Da mi je neko rekao pre nekoliko godina da ću u 2025. raditi Izuna Drop fiendovima, demonima i raznim pogubljenim futurističkim nindžama u Neon-Tokiju, ne bih mu verovao. A da ćemo dobiti nastavak Ninja Gaiden igre, to je tek bila naučna fantastika. Jer nakon trainvrecka kakav je bio Ninja Gaiden 3, retko ko je mogao da očekuje da će se ovaj serijal vratiti. Pogotovo zbog toga što su igre išle u drugom pravcu. Fokus na multiplayer i soulslike kulture su totalno zakopale takozvani „character action“ podžanr igre, u kojima spada Ninja Gaiden, Devil May Cry, Bayonetta. Jeste da, imali smo par igara koje je vredno pomenuti, pogotovo Metal Gear Rising: Revengeance (namerno pominjem sada) ali to je bilo isto tih godina kada se pojavio Ninja Gaiden 3 i Razor’s Edge (ispeglana verzija trojke).
Za oni koji nikada nisu igrali Ninja Gaiden čisto da objasnimo o kakvoj igri. Pre Dark Souls igara, Ninja Gaiden je važio za najtežu i najkompleksniju akcionu igru na tržištu, naravno pričam o kecu. Igra koja je od igrača tražila da masteruje skillove na kontroleru, kao što su radile Ninje sa svojim veštinama u realnom svetu. Brza, brutalna, nemilosrdna i intenzivna, tako se najkraće može opisati ovaj naslov. Nije bio za svakoga, ali svako ko je uspeo da pronađe „flow“ u igri, je prosto uživao. Jedna od retkih igara koja je toliko dizala adrenalin igrača nakon prelaska nekog bitnog bossa da čak i onaj koji dane provodi u man cave sa kontrolerom u rukama mu se činilo da može volu rep da iščupa. Tako je inače delovala igra i na mene. Upravo zbog tog adrenalina, i neverovatne imerzije, igra je bila i ostala kult klasik u zajednici, a naravno i zbog neprevaziđenog kvaliteta.
21. godinu nakon prvog dela i 12. nakon poslednjeg, trećeg dela, stiže nam Ninja Gaiden 4, konačno! Za razliku od dosadašnjih igara u serijalu, sem spin-offa Yaiba: Ninja Gaiden Z, Ryu Hayabusa nije glavni lik, već je tu novi protagonista pod imenom Yakumo. On je član Raven klana, koji je uvek iz senke sarađivao sa Hayabusa klanom. Bolje rečeno, oni su bili tu da rade prljave poslove za koje Ryu Hayabusa jednostavno nije mogao da se smara. Ali sada, Yakumo odlučuje da preuzme veliku odgovornost. Dark Dragon se vratio, dok pasivno uništava Neon Tokyo. Yakumo se zavetuje da ga jednom za svagda uništi, ali ne misle svi da je to najpametnija ideja.
Yakumo jeste glavni lik, ali pojavljuje se i Ryu Hayabusa. U dobrom delu igre kroz priču, kao Super Ninja koji je porazio Dark Dragona i više puta sprečio smak sveta, ali i kao uzor, i predmet divljenja svih likova u ovoj igri. Yakumo je mladi nindža, arogantan, tih, koji svoja dela koristi kao način izražavanja više nego reči. Mada, ceo njegov dizajn, karakter, izgled, način govora, pa i glas jednostavn vrište „rane 2000te“. Bolje rečeno, cela igra ima taj vajb tog vremena, što je apsolutno fantastično. Nego da se vratim na Ryua. Već je poznato da se pojavljuje i u toku igranja, bolje rečeno, moćićete da igrate sa njim, i trenutak kada se to desi je jedan od onih kada ne znate da li suzu da pustite ili da smaknete taj glupi mali osmeh sa lica dok ukućani ne krenu da vas pitaju što se tako tupavo smeješ.
U igri se pojavljuju i drugi likovi iz prethodnih Ninja Gaiden naslova, što je meni bilo super, i svi sjajno izgledaju. Modernizovani ali ipak i dalje imaju taj „japanski šmek“ character dizajna koji svi volimo (volimo svi, je l da?). Mada, ceo izgled u igri jeste inspirisan nekom verzijom cyberpunk neon Tokija. Super izgleda, mada često hladno i jednolično, ali hvala bogu, ima par bioma, okruženja kako bi poslužili kao filter između hladnih, plavo sivih zidova tajnih vojnih baza zakopanih negde ispod futurističnog Tokija. Mada ako mogu da biram, underground rave scena Neon Tokija ubedljivo najbolje i najsvežije izgleda od svih okoliša, videćete o čemu pričam.
