Retko kada poželim da igram neke roguelite, bolje rečeno hades-like igre. Nekako uvek bežim od onoga šta drugi obožavaju, ne znam zašto. Ne kažem da Hades loš i igre tog tipa, nego jednostavno nisam kliknuo sa njima. Mada, jedna od tih igara u moru roguelite naslova me je stvarno zaintrigirala od prvog trenutka kada sam je video. Najviše zbog art dizajna, priče, dizajna likova, ma celog sveta. I to je Realm of Ink, igra koja je napokon izašla za konzole i koju sam napokon mogao da probam, igram, i izgubim se u njoj.
Najzanimljivije je što Realm of Ink ne pokušava da sakrije odakle crpi svoje inspiracije, već ih koristi kao osnovu na kojoj gradi nešto mnogo haotičnije i arkadnije. Dok je Hades bio fokusiran na preciznost, dijalog i konstantan narativni momentum, Realm of Ink ide više na osećaj “anime power fantasy” haosa gde se ekran pretvara u eksploziju efekata, summonova i chain reakcija sa prelepim bojama. I upravo u tome leži najveća razlika između ove dve igre. Realm of Ink možda nije toliko ispoliran, manje elegantan, ali zato mnogo agresivniji i haotičniji kada build koji napravite krene da baca sve i svašta na ekranu. U jednom trenutku deluje kao standardni roguelite, a već sat vremena kasnije imate osećaj da igrate bullet hell Diablo kombinaciju gde ni sami više ne vidite šta se dešava na ekranu, ali na onaj dobar način.
Priča prati Red, swords(wo)man ratnicu koja kreće u lov na Fox Demona, ali vrlo brzo otkriva da njen život nije njen, već deo unapred napisane priče unutar sveta knjige. I upravo taj sjajni momenat postaje centralna tema cele igre. Red pokušava da pobegne od sudbine koja joj je određena i da razbije pravila sveta u kojem postoji. Nije ovo narativ na nivou Hadesa ili nekog velikog RPG-a, ali ima dovoljno zanimljivih ideja i misterije da vas tera da nastavite dalje, pogotovo jer igra priču servira postepeno kroz runove i različite završetke. Ono što priču čini zanimljivijom nego što deluje na prvi pogled jeste način na koji igra polako briše granicu između onog šta je stvarno u igri i šta je ustvari ispisano u toj knjizi. Red nije samo još jedan glavni lik koji ide kroz unapred određene nivoe, ona bukvalno pokušava da pobegne iz ove priče, narativa koji joj je predodređen. Ta ideja možda nije obrađena najdublje moguće, što mi jeste malo krivo, ali daje celom svetu zanimljiv osećaj misterije. Kako napredujete, sve više likova počinje da deluje kao da su svesni sopstvene uloge u toj priči, pa se povremeno stvara utisak kao da igra pokušava da razbije četvrti zid bez direktnog obraćanja igraču. Nisu svi dijalozi savršeno napisani, ali koncept iza svega definitivno drži pažnju.
Kao što rekoh, prva stvar koja je mene kupila sa ovom igrom i, makar u mojoj glavi je odvojila od drugih roguelite naslova jeste estetika. Ceo svet izgleda kao da je naslikan kineskim ink wash stilom, sa ogromnim fokusom na boje, kontraste i efekte koji bukvalno deluju kao da se mastilo razliva preko ekrana dok se borite. Neki kadrovi izgledaju toliko dobro da imate osećaj kao da igrate interaktivnu animaciju, a ne klasičan indie roguelite. I što je najvažnije, nije samo lep “screenshot simulator”. Vizuelni stil direktno utiče na atmosferu i osećaj tokom igranja. Svet deluje mistično, u trenucima nestvarno prelepo, kao neka bajka koja se odvija i prska na sve strane pred vašim očima. Posebno mi se svideo način na koji igra koristi boje da naglasi intenzitet borbe. Kada krenete da koristite jače sposobnosti, efekti mastila praktično preplave ekran, ali nikada ne deluju potpuno random. Postoji taj konstantan osećaj pokreta i energije, kao da svaki napad ostavlja trag po svetu oko vas. Neprijatelji, okruženja i boss arene imaju vrlo specifičan vizuelni identitet i retko kada se desi da neka lokacija izgleda generično. Čak i kada level design funkcionalno prati poznatu roguelite strukturu “arena, nagrada, sledeća arena”, vizuelni identitet je toliko jak da uspeva da zadrži osećaj svežine mnogo duže nego što sam očekivao.
