Kooperativne igre su super stvar za porodicu, društvo i parove, jer je jednostavno uvek lepše igrati udvoje nego solo. Čak i neke igre koje su namenjene isključivo za solo igrače poželite da proživite kada je neko pored vas. Mada, kooperativne igre na koje sada mislim često predstavljaju jedno isto iskustvo koje posmatraju dve individue. Uzmimo za primer It Takes Two, Split Fiction i slične naslove – vi proživljavate avanturu iz iste perspektive, imate isti cilj, vidite sve što i drugi igrač i radite sve što i on. Okej, ne baš uvek sve, jer je nekada potrebna ta kooperacija kako biste rešili određeni problem, ali razumete šta hoću da kažem. Iskreno, ne sećam se da sam igrao igru koja ima dve različite perspektive i dva načina igranja, a da pruža igračima potpuno drugačije iskustvo. Beyond The Dark: Nightwatch je sigurno prva takva igra; prva koja ima dve totalno različite perspektive i koja forsira igrače da komuniciraju na potpuno drugačiji način nego što su to radili do sada. Mislim, komuniciraju oni na isti način – jezikom, rečima, jelte – ali „hrane” jedno drugo informacijama na drugačiji način. Da, to sam hteo da kažem. Nadam se da sam dobro objasnio!
Beyond The Dark: Nightwatch je prva igra studija Atlantis, čiji je kreativni direktor Nico Augusto, mada je još zanimljivije to što je na igri radio i Ru Weerasuriya, suosnivač sada nažalost zatvorenog studija Ready at Dawn koji nam je doneo neke fantastične naslove, uključujući i The Order: 1886. Pored toga, glas u igri pozajmljuje Troy Baker – mislim da je on svima poznat, kao i njegove fantastične uloge – a muziku komponuje Oscar Araujo, koji je radio na serijalu Castlevania: Lords of Shadow, kao i na igri Blades of Fire. Sve u svemu, ovo je poprilično lepa skupina talenata koja je dala sve od sebe kako bi kreirala nezaboravno iskustvo, i moram da priznam da je utisak tokom i nakon igranja ovog naslova zaista impresivan.
Radnja igre Beyond The Dark: Nightwatch odvija se u kući daleko od civilizacije, u kojoj se vi budite potpuno izgubljeni i ne znate šta da radite. Nema nekog posebnog objašnjenja zašto ste tu, makar ne na početku. Ipak, poprilično je jasno da je potrebno da pobegnete iz nje – da jednostavno nađete način da nestanete iz tog klaustrofobičnog objekta u kojem ste se nekako obreli. Međutim, u ovoj kući niste sami; tu je The Gloam, čudno čudovište koje vas prati u stopu. Okej, možda „prati” nije prava reč, ali to je stvorenje koje vas proganja šta god korisno pokušali da uradite. Primarni cilj je naći izlaz, ali tako da ne poginete u međuvremenu i da vas The Gloam ne uhvati.
Ali ceo ovaj horor ne proživljavate sami – tu je i drugi igrač, jer, kao što sam rekao, ovo je kooperativna igra. Ipak, drugi igrač nije fizički sa vama u prostoriji, baš kao što i ne treba da bude kada prelazite ovaj naslov zajedno. On je daleko od našeg protagoniste, koji je zarobljen u zabačenom delu planete. Drugi igrač ne vidi ono što vi vidite, ali vidi ono što vi ne vidite. Ovo zvuči totalno filozofski, ali skapiraćete kroz tekst šta sam želeo da kažem. Vi, kao prvi igrač (ili možda kao drugi) koji se budi, morate stalno da budete u komunikaciji sa vašim partnerom u ovoj avanturi od početka do kraja. Tako da je ovo asimetrični kooperativni naslov, nešto što ne viđamo često. Zanimljiva stvar je to što ovu igru možete igrati isključivo u kooperativnom modu. Bolje rečeno, samo sa još jednom osobom. Zbog toga postoji besplatni Friend’s Pass; ukoliko već imate igru, njime možete pozvati nekoga sa vaše liste prijatelja kako bi vam se pridružio u ovoj horor avanturi. Cela postavka je prilično dobro odrađena.