Priča je okej, s obzirom da Ninja Gaiden nije nikada bio primer sjajne priče i dramatičnih trenutaka, svega toga za razliku od starijih naslova ima ovde, i bio sam poprilično, moram reći, prijatno iznenađem sa nekim obrtima i dešavanjima. Likovi su napisani u onom „cheesy, cringe“ fazonu, ali ovo je ipak Ninja Gaiden, a ne PlayStation „emotions emotions emotions!“ naslov, gde je fokus prvenstveno i najbitnije stavljen na gameplay. Pa da krenemo sa tim.
Prva stvar koju sam odmah primetio je to da Ninja Gaiden 4 dosta, dosta brži nego prethodni naslovi u serijalu. Ryu je imao tu neku težinu, bio je trom, ali ipak agilan. Ta tromost vas je ograničavala u pokretima. Niste slajdovali po nivou niti ste mogli da stalno izbegavate neprijateljske napade. Morali ste da se pozicionirate, reagujete i napadate. U Ninja Gaiden 4, sve je jedno 50% brže, ako ne i više. Yokumo je strašno agilan lik, i može svašta raditi na nivou. Njegov moveset otključavate vremenom sa valutama koje sakupljate u igri. Novac za pokrete i krvavu valutu predstavljena kao XP za nadograđivanje vaših oružja. Kako god budete nešto otključali, shvatićete koliko su pokreti sve luđi, brži, brutalniji i neverovatniji nego one koje ste imali. Taj efekat šoka je zadržan kao u prethodnim igrama, jer ovo jeste brutalna, krvava igra i ne stidi se to da pokaže na apsolutno svakom koraku.
Gameplay je fluidan, a što je najbitnije za ovu igru, jako responsivan u svakom mogućem smislu te reči. Kao i u drugim Ninja Gaiden igrama, ovde je poenta u kretanju po nivou u svakom trenutku, jer ako stojite u mestu, sigurno ćete poginuti pre vremena. Igra je zahtevna kako za čula tako i kada su u pitanju kontrole. Jer ovde ne možete samo da stiskate dugmiće u nadi da ćete pobediti neprijatelja, već morate da izučite svoje pokrete i naučite kako da ih izvodite u toku borbe, a ima ih miilion. Tu su svi karakteristični i dobro poznati pokreti iz prethodnih Ninja Gaiden igara, ali ima toliko novih da začine i ulepšaju ceo gameplay u toku prelaska da prosto nećete znati na koji da se fokusirate.
Ovo nije igra koja će od vas tražiti strpljenje kada se borite protiv neprijatelja, kao u drugim „teškim“ igrama gde je potrebno da nađete tajming, pratite šablon i onda da se kotrljate do besvesti kada neko pokuša da vas udari. Ovo je igra u kojoj jednostavno ne vredi niti trebate da pratite pokrete neprijatelja, učite šablone a onda napadnete. Jer neprijatelji se nikada ne kreću niti napadaju predodređeno, već reaguju na vaše pokrete, vaše kretanje, vaš stil igre. Ovo je igra u kojoj morate reagujete instinktivno. Sve na ekranu se toliko brzo dešava da je prosto nemoguće stajati u mestu, mada i ako pokušate da stojite, biće potrebno par sekundi pre nego što vam izađe „Retry Battle/Last Checkpoint“ ekran nakon smrti.
Ninja Gaiden 4 savršeno kanališe potrebu za snalaženjem u prostoru u apsolutno svakom trenutku. Igra traži od vas da budete kreativni sa potezima i da jednostavno odreagujete u milisekundu kako je potrebno. Ovde vas čekanje neće spasiti već jednostavno „git gud“ ukoliko se negde zaglavite. Niti gledanje video tutoriala na internetu kako da pređete određenog bossa ili deo nivoa. Sve je na vama, niko vam ne može pomoći sem vi sami sebi. I to je lepota ove igre, traži od igrača čisto umeće prstima i snalažljivosti u prostoru, kombinaciju tastera i brzinu vaših refleksa.
Potrebno je da pronađete svoj “flow” u toku igranja, i da ga pratite, da prosto osetite igru i stopite se sa njom, jer jednostavno drugačije ne može. Najmanje šta može da se radi ovde jeste da se na silu nešto prelazi, jer sila ne pomaže, već samo umeće, skill i znanje svega šta igra može da pruži ukoliko je dobro kontrolišete. Taj takozvani flow je mač sa dve oštrice, jer u trenucima kada mislite da ste našli najbolju putanju sa pokretima i seckanjem neprijatelja, neko može da vas prekine, a to znači i reset mozga i refleksa u tom trenutku, i igra zahteva brz oporavak od malog šoka kako ne bi poginuli.
