Nikola Ležaić je imao 15. godina dugu pauzu između svojeg prvenca – Tilva Roš i drugog filma Kako je ovde tako zeleno? Prvenac je bio gorko sladak film koji je pratio grupu skejtera iz Bora, koji su unutar filma igrali fiktivne verzije sebe.
Lično sam tada mislio da će to pokrenuti novog i potentnog autora, i da će ostaviti veliki trag u našoj kinematografiji, ali avaj, o Ležaiću su se posle prvenca, nizale samo priče o projektima, i nažalost nijedan se nije ostvario. Većina toga nije bila njegova krivica, i samo je iščilieo sa scene.
Posle završetka perioda života pod kovid virusom, pojavile su se prve vesti da radi na novom projektu, i da je inicijalno film trebao da se zove Mama. Mama se ipak prekrstila u mnogo rogobatniji naslov Kako je ovde tako zeleno?
U filmu pratimo Nikolu Ležaića (Filip Đurić), režisera i budućeg oca koji radi ne baš tako zahvalan posao u marketingu praveći reklame. Vidi se da ga to ne ispunjava, i često se bori sa monotonijom sa puno humora.
Tokom snimanja jedne takve reklame o slatkišima, ima problema sa svojim statistima. Glumac koji glumi oca (Veselin Anchev) je bugarin i jedva se sporazumeva sa Nikolom, dok dečak (Nikola Jonić) koji glumi sina se pre toga najeo svih slatkiša i ne može da isprati njegova uputstva da se nasmeje i da se samo pravi da ih jede. Jedna slatka uvodna scena koja pokazuje da će humor biti prisutan i da nećemo samo trošiti maramice.
Istovremeno Nikolina žena, Aleksandra (Milica Gojković) iščekuje svoje prvo dete, i mi možemo da vidimo da oni vode poprilično skladan život, skoro pa idiličan. Pored svega toga teku planovi da Nikola sa svojim ocem Mirkom (Izudin Bajrović) i bližom rodbinom Brankom (Stojan Matavulj), Jovankom (Snježana Sinovčić) i Nevenom (Leonid Lučev) ispune poslednje želje njihove počivše bake Pere, i da je zakopaju u rodnoj grudi – Dalmaciji. Ova malena porodica se pakuje u dva vozila, i kreće na putovanje sa bakom u metalnom kovčegu i na tom putovanju se susreću se sa prošlošću, sećanjima i podsećanjem na svoje korene.
Iako na prvu loptu film može da se zavede žanrovski pod road trip film, ovo je pre svega jedan intimni portret Nikole Ležaića i njegove porodice. Bazirano je na pravim događajima koji su se desili, i evidentno je da je autor imao potrebu da ta sećanja i osećanja koja je doživeo sa svojom porodicom, ovekoveči i spasi od zaborava.
Filip Đurić u ulozi Nikole Ležaića, se stopio sa likom, koji je povremeno prikazan kao trapav, ali dobronameran. I koji se često gubi u svojim artističkim mislima uzimajući fotografije na tom putovanju, ali evidentno je da je itekako svestan svoje okoline i pogotovo porodice sa kojom deli momente, koji su verovatno i poslednji.
Đurić se poslednjih godina izdvojio kao versatilan glumac koji je prošle godine zasenio u toploj ulozi Moce u Za danas toliko, tako da mu nadolazi prirodno da se stopi sa likom Nikole, i da mu podari sasvim drugačiju energiju i manirizme. Zaista redak primer glumca koji ume da bude glavni glumac, i da čak iako likovi ne deluju toliko agilno i živahno da pleni scenom i da sa minimalnim govorima tela prikaže golemi spektar emocija.
Izudin Bajrović u ulozi oca Mirka, takođe ostavlja upečatljivo prisustvo. Svaka scena u kojoj se njih dvojica nađu i imaju interakcije o prošlosti, može vas dirljivo dotaći i podsetiti na sećanje sa vašim roditeljima. To je jedan nenametljiv i lep odnos, bez velikih dramskih fluktuacija, miran poput vode u kojoj kamenčić nikada nije bačen.
Ali veći deo komičnih scena proizilazi od ostatka glumačke ekipe, Stojana Matavulja, Snježane Sinovčić, Leonida Lučeva koji igraju preostalu rodbinu. Nikola Ležaić je odlično prikazao porodične dinamike, i vidi se da je režiser koji blisko radi sa svojim glumcima i glumicama, i da na jedan prirodan način iz njih izvlači da deluju kao prava porodica sa ovih prostora. Dinamika unutar čitave porodice je uverljiva, posuta je mentalitetom sa Balkana, kada određeni članovi dobiju svoje fiks ideje, pa će zasigurno mnogi to i prepoznati.
Dijalozi deluju prirodno i neočekivano su čisti, bez nepotrebnih psovki. Čak i jedno fuck (dobro, par puta izgovoreno) prođe gotovo neprimetno. Film zato podseća na intimne, nenametljive kućne snimke jedne sasvim obične porodice. Te sitne scene i razmene sećanja između njih, imaju potencijal da privuku široku publiku, ali će možda zato sa vizuelne strane delovati usporeno zbog mnoštva statičnih kadrova.
Moram priznati da nisam očekivao da će Dalmacija izgledati kršno i ogoljeno, slika koju imam o njoj jeste da ima mora i plaža koje plene svojom lepotom. Ovde dobijamo planine i ogoljenu zemlju koja deluje kao da nije nikada videla Sunca.
U suštini, ovo je mali, topao i emotivan film, koji će verovatno prijati publici željnoj prizora „normalnosti“ u domaćoj kinematografiji. Verujem da će scene iz života filmske porodice Ležaić podstaknuti svakog gledaoca da se povežu sa svojom porodicom, i da ispitaju svoje korene i bolje upoznaju sami sebe.
Film trenutno možete pogledati na Festivalu Autorskog Filma, a posle njega imaće normalnu distribuciju širom bioskopa po Srbiji koju radi distributerska kuća MCF – MegaCom Film.
