Sećam se kao da je juče bilo kada je izašao Legacy of Kain: Defiance. Imao sam celog jednog prijatelja iz društva koji je odigrao svaku igru o Kainu i Razielu i, samo zbog njega sam bio toliko srećan što izlazi novi deo. Napokon može da igra, manje da priča o igri, makar meni. Ali sećam se njegove reakcije, da je Legacy of Kain Defiance bio jedno veliko razočarenje, iako ja to nisam tako shvatio kasnije kada sam prelazio ovu franšizu. Mada, Defiance jeste bio baš to, prkos starim fanovima kako bi se napravilo nešto novo, modernije u odnosu na stare naslove, primamljivije za nove igrače. Ali kako je vreme prolazilo, i shvatilo se da je ovo stvarno poslednje poglavlje Kainove i Razielove priče, svi su nekako zavoleli ovaj deo i vremenom je postao kult klasik. 23 godina kasnije, dobijamo prekopotrebni Remaster, verziju igre koja će biti sačuvana, ali najbitnije, koja je igriva na sve nove platforme.
Priča Legacy of Kain: Defiance nastavlja narativ koji je pokrenut u prethodnim delovima serijala, a fokus je sada na dva glavna protagonista, Razielu i Kainu, koji su u međusobno prepletenoj sudbini zarobljeni u vremenu, čudnom ciklusu borbe i prosvetljenja. Ono što ovu igru čini posebnom jeste način na koji se razgovori između njih neprestano prepliću sa akcijom, ali to nije samo „priča ispričana pre i posle borbe“, već narativ koji je jak, sposoban, dubok tokom cele igre dok se krećete kroz tamne svetove Nosgotha. Emocije, izdaje, filozofija o slobodnoj volji, sukobi identiteta, sve su to teme koje nisu samo „ukrasi“ već deo ličnih monologa i interakcija likova. Igra ne štedi reči ni simboliku, i vrlo brzo shvatite da ovo nije neka obična avantura zbog akcije, ovo je priča koja traži da joj se posvetite. I to je sjajno kod ovog naslova, a još više kod Remastera. Jer sada, igrači napokon mogu videti, koliko se pažnje posvetilo nekada priči, sukobima likova i svemu ostalom. To danas jednostavno nemamo, ili ako imamo, dobijemo u jednoj do dve igre godišnje. A pored toga, celokupna prezentacija i cela režija igre, u kombinaciji sa glasovnom glumom, je kao da gledate neku vanvremensku predstavu najboljeg kvaliteta. Legacy of Kain je stvarno vanvremenski serijal, a to pokazuju i ovi remasteri. Nego da krenimo sa suštinom, promenama, novinama, mehanikama.
Što se tiče same mehanike, Legacy of Kain: Defiance Remastered jeste veliki korak napred u odnosu na original. Original je patio od mnogih problema, ali najviše zbog fiksne kamere koja je umela da pravi velike probleme igračima. Često je pravila probleme kod platformig dela, kada niste mogli da ocenite da li možete dohvatiti sledeću platformu jednim skokom. Ta percepcija dubine i daljine je totalno bila loše realizovana u ovoj igri. A platforming jeste jako bitan, jer kada skočite i pokušate da dohvatite nešto, morate da znate da li možete ili ne, a to na žalost, nije bio slučaj, već se radilo po trial & error fazonu, ili jednostavno sreća. Pored toga, bilo je i problema i navigacije. Kada uđete u neku veliku prostoru i posle malo istraživanja, niste znali gde ste krenuli, odakle ste došli, šta sada tu radite. Umelo je da bude baš konfuzno. Sada nema toga, jer nova kamera i kontrolisanje preko desnog analognog sticka baš unapređuje kao prvo platforming, a onda i celokupnu navigaciju kroz igru. Možete da se pozicionirate kako hoćete, imate bolji pregled celog dela nivoa na kojem se nalazite i jednostavno znaćete šta treba da radite. Samo to unapređenje dosta više poboljšava uživanje u igri.
Tu su i zategnutije kontrole. Kada je igra prvi put izašla, nije imala problema sa tim da li su kontrole responzivne ili ne, nego više kako se ponašo Raziel ili Kain kada ste ga kontrolisali. Kao da je ta njihova kontrola bila nekako loša, smotana ako bih tako mogao da kažem. I taj osećaj je prevaziđen u remasteru, a ostale stvari su, pa ostale iste, for better or worse, što bi rekli.