Upravo zbog toga, ona neće biti za svakoga, ali Koei Tecmo, Team Ninja i Platinum Games su bili poprilično darežljivi, svesni da više nema hardkor igrača koji jednostavno uživaju u default težini ove igre, tako da imate Easy Mode, mada ga iskreno nisam probao jer sam prešao igru na Hard već u prvom prelasku. Ali Easy Mode bi trebao da bude lakši, pristupačniji novijim igračima i onima koji samo žele da gledaju ansambl pokreta i krvi na ekranu, bez potrebe da se više potrude da dođu do kraja igre.
Boss borbe su oduvek bile jako bitne za Ninja Gaiden serijal, i moram da priznam da su mi se one više sviđale u dvojci i kecu nego ovde. Ne kažem da su loše, već sam očekivao verovatno mnogo, kada je u pitanju težina kao i dizajn. Mislim dizajn nekih bossova jeste fantastičan, ali makar meni, čak i na Hardu, borbe sa bossovima su mi bile jako lagane. Neke sam pobedio iz prve, a za većinu mi nije trebalo više od tri pokušaja. I ja moram da se ogradim, jer ja obožavam Team Ninja igre, kao i originalne Ninja Gaiden naslove, tako da je moguće da nisam reprezentativan kada je težina u pitanju. Ali mehanike koje ću pomenuti su doprinele tome da borbe ovog puta budu lakše.
Recimo, dođete do boss borbe bez ijednog potiona, jer niste razmišljali niti planirali takav okršaj jako brzo i poginete relativno brzo, igra će vas nagraditi jednim besplatno. Kada poginete sa malim healthom posle checkpointa, health će vam se napuniti do kraja. Ove stvari se mogu iskorišćavati kako na hard tako i na drugim težinama, što jeste drugačije nego što je nekada bilo u Ninja Gaiden igrama. Mada najviše mi je “zasmetalo” to davanje besplatnih ajtema, jer možete ginuti recimo 3x i dobićete 3x healing item koji će vam pomoći da porazite bossa. Kažem ja, forgiving čak i na hard težini.
Stvar koja se meni svidela, u odnosu na recimo neke starije igre je što ne možete da „iskorišćavate“ neke mehanike na sve neprijatelje, već morate da razmišljate i da kombinujete poteze u svakom mogućem trenutku. Yakumo će imati četiri oružja i svako će biti dobro za različite stvari. Recimo, seckanje neprijatelja, kontrola velikog broja neprijatelja, brutalno uništavanje svih oko vas kao i naravno oružje koje će vam omogućiti brzo i precizno prebacivanje sa jednog neprijatelja na drugog. Svaki par oružja je dovoljno drugačiji da vas tera i vuče da ga izučite što bolje kako bi znali u kojim trenucima je najbolje koristiti ga.
Da, kažem par jer jedno oružje ima dve vrste napada. Jedno je obično, normal form, a drugo je forma koja se „hrani“ krvlju neprijatelja, i to su ustvari najjači potezi. Taj Bloodraven form neće služiti samo da bi uništavali neprijatelje čim budete mogli, već i da prekidate pripremu njihovih jakih napada. Mada, Bloodraven form napadi se ne mogu uvek koristiti, već se taj „gauge“ puni kada koristite obične udarce ili vremenom, tako da uvek morate da obratite pažnju kada možete da prekinete napad ili kada je potrebno da dodgeujete.
Mehanika se svodi na nekoliko ključnih stvari u ovoj igri, mobilnost, Bloodraven napadi i dodge. Kretanje je obavezno, i za to će vam pomoći dodge mehanika. Mada spamovanje dodgea vas neće zaštititi od napada jer ovde nemate „invisible frames“ već samo dobar dodge i „perfect dodge“ kada se vreme malo zaustavi, ali isto tako, neprijatelja otvara za vaš jak napad.
Pored toga tu je i parry i block mehanika. Parry se radi pravovremenim udarcem u trenutku kada neprijateljsko oružje treba vas da udari. I kao kod perfect dodgea, ukoliko uspete, možete da uzvratite neverovatno jakim napadom, nebitno da li iz Bloodraven forme ili običnog jakog napada. Block je ograničen. Vaš blok može da zaustavi samo nekolicinu napada, a onda se otvarate da vas neko uništi sa par udaraca. Upravo zbog toga je potrebno da pametno koristite block u trenucima kada baš ne znate šta da radite, jer ako iskorišćavate ovo kada god možete, ne piše vam se dobro.
