The Lord of the Rings: War in the North – Legacy Edition – Switch 2 Recenzija – Jednako zabavno kao nekada davno!

Mnogo je vremena prošlo od kada sam prvi put zaigrao The Lord of the Rings: War in the North, na Xbox 360 konzoli. Sećam se da sam preorderovao igru i jedva čekao da stigne kako bih je igrao. Jer verovali ili ne, LotR Two Towers mi je bila jedna od omiljenih igara na originalnom Xboxu, a ovo je faktički nešto slično tome. Šta više, još uvek imam kopiju ove igre na X360 konzoli, kao i Digitalnu verziju i baš nedavno sam uključio da se podsetim kako su pre igre bile jednostavnije, fokusirane na jednu stvar, na zabavu. Bez ogromnog otvorenog sveta, bez previše komplikovanja, poprilično straight forward iskustvo. Upravo zbog toga, jedva sam čekao da zaigram ponovo na Switch 2 verziji i nahvatam nekoga da igra sa mnom u lokalnom coopu. Pa hajde da vidimo što je ova igra tako zabavna i, mogao bih slobodno reći, vanvremenska.

Priča se dešava paralelno sa događajima iz glavne trilogije i prati potpuno novu družinu koja deluje u severnim delovima Srednje zemlje dok Frodo, Sem i ostatak Družine prstena vode svoju borbu protiv Saurona. Glavni problem u ovoj igri i delu gde se ona dešava je Agandaur, Crni Numenorean i sluga Saurona koji okuplja ogromnu vojsku u ruševinama Fornosta. Gandalf zato okuplja trojicu heroja koji moraju da zaustave ovu pretnju pre nego što se proširi dovoljno daleko da ugrozi čitav sever. I to je, moram da priznam, veoma dobra ideja za jednu Lord of the Rings igru, jer vam omogućava da budete deo svima poznatih i voljenih događaja, a da pored toga ne pokušava ponovo da prepriča priču koju već svi znamo. Likovi sa kojima ćete moći da igrate u ovoj avanturi će biti, Eradan, Duunedain rendžer, Andriel, vilenjački Loremaster, i Farin, šampion među patuljcima, veliki podvig! Svaki od njih ima prilično drugačiji način igranja. Eradan je najviše usmeren na luk i strele, mačeve i prikradanje, Andriel koristi magiju, lečenje i napade koji mogu da zahvate više protivnika, dok je Farin klasični patuljački tenk koji može da primi ozbiljnu količinu udaraca i uzvrati još jačim napadima. I upravo je ova trojka jedna od najboljih stvari koje War in the North ima da ponudi, jer igra nije napravila tri potpuno različita lika samo zbog forme, već svaki od njih ima dovoljno drugačiji osećaj da ćete vremenom početi da menjate favorita u zavisnosti od situacije.

Još bolja stvar u Legacy Edition jeste mogućnost da tokom igranja u bilo kom trenutku menjate između ova tri lika. Ako igrate sami, ostatak družine kontroliše AI, ali više niste ograničeni samo na jednog heroja. Možete da preuzmete Eradana kada želite da se obračunate sa protivnicima iz daljine, prebacite se na Farina kada se oko vas napravi gužva ili uzmete Andriel kada vam zatreba magija i podrška. Na papiru ovo zvuči kao sitnica, ali u praksi prilično menja ritam igre i jedna je od onih funkcija za koju se pitate kako je original nije imao.

War in the North je u osnovi akcioni RPG sa poprililno straight forward fokusom na borbu. Nemojte očekivati kompleksnost modernog Diabla ili neku duboku soulslike mehaniku. Ovde je sve mnogo jednostavnije. Uđete u prostoriju, pojavi se grupa orkova, počnete da ih udarate, zatim dolaze još orkova, pa još malo orkova, onda se pojavi veći neprijatelj i na kraju nastavite dalje. I tako, iznova i iznova. Mada, moram priznati da ta jednostavnost ima određeni šarm. Osećaj makljanja orkova je poprililno zadovoljavajuć, neprijatelji lepo reaguju na napade, a kada se oko vas okupi desetak ili više protivnika, postoji ono zadovoljstvo koje dobijate iz klasičnih hack-and-slash igara kada uspete da napravite haos među hordama. Good old igra iz PS360 ere. Rekavši to problem je što igra vrlo brzo počinje da pokazuje koliko je stara. Borbe često traju duže nego što bi trebalo, protivnici umeju da dolaze u ogromnim talasima, a njihova raznovrsnost nije dovoljno velika da bi takvi susreti ostali zanimljivi tokom cele avanture. Posle nekoliko sati vrlo dobro znate šta vas očekuje. Novi tip neprijatelja jeste dobrodošao, ali se osnovni princip retko menja. Igra vas zatrpa protivnicima, vi koristite sposobnosti svog lika i pokušavate da ih što brže počistite sa ekrana. Mislim, kao što rekoh, ko voli igre iz ovog doba i voli malo više jednostavnosti, ili jednostavno igrao original, osećaće se kao kod kuće.

Zbog toga mi je War in the North mnogo zabavniji kada se igra u društvu. Cela ideja nove družine prirodno više odgovara kooperativnom igranju, a Legacy Edition na Switchu 2 upravo ovde ima jako kul stvar a to je da možete da igrate lokalni split-screen sa još jednim igračem, dok je online moguće igrati u grupi do tri igrača. Na Switchu 2 lokalni co-op je jako kul stvar jer je upravo ova verzija dobila podršku za igranje na podeljenom ekranu, dok originalni Switch nema tu mogućnost. Jer kada imate još jednog ili dvojicu igrača, tri klase konačno počinju da rade kao prava mala družina. Farin može da uleti među neprijatelje i privuče pažnju, Eradan da sa distance rešava protivnike, dok Andriel održava ekipu u životu i koristi magiju da kontroliše grupu. Nije to nivo saradnje kakav biste danas očekivali od modernog co-op RPG-a, ali za igru iz 2011. godine funkcioniše iznenađujuće dobro. Čak i kada se sve pretvori u prilično jednostavno udaranje po neprijateljima, postoji zadovoljstvo kada vidite da se tri različita lika dopunjuju.