Ali iskreno, gameplay je ono zbog čega ćete ostati ovde desetinama sati. Combat je brz, agresivan i neverovatno fluidan. Sve se vrti oko konstantnog kretanja, dodgeovanja i kombinovanja sposobnosti dok ekran eksplodira od efekata i neprijatelja. Mada, ono što Realm of Ink čini stvarno zaraznim nije sama akcija, nego raznolikost buildova. Igra vam vrlo brzo daje ogroman broj mogućnosti za eksperimentisanje, i gotovo svaki run može potpuno promeniti način na koji igrate.
Borba ima taj “easy to learn, hard to master” osećaj koji najbolji roguelite naslovi imaju. Na početku deluje jednostavno, dodge, attack, special, repeat, ali kako otključavate više sistema, počinjete da shvatate koliko kombinacija zapravo postoji. Mislio sam da sam masterovao igru već na početku, kad ono… Neki buildovi vas pretvaraju u melee mašinu koja konstantno dashuje kroz neprijatelje, dok drugi praktično pretvaraju igru u bullet heaven gde summonovi i projectile efekti čiste ceo ekran umesto vas. I ono što mi se posebno sviđa jeste što igra nagrađuje rizik. Ako želite da igrate ultra agresivno i konstantno budete blizu neprijatelja, igra će vas za to nagraditi ogromnim damage outputom. Taj osećaj brzine i haosa je verovatno najveći razlog zašto combat toliko lako “klikne”.
Najveći deo toga dolazi kroz Ink Gems sistem. Tokom runa skupljate različite “Ink” sposobnosti koje menjaju način na koji funkcioniše vaš build. Neke vam daju štitove, neke dodatne projektile, neke stvaraju eksplozije ili passivne efekte kada vas neprijatelj pogodi. a neke vam daju summonove, a to je, makar na početku, bio pravi način da uđem u ovu igru. I ono što je genijalno jeste što možete kombinovati dve potpuno različite Ink moći i napraviti build koji bukvalno briše sve neprijatelje na ekranu u dva klika.
Najbolja stvar kod Ink sistema je što vas igra konstantno tera da improvizujete. Ne postoji “savršeni build” koji ćete praviti svaki run, jer mnogo toga zavisi od toga šta vam igra ponudi usput. Nekada ćete dobiti neverovatnu sinergiju rano i praktično pregaziti celu partiju, a nekada ćete morati da sastavljate build od nasumičnih sposobnosti i pokušavate da izvučete maksimum iz loše situacije. I upravo tu Realm of Ink postaje najzabavniji, kada krenete da eksperimentišete i shvatite da čak i najčudnije kombinacije mogu postati apsolutno broken ako ih pravilno složite. Postoje runovi gde igrate ultra agresivno, jurite direktno među neprijatelje i pravite haos melee napadima. A postoje i oni gde praktično ne morate ni da prilazite protivnicima jer vam ceo ekran automatski eksplodira od chain reakcija i summon efekata. Realm of Ink vas konstantno tera da eksperimentišete i upravo zbog toga svaki novi pokušaj deluje kao da svaki put igrate malo drugačiju igru.
Taj osećaj nepredvidivosti je možda i najveća snaga igre. Nikada nemate osećaj da samo “odrađujete još jedan run”, jer gotovo svaki pokušaj ode u potpuno drugom pravcu. Nekada ćete igrati pažljivo i taktički, a nekada ćete se pretvoriti u hodajuću katastrofu koja briše sve pred sobom bez ikakvog plana. I ono što je bitno, igra vas nikada ne kažnjava zato što želite da eksperimentišete. Naprotiv, deluje kao da vas stalno gura da probate nešto novo i vidite koliko daleko možete da “slomite” sistem. Igra ima više igrivih likova i svaki od njih menja osećaj borbe. Mada moram da se ispravim, nisu u pitanju klasični likovi koje možete da birate, već nešto kao druge forme koje može da preuzme. Red, kao osnovna forma je najklasičniji balansirani lik, ali kasnije otključavate potpuno drugačije stilove igre, neki su fokusirani na brzinu i combo sistem, drugi više na ranged pristup ili summon mehanike. I ono što mi se posebno sviđa jeste što nijedan lik ne deluje kao “slabiji izbor”. Sve zavisi od builda koji napravite tokom runa. Imate ukupno devet formi, da ne nabrajam i objašnjavam sve u ovom tekstu, dovoljno je napomenuti da se dosta razlikuju jedan od drugih, kako vizuelno tako i po funkciji u toku igranja.
I to mnogo doprinosi replay value-u, jer ne menjate samo brojke ili animacije, već kompletan ritam igranja. Jedan karakter tera vas da konstantno budete u pokretu i održavate combo nizove, dok drugi funkcioniše skoro kao “glass cannon” koji uništava sve sa distance ali umire čim pogreši. Svaki od njih ima dovoljno jedinstven identitet da vas tera da naučite drugačiji stil igre, pa otključavanje novih likova zapravo deluje kao otključavanje potpuno novog načina igranja, a ne samo kozmetičke promene.