Jedna stvar koja mi je smetala je feedback nakon primljenog udarca. Za razliku od starijih igara, ovde će se često desiti da će vas neprijatelj mlatiti a Yakumo neće reagovati, neće se trzati i tako to. To mi je bio baš veliki problem na početku. Mislio sam da mlatim tako dobro sve neprijatelje oko sebe, a kada sam bacio pogled na health bar, video sam da sam tik pred smrt. Bolje rečeno, sve dok ste u pokretu, kada primate udarce, nema feedback kod primljenog udarca, niti bilo koju malu animaciju da će vam reći da vas neko udara. Ako stanete i neko vas udari, tu je animacija kako se Yakumo trza.
Yakumo upravo zbog toga što ima neverovatan raspon mogućnosti, deluje raznovrsnije od Ryua, ali isto tako brže i drugačije, kao da unosi dušu novoj generaciji Ninja Gaiden igara. U trenucima kada preuzmete kontrolu nad Ryu Hayabusa, igra postaje nešto sporija, jer je ipak prenešena ta njegova “tromost” debelih butki i guze i ovde. U tim trenucima deluje kao da je glavni lik, u ovom slučaju Ryu, kliknuo malo kočnicu u odnosu na neverovatno brz gameplay sa Yakumoom, i tada igra stvarno kreće da liči na starije Ninja Gaiden naslove. Ryuove mogućnosti su drugačije od Yakumovih, više prilagođene starijim naslovima, što je savršen nostaliga fuel za sve igrače. Divno je ponovo igrati kao Ryu, čak i jedan mali deo igre, i budi divne uspomene iz prošlosti. A i tu je Muramasa Shop! Divan detalj koji me je rastopio.
Generalno gledano, iako je igranje sa Ryuom bilo čudno zbog cele dinamike koja je forsirana sa Yakumoom, podsetio sam se starih Ninja Gaiden igara, i tada me je opičila neverovatna nostalgija. Eh kada bi dobili celu igru sa ovakvim Ryuom, ali ko zna zbog čega je to dobro. Verujem da Platinum Games nije želeo da se “igra” previše sa Ryuom, kroz njihovu interpretaciju Ninja Gaiden naslova. Delimično promenjena mehanika savršeno funkciniše za novog lika, ali ne i za Ryua, ali iskreno gledano, bio je potrebno osveženje Ninja Gaiden serijala, i mislim da Yakumo se odlično koristi kao sredstvo za tako nešto.
Mada, dobra mehanika kao što je u Ninja Gaiden 4 ništa ne znači bez dobro dizajniranih borbi sa neprijateljima, i ovde je to sjajno odrađeno! Kao i u prošlim igrama, Ninja Gaiden 4 je isto lineanog tipa, tako da praktično idete od jednog do drugog dela nivoa gde se borite sa gomilom, ali GOMILOM nemilordnih neprijatelja koji jednostavno žele što pre da vas unište.
Taj raspored neprijatelja i tipova istih u toku borbi je odlično izbalansiran. Ne možete da kažete da igra nije fer, jer ni jedan konflikt nije nerešiv, a isto tako, ne možete da kažete da je laka jer jednostavno nije. Sve je odrađeno po nekom finom, dobrom ukusu kao u restoranu sa par mišelinovih zvezdica, samo ovde postoji jedna mala zamerka, makar sa moje strane. Igra jeste laksa u odnosu na starije naslove, i to kažem kao neko ko je igru igrao na Hard i prešao je bez nekih velikih problema.
Svaka borba je takozvani problem koji je ispred vas i koji morate da rešite. Kako ćete prići tom problemu je na vama. Ali kao što rekoh iznad, neprijatelj se nikada neće isto ponašati kao u prethodnoj borbi, već vaša reakcija na neprijateljske poteze mora da bude prioritet, a onda sve ostalo. To je ta draž Ninja Gaiden igara, i ovde je odlično penešena. Taj prepoznatljivi smisao kako se Ninja Gaiden naslov igra. Mada ruku na srce, rekavši sve to, Ninja Gaiden 4 jeste po imenu nastavak, ali generalno gledano, ima najmanje sličnosti sa svim igrama u franšizi.
