (a verovatno će i vas), jeste taj osećaj da igra koristi vaš prostor bolje nego većina VR igara koje ste probali. Nema „teleporta“, nema „sedi i pretvaraj se da hodaš“ trikova. Ovde se stvarno krećete. Vaša dnevna soba, spavaća, radna soba… šta god imate postaje špijunska baza, a igra to odlično prilagođava gameplayu. Ako imate mali prostor, neće vas kazniti, ali ako imate malo više prostora, osetićete punu čar ovog koncepta. I to je ključ zašto Unseen Diplomacy kao serijal ima potpuno svoj identitet. Sad, pre nego što zaronim u Unseen Diplomacy 2, samo kratko da se vratimo na prvu igru.

Unseen Diplomacy (2016) – mali VR eksperiment koji je postao u kult-klasik

Ako niste igrali original, kao što nisam ni ja, možda vam deluje kao nešto nebitno, ali realno, Unseen Diplomacy iz 2016. godine bio je među prvim VR projektima koji su rekli: „Dosta nam je sedenja, ajde da koristimo prostor.“ Bio je kratak, više kao „ovo je moguće u VR-u“ demo, ali je ostavio trag jer je pokazao da možete napraviti igru gde koristite fizičku sobu kao osnovni deo mehanike. I to je bilo malo revolucionarno, koliko god tada delovalo pipavo. I zato mi je baš drago što Unseen Diplomacy 2 ne beži od tog koncepta, već ga uvećava, širi, polira i pretvara u pravu igru, ne samo VR foru, nego iskustvo koje ima strukturu, nivoe, izazove, kampanju… sve što jedna „prava“ igra treba da ima. Ali opet zadržava taj identitet: da se krećete telom, nogama, rukama, da osećate sobu oko sebe kao deo mreže hodnika.

A sada, prelazimo na dvojku

Od prvog koraka (bukvalno), Unseen Diplomacy 2 ima onaj specijalan VR šarm koji vas na trenutak natera da se malo nasmejete sebi, jer shvatite koliko apsurdno izgleda dok se saginjete ispod nečega što zapravo ne postoji u vašoj sobi. Ali igra to pretvara u prednost. Ona zna da ste u VR-u, zna da će vaše telo po prirodi da se gubi u toj mešavini realnog i virtuelnog, i baš zato vas stavlja u situacije gde morate da se krećete pažljivo, tiho, promišljeno. I to je ono što me najviše kupilo: igra vas ne maltretira komplikovanim komandama, nego vašim sopstvenim pokretima. Okrenete se iza ćoška, ali stvarno se okrenete. Zavirite kroz otvor, i zaista se nagnite. Ako želite da izbegnete lasersku barijeru, pa… morate se sagnuti, ponekad baš nisko, i tu kreće mentalna matematika: „da li da se sagnem više, ili ću sutra jedva ustati iz kreveta?“ Igra ima tu neku, kako da kažem, „simpatičnu kaznu“, ništa vas ne boli, ali vas podseti da ste malo stariji nego što ste mislili.

Najdržljiviji deo gameplaya je to što svaki korak ima težinu. Ne težinu kao „ovo je naporno“, nego značaj. Ako pređete na pogrešnu stranu, otkrijete sebe. Ako se krećete brzo, možda vas primete. Ako zakoračite unazad, a zaboravili ste da vam je iza kauč, pa, to ćete osetiti u realnom životu, ali to je šarm VR-a, zar ne? Nivoi su kombinacija memorisanja, snalaženja, rešavanja malih „špijunskih“ zadataka i fizičkih izazova. Ništa nije komplikovano, ali sve vas terа да budete prisutni. To je ona vrsta igre gde posle dvadesetak minuta shvatite da ste se potpuno uživeli, ne razmišljate više o tome gde ste u realnom životu, već samo pratite laserske mreže, otključavate sefove, izbegavate kamere i pokušavate da ne napravite glupost.

Postoje momenti kada je sve veoma lagano i čisto, i onda igra iznenada ubaci segment gde morate da se spustite na kolena ili se provučete pored zida kao lopov u crtanom filmu. I tu UD2 zablista, u tim mikro situacijama, u tim trenucima kada vaš mozak pređe granicu i tretira simulaciju kao realnu. To može samo u VR-u i studio koji zna šta radi, šta pravi. Ovde nema klasične borbe kao u akcionim igrama, ali ima napetosti. Ima tih momenata „da li me vidi kamera“, „da li je taj robotić sa kamericom odmah iza ugla“, „da li da priđem ili da sačekam“. Sve je urađeno više kroz napetost i fizičku pažnju nego kroz oružje, jre njega praktično i nema. I iskreno, tako i treba. Ova igra nije pucačina, ona je „šunjalica“ u najdoslovnijem smislu te reči. A u VR-u, šunjanje je zabavnije nego pucanje.

Unseen Diplomacy 2 grafički ne pokušava da bude realističan, niti da glumi AAA kvalitet. I dobro je što ne pokušava, jer VR je najlepši kad je jasan, čist i pregledan. Ceo svet ima tu mešavinu retro futurizma i jednostavnog stilizovanog dizajna. To znači da laserske mreže, senzori, ventilacioni otvori i sve te špijunske igračke izgledaju dovoljno „high-tech“, ali nikad ne opterećuju oči. Boje su jasne, linije su čiste, a sve što treba da primetite, primetićete odmah. To je onaj VR dizajn koji zna da ječa od korisnosti, ne od šminke. Neće vas ostaviti bez daha grafički, ali će vam nivoi ostati u pamćenju kao mali prostorni izazovi kroz koje ste se provukli svojim telom.

Najveća razlika u odnosu na original je što UD2 više nije demo, ovo je prava igra. Ima kampanju, ima strukturu, ima misije koje nisu samo „idi pravo i izbegni laser“, već kombinaciju svega što UD čini posebnim. Sistem soba, način otvaranja prostora, osećaj da se svet „preuređuje“ oko vas da bi stao u vašu dnevnu sobu, sada je znatno bolje odrađen, fluidniji, logičniji. A možda najvažnije, igra ima dušu, svoj identitet. Prethodna verzija bila je simpatičan eksperiment. Ovo je već ozbiljan koncept.