V-Racer Hoverbike VR – Recenzija – Wipeout sa hoverbikes samo luđe

V-Racer Hoverbike VR za Meta Quest 3 je kao da si fizički u Wipeout i zaboravio da izađeš. I to je kompliment. Samo što ovde ne voziš neka futuristička vozila već nešto nalik motorima, pa ustvari hoverbikes! Ova igra nije samo još jedna racing igra; ona te tera da se nagneš napred, da osetiš svako pomeranje hoverbajka i da se potpuno posvetiš svakoj stazi. Ako voliš Wipeout, F-Zero ili Tron, ovo je tvoj novi VR raj, jer ova igra crpi inspiraciju iz svega, ali ponovo, ima i dosta svog, originalnog. Toliko da kada jednom uđete u igru, budete u fazonu, hajde još jedna trka, još jedan event.

Kada sam krenuo da igram, sve je bilo po malo haotično, mislio sam, okej sada ću iskidati svaku trku, a iskreno, evo neću lagati, bila je katastrofa. Kao kad prvi put sedneš na bicikl posle mnogo godina, ili bolje rečeno, prvi put, pa se pitaš da li si ikad znao da držiš ravnotežu. Naginjem se previše, pa premalo, pokušavam da pogodim osećaj, i dok mi telo još traži momenat sigurnosti da ne bih pao na zadnjicu jer stojim u polu čućećem položaju dok se naginjem napred. Staza prolazi pored mene kao svetleća zmija koja me ne čeka, dok ja trabunjam po strani, van staze jelte. . A onda dođe trenutak klika. U jednom času sve legne, ruke opuštene, leđa malo napred, pogled fiksiran na krivinu, i odjednom si tamo gde treba, hvataš ritam i znaš da si uspeo da iskontrolišeš pre svega sebe, a onda i hoverbike. To je možda i najveća magija igre: kako od nesigurnog početka pređeš u stanje u kojem osećaš da tvoje telo stvarno pripada toj mašini.

Neko će se pitati, okej šta je teško voziti motor tj hoverbike u ovom slučaju, što je neka verzija futurističkog motora. Pa kao prvo, on se ne kontroliše kontrolerima, već tvojim telom, i to ne samo pomeranjem glave levo desno, već celim torzoom, jer glava mora da ti bude skoro pa uvek po 90 stepeni u odnosu na ramena. Dakle, nešto kao kada bi vozili pravi MotoGP motor, ali u svetu pun neona, brzih krivina, drugih protivnika i powerupova. Iskreno, postoji mogućnost da kontrolišete vozilo sa kontrolerima, ali jednostavno to nije to, ili pomerate levo desno ili na gore na dole. Nekako ne daje taj pravi osećaj, plus iskreno nije toliko intuitivno. Mada, ovo naginjanje možda bude intuitivno ljudima koji voze brze motore, ali meni je bio problem na početku, ali ipak lakše nego pomeranje kontrolera kroz vazduh. Mada, posle nekog vremena, kao što sam rekao, sve klikne, sve dođe na svoje, sve postane toliko dobro i zabavno da je to neverovatno. Naravno dok se ne završi prvi krug.

U V-Racer- Hoverbike nije bitno samo da se nagnete, uspravite, pomerate torzo levo desno, već pre svega da održite ravnotežu virtualnog hoverbikea. Nagib je bitan, pod kojim ulazite u krivine, pod kojim izlazite, kada da date gas, kada da zakočite. I to je nešto zašta će vam biti potrebno vreme. Vreme navikavanja, učenja krivina i svega ostalog. Iskreno, nervirao sam se na početku jer sam mislio da će sve doći prirodno. Mislim i došlo je vremenom, ali to prirodno je to vreme navikavanja, učenja svega i svačega, a najviše pravila ove igre. Nije to nešto za šta vam treba sreća, kao, hajde ućiću u tu krivinu na slepo, nego nešto za šta treba da vam se stvori osećaj dok budete igrali V-Racer Hoverbike.

