Kingdom Come Deliverance 2 – Recenzija – Bolje, veće, sjajnije, Bohemija bez kompromisa!

Kako godine prolaze, retko kada dobijemo kompletnu igru, hoću da kažem old school igru, mislim iskreno, ne znam ni sam kako da se izrazim, ali sigurno znate one igre koje su jednostavno bile baš to… igre. U kojima ste mogli da zaronite, izgubite se i zaboravite na apsolutno sve šta vas okružuje, pa i kompletan život u nekim trenucima. Sa vremena na vreme dobijamo taj tip igara, kao što je recimo The Witcher 3, prosto fantastičan naslov koji kada vas uhvati u kandže, ne ispušta vas i tera vas da razmišljate o njemu nedeljama, pa i godinama. Tu su i poslednje Zelda igre, kao nekada i Mass Effect franšiza, Skyrim, Fallout. Ima ih da, ali ne previše, niti su sve tako kvalitetno odrađene. Jedna od tih skoro pa masivnih igara, omaž starim RPG igrama je bio i Kingdom Come Deliverance. Igra koja je započela svoj život na Kickstarteru i onda napravila talase u industriji, zahvatajući žanr igara koji je jednostavno postao niša u proteklih 10tak godina. Pošto je KCD prosto fansatično prihvaćen, nije ni čudilo što se Warhorse Studios odlučio da radi na nastavku igre, naslovu koji je izašao pre par nedelja – Kingdom Come Deliverance 2.

Za one koji ne znaju, prvi deo ovog naslova, kao i nastavak se dešavaju u srednjovekovnoj češkoj, bolje rečeno Kraljevini Bohemije. Warhorse Studios se istinski potrudio da kako u prvom delu, tako i u drugom što vernije prenese ovaj svet, nama igračima, i po svemu šta smo videli u prvom, ali i u drugom delu su to uradili bukvalno svetski. Što nije ni čudo, uzevši u obzir da je Warhorse Studios lociran u Pragu, tj Češkoj. Ko će bolje odraditi ovo „divno“ srednjovekovno okruženje stare Bohemije nego sami bohemijanci, ako su se uopšte tako nazivali, iliti stari česi.

Upravo zbog toga što je ovo nastavak jedne sjajne igre koja je izašla davne 2018 godine, priča u ovoj igri je usko povezana sa dešavanjima prvog dela. Bolje rečeno, dešava se samo nekoliko dana nakon završetka priče u prethodnom naslovu. Mada, novi igrači, ne bojte se, jer je priča u igri struktuirana tako da ćete u prvih nekoliko sati pokupiti sve šta ste propustili u prvom delu, ukoliko ga niste igrali, ili će vas jednostavno podsetiti. Vi preuzimate ulogu Henrija, sina kovača, prostog čoveka, tako da je i Henri dosta povukao od njega. To se vidi u prvoj igri, ali naravno i u drugoj. Henri je sticajem čudnih, neočekivanih i sjajno bizarnih okolnosti u prvom delu, postao vojnik, pravi iskusni ratnik, i tako ćete započeti drugi deo. Bićete zaduženi za jedan poprilično rutinski zadatak. Sa svojim pratilicama ćete se uputiti ka Trosky Dvorcu, kako bi videli da li je odnos između plemića Otto von Berglowa i Sigismunda, kome vi služite i dalje jak. Priča na početku Kingdom Come Deliverance 2 se poprilično dobro razvija tako da vi, iako ratnik, ipak ostajete bez svojih pomagala na početku, samo je razlika u tome što Henri, za razliku od prvog dela, nije toliko naivan i malo priglup. Rekoh, ne toliko, jer i dalje u igri ćete imati genijalne dijaloge i situacije sa njim, zbog kojih ćete preispitivati ne samo Henrijevu inteligenciju, nego i vašu.

Moram da napomenem da za razlku od ogomne većine RPG igara, Kingdom Come Deliverance 2 se oslanja na pravim istorijskim činjenicama, dešavanjima, likovima koje ćete upoznavati, isto kao i prvi deo. Tako da ovde nećete imati velikih fikcija i izmišljenih detalja, već dešavanja koja isključivo prate istoriju tog doba Kraljevine Bohemije. Kada se to kaže, deluje kao da, samo možda, taj period bez nekih izmišljenih stvari jednostavno nije toliko zanimljiv, ali ne. Kraljevina Bohemija, isključivo taj period i prosto količina istorijskih ličnosti koja je bila u toj oblasti je prosto neverovatna, kao i dešavanja između njih koji ćete vi kao Henri preživljavati.

Upravo zbog toga, sama priča je odlično struktuirana. Glavna misija, koja se prožima od početka pa sve do kraja igre je odlično osmišljena, grandiozna, sa puno twistova, promena, neočekivanih dešavanja, pa čak i emocija. Mada šta bi igra sa dobrom pričom bila da nemamo sadržaj koji bi služio kao meso na ocličnom skeletu. Tako i u KCD2, sporedne misije su obavezno štivo, koliko i glavna misija. Sporedne misije su stvarno odlično odrađene, to nisu takozvane fetch misije, gde je potrebno da odete od tačke A do B kako bi ubili nekoga ili pokupili nešto. Deluje, a verujem i da jeste tako, kao da je Warhorse Studios stvarno želeo da igrač oseća kao da je ceo ovaj svet živ, i upravo zbog toga, svakom questu je data posebna pažnja. Svaki quest će biti i više nego interesantan, mnogo njih će imati neočekivano razvijanje malene priče koju oni kriju. Upravo zbog toga, čak i ti sporedni questovi deluju upravo grandiozno, odlično isplanirano i realizovano kao i glavni quest, samo naravno u manjem obimu. Realno gledano, sve je toliko odlično napisano, da bi prosto bila ogromna šteta da jedan igrač odluči da ne posveti pažnji sporednom sadržaju. Jer, ma koliko glavni quest bio zanimljiv, ipak se dešava određenim tempom, dok sporedni zadaci su jednostavno tu i možete uživati u njima sve dok ih sve ne rešite iliti nekih 100tinu komada koliko ih ukupno ima u igri.