Generalno gledano, Legacy of Kain: Defiance je malo odlutao od prvobitne, zamišjene ideje serijala. Na početku, sve je bilo vezano oko priče, platforminga, rešavanje zagonetki i istraživanja nivoa. U dvojci, zagonetke i sjajna priča su ostali tu, ali na uštrb veće linearnosti. U Defiance, fokus je ponovo malo dalje od prvobitne ideje. I dalje je u prvom planu priča, koja je odlična i odličan završetak Razielovog i Kainovog arca, makar za mene, iako je zajednica podeljena po onome kako se igra završava. Zagonetke, iako su tu, su isuviše linearne, i ne, to nije problem sa Remasterom, tako je bilo i u originalu. A one su linearne i jednostavne, zbog toga što je dizajn nivoa mnogo „uži“ nego što je bio u prva dva dela, da, čak više nego u dvojci. Što jeste poprilično čudno, uzevši u obzir da se prvi deo gradio na ono šta PlayStation 1 konzola, može, a drugi na ono šta može prvenstveno PlayStation 2 i PC. Kako je vreme prolazilo, tako su se odlučili za više straightforward opciju kada su u pitanju nivoi.
Sada, delom mislim da je to zbog toga što je igra morala da „izmisli sebe ponovo“ nakon Soul Reaver 1, 2 i Blood Omen 2 koji je izašao u međuvremenu. Blood Omen 2 je bio više akciono orjentisan, ali ga je radio drugi tim, i sve je bilo, pa malo zastarelo za vreme u koje je izašao. Nekako čudno, ukočeno, neprirodno. Tako da Legacy of Kain: Defiance je bila šansa da se originalni tim oproba u tome kako bi poboljšao igrivost franšize, ali najviše, kako da se priključi drugim akcionim avanturama koje su krenule da osvajaju gaming svet tada. Recimo, Devil May Cry, koji je, iako je izašao tada dve godine pre Defiance, bio poprilično redifinisano akciono iskustvo koje je okupiralo igrače. Crystal Dynamics je želeo nekako da se priključi tom voziću, bacajući sve ostalo u senku, radi kristalizovanja dobre borbene mehanike. Da li su uspeli? Pitanje je, ali ako mene pitate, bolje da su zadržali zagonetke i otvorenije nivoe nego što su išli ovim putem.Nego da se vratim na gameplay.
I kao što rekoh, u Defiance, akcenat je preuzela akcija. Sve se kontroliše lepo, zategnuto, responzivno, bukvalno nema nikakvih mana vezano za kontrolisanje i tabanje neprijatelja. Pored toga, tu je gomila komboa koje možete da radite, neke oključavate tokom priče kako budete napredovali kroz istu, a neke mogućnosti kao što je Kainova telekineza vam dozvoljavaju da nabijate protivnike na razne kolce za nabadanje na nivoima. Prosto božanstven prizor za jednog vampira!
Kain i Raziel se malo drugačije kontrolišu. Recimo, Kain je sporiji i ima set svojih poteza i komboa, načina na koji dokrajčuje neprijatelje, pijenjem krvi ili punjenjem svog soul reavera. Kain je malo sporiji u pokretima ali ima taj shadow dash koji mu omogućava dobro pozicioniranje u toku borbe. I sve to aposlutno odlično izgleda, još bolje sada jer kamera nije fiksna već možete da se vi pozicionirate kako želite i da podesite kameru kako vam odgovara. Pravo je uživanje igrati sada. Najbolje od svega je što sve to više ne daje osećaj ograničenosti kao u originalu, već se stvarno osećate slobodnim, kao da možete sve i svašta da radite u toku borbe, što i naravno, možete.Kain isto može da koristi svoju shadow ili kako se već zove, mogućnost da prelazi prepreke, prolazi kroz rešetke i tako dalje.
Raziel je sa druge strane lakši, fleksibilniji, brži od Kaina, i to mu dozvoljava da se dosta brže kreće u toku borbe. Na početku, primetićete da su napadi, akcije i radnje sa njim dosta drugačije. Ima set svojih komboa i završnica neprijatelja i sve izgleda stvarno božanstveno, pogotovo sada, u Remastered izdanju. Animacije su jako lepo odrađene, još više kada se uzme u obzir da je ovo igra iz 2003. godine. Mada, ako igrate i pokušate da obratite pažnju na set pokreta u toku borbe, primetićete da su komboi, udarci poprilično slični između ova dva glavna lika. Faktički isti, samo se drugačije realizuju. Recimo kombo seckanja neprijatelja koji Raziel radi na zemlji, je ustvari isti kombo koji Kain radi kada je u vazduhu. Zbog toga sam i napisao „na početku“ kada sam krenuo da pričam o borbi. Mada, kako god bilo, ona jeste zanimljiva, od početka do kraja, i forsira igrače da ne koristi samo obične napade, već sve mogućnosti koje Raziel i Kain imaju u toku igranja, pogotovo u boss borbama.
Mada, Raziel ima i još jednu dimenziju, u bukvalnom smislu, igranja. A to je taj spirit world u kome se nalazi. I u prethodnim delovima, mogli ste da menjate spirit od fizičkog sveta na kliku jednog tastera, a sada, morate da nađete fizičko telo koje morate da zaposednete kako bi prešli iz jednog sveta u drugi. I sada, ovo je stvarno odlična fora koja je ubačena u Defiance, ali bila bi još bolja da igrači moraju da razimšljaju kada moraju šta da urade, kada mogu u kom svetu da se manifestuju. Ovde zbog tog poprilično linearnog dizajna, praktično nemate izbora za istraživanje, već je sve tu „ispred vas“ u bukvalnom smislu te reči. Mada, čak i sa tim ograničenjima, ceo svet je odlično odrađen i strašno je zabavno igrati se u njemu.