Igra nudi ogroman broj staza, i svaka se razlikuje od drugih po izgledu, krivinama, i ono što se meni najviše svidelo, nagibu i ludarijama koje imate u njima. Ovde se ne radi samo o stazama koje su eto, prave, bez nagiba, samo sa krivinama, već staze gde ćete ići u krug, na gore, nešto baš kao u Wipeoutu. Upravo zbog toga me je ova igra i podsetila na moje vreme provedeno u Wipeout VR na PS4 konzoli. Jer tada, kada sam krenuo to da igram sam još bio neiskusan, i kada su krenuli nagibi na gore, okretanja naglavačke i sve ostalo, iskreno pripalo mi je muka. Posle toga, pa sve do sada, nisam igrao sličnu vožnju u VR-u, i taj osećaj se vratio, taj osećaj prevrtanja stomaka i mučnine. Ali vidite, to nije osećaj koji će vas naterati da prekinete, već osećaj koji će vam izmamiti osmeh na lice. Jer ti trenuci kada osetite da vam se nešto pomera u stomaku zači da vas je igra maksimalno uvukla, isto kao kada krenete da udarate nameštaj oko vas u neku VR igru sa napucavanjem i pesničenjem.

Ono što posebno volim kod ove igre jeste raznovrsnost modova. Kampanja ti daje strukturu, nešto da juriš, da se penješ kroz lige i da osećaš progresiju. Vremenski izazovi su pak čist test koncentracije i volje, jer svaki put kad pomisliš da si brži, staza ti pokaže da ima još prostora. Borbene trke umeju da unesu dodatnu dozu haosa, jer brzina više nije dovoljna, moraš da razmišljaš kada da iskoristiš dodatke i kako da sabotiraš protivnike. A onda tu je i slobodna vožnja, moj lični ventil, jer nekad jednostavno želim da se vozim, da istražujem stazu i osećam pokret bez ikakvog pritiska rezultata. I naravno, to su trenuci kada možete opušteno da učite sve krivine, kada kako da skrenete. Pomenuo sam borbene trke, a to je upravo ono šta možete zamisliti. Okej, ne trkanje sa mačevima i bejzbol palicama koje možete da udarate protivnike pored vas, već nešto na foru Mario Karta. Sakupljate power-upove, rakete, mine, boost, štit i tako dalje, kojim sabotirate neprijatelje, dajete sebi prednost. Uz to, uvek imate taj “health bar” a kada on padne na nulu, to znači da morate da resetujete hoverbike. A pošto se sve dešava toliko brzo, to znači da preuzimate poslednju poziciju u trci.

Grafički, igra nije čudo tehnike, ali na Questu 3 izgleda dovoljno jasno i čisto da uživaš. Brzina maskira sve nedostatke – kada juriš 200 na sat, veruj mi, nećeš brojati piksele. Staze imaju dovoljno raznolikosti, od futurističkih gradova do otvorenih ravnica, i dok nisu remek-dela dizajna, daju ti taj osećaj da nisi uvek na istom mestu. Zvuk motora je dovoljno dobar da ti drži puls ubrzanim, mada bih voleo da ima više varijacija u audio detaljima, jer posle dužeg igranja sve zvuči isto. Mada, to kao da je problem, jer fokus je na ono šta je ispred vas, u apsolutno svakom trenutku, i naravno pozicioniranju vašeg tela.

Replay value postoji, ali zavisi od toga koliko ti trke same po sebi znače. Ako voliš da juriš rekorde i probaš sve staze, imaš dosta materijala. Ako tražiš neku dublju progresiju, priču ili otključavanje sadržaja, nećeš to naći ovde. Igra je pravolinijska, izabereš stazu, sedneš i voziš. I ponekad je baš to dovoljno. Ono što sam shvatio kroz par dana igranja jeste da V-Racer Superbike VR nije igra kojoj se vraćaš svaki dan. Ona je više kao adrenalin shot, upališ, provozaš se 15-20 minuta, osetiš tu brzinu i znoj na dlanovima tj čelu i leđima, pa onda ugasiš dok ti je još prijatno. Ako je tako koristiš, radi savršeno. Ako očekuješ da ti bude glavna VR igra, verovatno će brzo izgubiti draž.

Zahvaljujemo se Impact Reality na ustupljenoj igri za potrebe recenzije