I to ne kažem kao loša stvar. Jeste da, iskreno bih voleo da smo dobili Ninja Gaiden naslov koji je evolucija starih naslova sa Ryu Hayabusa u glavnoj ulozi. Ovo je više interpretacija Platinum Games kako oni misle da Ninja Gaiden igra treba da izgleda, i moram da priznam, odlična je, ali sam i pored toga imao osećaj kao da igram neku igru koja je inspirisana Ninja Gaiden naslovom, a ne sledeći punokrvni nastavak Ninja Gaiden serijala, sa starim, proverenim forama. Mada kada bolje razmislim, valjda je to i poenta delova u franšizi, svaki sledeći treba da izgleda slično, ali isto tako dovoljno drugačije da prosto uvuče igrače all over again kao stariji naslovi. Ako tako gledamo, Ninja Gaiden 4 je pun pogodak.
Rekavši sve to, ja znam da će ljudima ovo smetati. Ne svima naravno, već onima koji su okoreli fanovi franšize, da jednostavno taj deo kada se igra sa Ryu Hayabusa kao protagonistom neće biti dovoljno da zadovolje njihove potrebe i sve ove godine iščekivanja. Ali moramo da prihvatimo činjenicu da drugačije, novi Ninja Gaiden naslov nismo mogli da dobijemo. I možda ovo nije Ninja Gaiden 4 u duhu starih naslova, ali jeste nova iteracija jedne od najpopularnijih i najboljih akcionih franšiza ikada, i neverovatno je dobra!
Van borbe, postoji dosta platformskih sekcija u igri, možda čak nekada i previše, ali neke umeju da budu kul. To su trenuci kada možete da sakupite misli, opustite se malo dok skakućete sa jedne na drugu šinu, letite između planina ili surfujete na vodi. Većina njih izgleda sjajno, pogotovo one u Neon Tokiju, mada, mogao sam biti i srećniji da ovo sve nije forsirano toliko u određenim trenucima, jer ne pamtim ni jednu Ninja Gaiden igru sa ovim forama, dok pamtim Platinum Games naslove koji imaju iste fore.
I pre kraja, da se dodirnem još jedne bitne stvari, a to je grafika, performanse i audio. U igri na konzolama ćete imati tri moda. Quality, koji gura igru u 30 frejmova, Performance, fokus na 60 frejmova i najstabilniji mod, a za one koji imaju 120hz displej na kome se igraju, ima i 120hz mod. Samo što on baš izgleda, što bi rekli „muljavo“ na malo većem ekranu. Igra još koristi stariju verziju AMD-ovog FSR-a, i to daje osećaj raspaanja slike pogotovo jer je ovo ultra brza igra. Mada, igra izgleda lepo, ništa groundbreaking, mada grafika u Ninja Gaiden igrama nikda nije bila fokus, iako je Ninja Gaiden 1 na originalnom Xboxu izgledao neverovatno za to vreme.
Mada moram da priznam da igra izgleda stvarno neverovatno i većina ambijenata u igri je odlično odrađeno. Nebitno da li ste u tim fabrikama, bazama ili kako već, ili u šumama, oko hramova, stvarno izgleda super i odlično miksuje taj budući izgled Japana sa tradicionalnim vrednostima.
Ja sam igrao u Performance modu, i moram da priznam da sam primetio da fps pada u određenim trenucima. Mada, to se ne dešava u toku borbe, već u toku traversala. Sa druge strane, zvuk je prosto FANTASTIČAN! Zvuci seckanja neprijatelja vas tera da se ježite. Svako oružje ima drugačiji, karakterističan zvuk seckanja, razbijanja, mlevenja mesa i baš je zadovoljstvo slušati sve to (nisam psihopata). Mada najbolja stvar je muzika, koja još jednom, kao da je izašla iz 2000te, i SAVRŠENO se uklapa u sve šta se dešava na ekranu. Svaki nivo ima svoju numeru, svaki bossfight svoju, i sve je odlično iskombinovano.
Zahvaljujemo se Xbox Games Studios na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Ninja Gaiden 4 (Xbox Series X)
Ninja Gaiden 4 jeste nastavak jedne od najpopularnijih akcionih franšiza u industriji, i ima dosta sličnosti, stvari koje karakteriše taj serijal. Taj DNK Platinum Gamesa je duboko urezan u ovaj naslov, for better or worse. Meni se jako svidela, cela akcija, adrenalin koji se luči u toku svake bitke, taj „release“ nakon završetka istih, ni jedna igra ne može to da dočara kao Ninja Gaiden, a najbolje od svega je to što i Ninja Gaiden 4 identično utiče na igrače.