Jedno je poprilično jasno, sada, evo 20 i kusur godina kasnije, možda još jasnije nego što je tada bilo. Crystal Dynamics je pokušao toliko toga da ubaci u ovaj naslov, dve odvojene priče koje se dešavaju u totalno dva odvojena vremenska perioda, time travel, menjanje formi i šta još ne. I sada, većim delom im je uspelo, ali nešto je ipak moralo da bude žrtvovano. A eto, u ovom slučaju je to dizajn nivoa i sve manje zagonetki nego u prethodnim igrama. I ponovo i na kraju ovog pasusa kažem, s obzirom koliko je celokupna priča i sve ostalo komplikovano i zamršeno, čak i to ne smeta, jer je iskustvo koje je u igri, prosto fantastično, i dan danas, toliko godina nakon izlaska originala.
Kao i u originalu, i u Remasteru su tu kompletne glasovne glume likova u igri, i one su prosto fantastične. Pretenciozne, ponosne, jasne, duboke, komplikovane, sve deluje kao da gledate neku pozorišnu predstavu. I sve zvuči prosto fantastično i daje taj šmek celom ovom Nosgorth svetu. Ni u jedonm trenutku nećete biti ravnodušni prema onome šta slušate ili koga slušate. Sve tako „jako“ zvuči da vas jednostavno vuče da igrate sve do sledećeg dela gde ćete pričati sa nekim, dela gde će se priča i dalje razvijati.
Grafički gledano, e to je mač sa dve oštrice. U igri možete menjati između Remastered i Classic grafike, i obe izgledaju odlično, ali sada, to je fora kome šta više prija. Originalna grafika je unapređena većom rezolucijom, detaljnijim teksturama. Dok je Remaster, pa remasterovana u potpunosti. Drugačije teksture, drugačije osvetljenje, iako je ceo dizajn ostao nekako isti, ipak se razlikuje. Classic verzija grafike po meni izgleda i dalje mračnije, nekako verno originalu, jer to i jeste original. Dok mi je Remaster bila nekako „mekša“ ne toliko „dark“ kao što sam navikao da Defiance treba da izgleda. Ali kažem, to je mač sa dve oštrice, i verujem da će biti igrača kojima će kao meni prijati classic prikaz, ali i drugi kojima će prijati remastered izgled. I još jedna stvar koju bih mogao da pohvalim što se tiče prezentacije, je meni igre. Prva dva remastera su imale statične slike, ništa spektakularno. Dok je u Legacy of Kain: Defiance ubačena dinamična pozadina, bolje rečeno, jedna od hala iz igre, i izgleda sjajno!
Mada, pre nego što završim, moram da napomenem o stvarima koje su ubačene u ovom delu, koje nisu bile u originalu. Pod jedan, tu je Lost Levels, kompilacija nivoa koji nisu ubačeni u originalnoj verziji, ili jednostavno postoje, ali su malo drugačije odrađeni. Većina nivoa je tu samo kako bi ih istražili, videli šta kako izgleda, osetili tu atmosferu. Na početku učitavanja svakog nivoa, možete da pročitate koja je ideja bila sa tim nivoom, ideja koja se nije realizovala i nije upala u „final cut“.
Pored toga, tu je i nikada objavljen demo za sledeću igru u serijalu, igru u kojoj je Kain trebao da bude ponovo glavni protagonista, pod nazivom, Legacy of Kain: The Dark Sun. Ovo je vertikalni presek, verno predsatvljen izgled igre kako bi ona trebala da izgleda da je izašla, rađena u istom engineu kao Defiance, samo eto, malčice drugačija. Bilo je jako kul odigrati ovu kratku deonicu, od nekih, recimo 15tak minuta. Deo igre, koja na žalost nikada neće ugledati svetlost dana.
Zahvaljujemo se Crystal Dynamicsu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Legacy of Kain: Defiance (PC)
Legacy of Kain: Defiance Remastered je poslednja igra iz ovog kultnog serijala. Iako ne obožavana kada je izašla, vremenom je postala jedan od omiljeinh delova ove sjajne franšize. I samo zbog toga, ovaj Remastered vredi svaki dinar, kako bi se očuvala istorija i pokazala ljudima kakve su igre nekada bile, možda clunky ali jedinstvene u apsolutno svakom pogledu. Ovo Remastered izdanje je sve šta su se stari fanovi nadali, prekopotrebne popravke i prilagođavanja novim igračima načiniće igranje još lepše. Tako da, ako ste fan franšize, obavezno igrajte ovo, a ako niste, prvo Legacy of Kain: Soul Reaver 1+2 Remastered pa onda ovo, obavezno!