Boss borbe su takođe jedan od najvećih highlightova igre. Nisu možda najteže u žanru, kada sam ja prvog prešao iz prvog pokušaja, ali su dovoljno dinamične i raznolike da vas stalno drže fokusiranim. Bullet hell elementi postaju sve agresivniji kako igra odmiče, ekran se puni efektima, a vi stalno balansirate između napada i preživljavanja. Nekad ćete umreti za deset sekundi jer ste krenuli poprilično alavo da sakupite što veći damage, a nekad ćete bukvalno uništiti bossa toliko brzo da ćete se zapitati da li ste slučajno naleteli neki bug. I iskreno, upravo taj osećaj “broken build” ludila je jedan od razloga zašto je igra toliko zabavna. Boss dizajn je takođe dosta kreativniji nego što sam očekivao. Nisu svi samo “veći neprijatelji sa više healtha”, već imaju potpuno različite faze i obrasce napada koji često menjaju ritam borbe usred fighta. Neki vas zatrpavaju projectile spamom, drugi vas teraju da stalno menjate poziciju, a pojedini bukvalno pretvore celu arenu u bullet hell haos gde morate da koristite svaki dash savršeno. I kada konačno pobedite bossa posle nekoliko pokušaja, osećaj satisfakcije je ogroman upravo zato što znate da ste morali da naučite njegove obrasce, a ne samo da imate dovoljno damagea.
Replay value je ogroman. Pored standardnog roguelite loopa, igra ima više težina, različite završetke i Endless Mode koji praktično pretvara Realm of Ink u survival bullet hell haos gde samo pokušavate da preživite što duže dok build postaje potpuno apsurdan. To je onaj deo igre gde sve prestaje da bude balansirano i prelazi u čisti power fantasy. I upravo tada Realm of Ink pokazuje svoje pravo lice. Što duže igrate, to igra manje pokušava da bude “fer”, a više da bude zabavna. Damage brojke postaju smešne, efekti prekrivaju ekran, summonovi i chain reakcije uništavaju desetine neprijatelja u sekundi i ceo gameplay prelazi u onu fazu gde samo sedite i gledate koliko daleko sistem može da ode pre nego što potpuno eksplodira. Endless Mode je praktično sandbox za testiranje najluđih buildova i iskreno, mogao bih sate provesti samo u njemu.
Iako deluje kao da je sve savršeno, moglo bi se reći da igri i dalje nedostaje taj dodatni polish, ali daleko od toga da će to casual igrači primetiti. Pored toga, vidi se da je budžet ipak ograničen i da neke stvari nisu dobile isti nivo pažnje kao combat i vizuelni identitet. Meniji umeju da budu konfuzni, pojedine informacije nisu najbolje objašnjene. I ono šta je meni smetalo je što na malom ekranu, jer sam igru igrao i na ROG Ally X, slova su previše sitna, mada to sam samo ja. Mada i pored toga, kada je osnovni gameplay loop ovako zarazan, mnogo je lakše oprostiti sitnije probleme sa prezentacijom ili polishom.
I da, poređenja sa Hadesom neće nestati. Iskreno, igra ih ni ne pokušava sakriti. Ali posle desetak sati prestajete da razmišljate o tome da li je “previše inspirisana”, jer Realm of Ink vrlo brzo pokaže svoj identitet u kineskoj mitologiji, ink estetici i tom ludom osećaju progresije gde svaki run može otići u potpuno neočekivanom pravcu. Najveća razlika između ove igre i mnogih drugih “Hades klonova” jeste što Realm of Ink ustvari razume zbog čega je taj gameplay loop bio zabavan. Ne pokušava samo da kopira strukturu, nego dodaje dovoljno svojih ideja da sve deluje drugačije kada uđete dublje u sistem. I možda neće postati novi gigant žanra, ali definitivno ima dovoljno identiteta da se izdvoji iz mora roguelite igara koje izađu svake godine i nestanu posle dve nedelje.
Zahvaljujemo se 4Divinity na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Realm of Ink (Xbox Series X)
Kao zaključak, najveći kompliment koji mogu da dam Realm of Inku jeste da me je kvalitetno ubacio u onaj opasan roguelite loop, "hjde još samo jedan run.” I onda shvatim da su prošla tri sata. Rekao bih da je to znak da igra radi nešto kako treba. Možda nema produkcijsku vrednost Hadesa, možda nema isti nivo pisanja ili prezentacije, ali kada combat klikne, Realm of Ink postaje jedna od najzabavnijih akcionih roguelite igara koje sam igrao u poslednje vreme.