Ma koliko priča i sporedni zadaci bili dobri, to ništa ne znači bez dobrog, kvalitetnog gameplaya, zar ne? Dobra stvar što je u KCD2 celokupna mehanika iz prvog dela redefinisana, poboljšana u apsolutno svakom pogledu. Koliko KCD1 bio za neke komplikovan, toliko je KCD2 bukvalno na istom rangu, što je stvarno za pohvalu. Jer u industriji je dobro poznato da igre sa drugim, trećim delovima često budu dumbed down, kako bi privukli nove igrače. Ovde to nije slučaj, što je prosto neverovatno i fantastično. Borba u KCD2 je po istom principu kao u KCD1. Potrebno je da svojim oružjem nađete uglove i pravce odakle ćete napasti neprijatelja, sve u zavisnosti od njegovih pokreta i pozicioniranja. Ova stvar, alone, zvuči kao da je borba poprilično taktična i spora, i moram priznati, jeste, makar u prvoj polovini igre, dok vas igra ne nauči svime šta nudi. Pored napada, tu su i komboi, vezani udarci koje možete naučiti, ali kako to biva kod RPG igara, mnogo toga zavisi od skillova koje imate. Mada, KCD1 i 2 se razlikuju po tome što nisu samo skillovi u pitanju, već i vaše oružje, oprema kao i poznavanje čime vaš protivnik raspolaže, kako kada je u pitanju oprema, tako i njegovo umeće sa oružjem koje nosi. Sve ovo mnogo doprinosi uživanju u igri, jeste da je borba metodična, pa u prvoj polovini ili dve trećine igre, ali je pravo uživanje boriti se sa neprijateljima na ovaj način. Vremenom ćete naučiti neke stvari o oklopima koje vaši protivnici koriste, njihovim pokretima i napadima, tako da ćete tada znati kako da zadate smrtonosni uradrac posle ne tako duge borbe. Taj momenat kada shvatite da ste toliko napredovali i izučili apsolutno celu mehaniku da ste u stanju da nađete malu rupicu na oklopu kao bi oštricom proboli i usmrtili neprijatelja, je prosto fantastičan. Na početku, napadi i odbrana imaju taj momenat „šanse“ da udarite nekoga, mada kako napredujete, skill vam se povećava kao i vaše umeće raznolikim oružjama, šansa više neće postojati, već samo pozicioniranje i vaše poznavanje celokupne mehanike igre. Pred kraj igre, taj skill based gameplay malo gubi svrhu, jer ćete otkriti načine kako lagano možete tamaniti veliki broj neprijatelja. Ne bih previše da spoilujem, ali sve zavisi od kombinacije vaše statistike kao i oružja koja su efikasna protiv jakih, čvrstih i debelih oklopa, jer na kraju ćete se boriti najviše protiv takvih protivnika.

Henri, kao sin kovača, će naučiti kako da napravi svoje oružje, materijalima i stvarima koje bude pronalazio, tako da vam to može otvoriti mogućnost da napravite najbolje mačeve, sekire, buzdovane i time uništavate protivnike. Da, buzdovani su jako zanimljivi pred kraj igre, ako malo razmislite, shvatićete i zbog čega.

Već sam napomenuo da ćete moći da otključavate skillove kako napredujete sa nivoom vašeg lika. Ti skilovi neće biti tu samo kao ukras u vašem character screenu, već će i definisati način igranja koji vi volite. Vi ne morate obavezno biti smrtonosni ratnik, već se možete fokusirati na stealth izvedbi u toku igranja. Kec je mogao da se pređe od početka do kraja bez ubijenog protivnika, a verujem da je to omogućeno i u dvojci, što samo govori koliko drastično različitih rezultata možete imati kao i načina igranja. Najbolje rečeno, ta dva fundametalno drugačija pristupa igri će vam ovaj naslov prikazati kao dve potpuno odvojene igre. Otvoriće vam puteve i naučiće vas da jednostavno drugačije razmišljate, imate drugačije iskustvo u toku igranja, tako da upravo zbog toga, ponovni prelasci samo sa drugačijim pristupom će biti odličan razlog da se vratite igri, jer ćete okusiti nešto potpuno drugačije.

Što se grafičkog prikaza i zvuka tiče, jednostavno mi nije jasno zašto više razvojnih timova ne koristi Cryengine tehnologiju. Igra prosto izgleda fantastično i igra se fantastično na apsolutno svim konzolama i čak osrednjim kompjuterima. Warhorse Studios su odlično optimizovali igru i time nisu štedeli na tome kako ona izgleda. KCD2 je vrlo verovatno jedna od najlepših igara u proteklih par godina, i na najveće iznenađenje, ni da štucne, što bi rekli u toku igranja. Ja sam imao prilike da igram igru na PlayStation 5 Slim konzoli, ali po svemu šta sam video i čuo, to sjajno iskustvo su imali i ostali igrači, kako na Xbox Series X, tako i na Series S i skoro pa slabašnim računarima.