RPG elementi su takođe prilično staromodni, ali upravo zbog toga imaju određenu draž. Kako napredujete, dobijate iskustvo, otključavate nove sposobnosti i pronalazite sve bolju opremu. Oružje, oklop i ostali predmeti menjaju vaše statistike, pa ćete vrlo brzo početi da kopate po inventaru kako biste videli šta je bolje za vaš trenutni build. Nema ovde tona komplikovanih sistema, ali postoji dovoljno prostora da svakom liku date određeni pravac. Meni je bilo jako kul to da se sposobnosti razlikuju dovoljno da se razvoj lika ne svodi samo na povećavanje jednog broja. Eradan može da postane još bolji u korišćenju luka ili prikradanju, Farin može da bude još izdržljiviji i opasniji u direktnoj borbi, dok Andriel može da se specijalizuje za napade ili podršku. To nije posebno dubok skill-tree po današnjim standardima, ali kada se setite da je ovo akcioni RPG sa konzola prethodne generacije, sasvim je jasno zašto je tada funkcionisao.

Mada, najbolje od svega toga je to što se War in the North trudi da bude pravi Lord of the Rings proizvod. Ovo nije samo igra u kojoj su slučajno korišćeni Tolkienovi nazivi i poznati neprijatelji. Putujete kroz severne delove Srednje zemlje, posećujete poznata mesta i nailazite na likove koje poznajemo iz knjiga i filmova. Gandalf, Aragorn, Elrond i drugi poznati junaci nisu glavni deo priče, ali njihovo prisustvo daje avanturi osećaj da se zaista odvija negde između događaja koje već poznajemo. Tu je i ono što bih nazvao „fan serviceom“, ali u najboljem mogućem smislu. Igra je puna detalja koji će mnogo više značiti nekome ko voli Tolkienov svet. Lokacije, neprijatelji, oružje, muzika, dijalozi i način na koji su predstavljeni određeni događaji imaju taj prepoznatljivi osećaj. Čak i kada priča sama po sebi nije naročito spektakularna, postoji nešto prijatno u tome što možete da se nađete u Srednjoj zemlji i odete u avanturu koja nije samo još jedno igranje kroz iste scene iz filmova. Isto tako, upravo ta priča može da bude problem ako niste veliki ljubitelj Gospodara prstenova. Dijalozi su prilično opširni, ima mnogo objašnjavanja i likovi često pričaju kao da pokušavaju da vas ubede koliko je sve što se dešava važno. Za Tolkien fana to može biti simpatično i čak jako kul, ali nekome ko nije posebno vezan za ovaj univerzum sve to može delovati kao dosta teksta između dve borbe.

I moram da naglasim da ovo nije open world igra kao što je trenutno standard, već poprilično linearna igra, ali linearnost ne znači da nema istraživanja. Tokom nivoa postoje skriveni prolazi, sanduci i tajne koje možete da pronađete, a mogućnost da se prebacujete između likova dodatno pomaže jer određeni junaci mogu da aktiviraju stvari koje drugi ne mogu. Legacy Edition je ovde napravio još jedno korisno poboljšanje, jer su određene informacije i funkcije vezane za otkrivanje tajni jasnije nego u originalu. Tu su i poboljšani interfejs, prikaz statistika članova družine, unapređeno zaključavanje protivnika i automatsko čuvanje napretka.

A onda dolazimo do Switch 2 verzije. Ovo nije potpuni remake niti remaster koji će vas naterati da se zapitate da li gledate potpuno novu igru. Aspyr je pre svega uzeo original i učinio ga prijatnijim za savremeni hardver. Rezolucija i performanse su poboljšane, a Switch 2 cilja 60 frejmova u sekundi. U praksi to čini borbu i kretanje znatno prijatnijim nego što bi bilo da je igra samo prebačena na novu konzolu bez dodatnih zahvata. Switch 2 verzija takođe dobija gyro aiming, što posebno lepo funkcioniše kada koristite Eradanov luk. Rekavši to, nemojte očekivati da će odjednom izgledati kao moderna igra. Karakteri i animacije lica veoma jasno odaju poreklo iz 2011. godine. Okruženja mogu da izgledaju sasvim lepo kada ih posmatrate kao jednu celinu, posebno kada igra treba da prikaže veću lokaciju ili veliki broj neprijatelja na ekranu, ali modeli likova, teksture i pojedini efekti teško mogu da sakriju godine. I iskreno, to mi ni ne smeta toliko. Više mi smeta kada igra pokušava da bude moderna, a zatim naiđete na animaciju ili ponašanje neprijatelja koje vas momentalno vrati u eru PlayStationa 3 i Xboxa 360.

Zvuk je zanimljiva priča. Sama muzika i glasovna gluma zapravo mogu da budu iznenađujuće dobri, posebno kada uzmete u obzir starost igre. War in the North ima dosta glasovnog dijaloga i vidi se da je uložen trud da likovi zvuče kao da zaista pripadaju Tolkienovom svetu. Problem je što je na nekim verzijama bilo problema sa miksom zvuka, pa su pojedini recenzenti prijavljivali da je dijalog bio neobično tih u odnosu na ostatak igre. To je još jedan od onih detalja koji ne uništavaju iskustvo, ali umeju da vas izbace iz atmosfere.