Jedan igrač preživljava horor iz prvog lica, pronalazeći načine da pobegne iz kompleksa dok ga juri misteriozno čudovište, dok drugi, preko svog Switcha, pokušava da mu pomogne oko navigacije i da ga upozorava ako mu se učini da nešto vidi. Cela ideja je izgrađena oko ovoga i moram da priznam da radi odlično. Fora je u tome da jedan igrač vidi ono što drugi ne može. Ako vi igrate iz prvog lica, igrač koji vam pomaže ne vidi ništa od onoga što se nalazi na vašem ekranu, već morate da komunicirate s njim i da mu objašnjavate situaciju ukoliko se negde zaglavite. Mada, to ne znači da vas on uopšte ne vidi. Drugi igrač gleda igru iz potpuno druge perspektive – kroz monitore, u ulozi takozvanog Overseera. Iz te perspektive on zaista može videti nešto što prvi igrač, odnosno Explorer, ne može da primeti, ali je komunikacija strašno bitna jer praktično dopunjavate jedan drugog, a imate isti ultimativni cilj.
Za razliku od većine co-op igara gde igrači praktično proživljavaju isto iskustvo, ovde to nije slučaj i sve se svodi isključivo na razgovor. Ako igrate kao Explorer, morate non-stop da pričate šta sve vidite igraču koji je u ulozi Overseera, kako bi on dobio jasnu mentalnu sliku okruženja i kako bi, naravno, mogao da vam pomogne. To znači da nećete samo razmenjivati instrukcije tipa: „Okej, tu sam, sada idem tamo, sada treba ovo ili ono da uradim”, već je sasvim moguće da će Overseer slušati vriskove i vaše reakcije na prepade iz prvog lica. Iako igrač za monitorima neće videti te strahote direktno, tenzija koja se stvara u toku igranja je fantastično prenesena. Mislim da do sada nije postojala nijedna igra u kojoj sam ovoliko komunicirao sa svojim partnerom.
Sa druge strane, Overseer ne služi samo kao posmatrač koji će slušati šta Explorer proživljava preko Switch 2 Game Chata; on zapravo može da vidi kakve face vi pravite, pa dobija materijal za kasnije ucenjivanje ukoliko vas je „igrica” pošteno uplašila! Šalu na stranu, drugi igrač neće samo nemo gledati i slušati. Caka je u tome što Overseer kod sebe ima važne predmete – tačnije dokumente i beleške – koji pomažu u rešavanju zagonetki i otkrivanju tačnih ruta, kao i mesta za skrivanje od čudovišta. Zamislite celo ovo iskustvo kao Alien: Isolation u co-op režimu, gde jedan igrač beži od Xenomorpha, a drugi ga posmatra preko kamera i priča mu gde je najbolje da pobegne i šta da iskoristi za sledeći susret sa neprijateljem. Cela ideja se vrti oko toga i realizovana je vrhunski.
Dakle, ako Explorer dođe do dela koji ne može da pređe, ako se zbuni ili mu nedostaju informacije i onaj širi pogled na situaciju, drugi igrač uskače kako bi zajedničkim snagama rešili problem. Možda će neko reći da ovo deluje kao neka tabletop misterija gde vokalno morate da se dogovarate oko sledećeg koraka, i najbolje od svega je to što igra upravo tako i funkcioniše. Ni u jednom trenutku nećete morati slepo da nagađate, već ćete ići kroz trial & error pokušaje dok ne prokljuvite rešenje, što je jako kul. A ako ne rešite zagonetku ili ne uspete da pobegnete, krećete ispočetka – i to je praktično čar celog ovog iskustva.
Mada, nije samo bitno da Explorer sluša Overseera šta mu on priča i kako mu pomaže sa informacijama, već mora i on da bude malo vešt kada je u pitanju skrivanje od The Gloama. U igri postoji mehanika zvuka, bolje rečeno, buke koju pravite, tako da ako vas The Gloam čuje, može lako da se desi da vas uhvati. I moram da priznam da je na početku malo teško skapirati kako sistem funkcioniše, ali posle nekog vremena, i možda malo nerviranja, sve dođe na svoje mesto. Tu su i Decoys koje bi iskreno trebali da koristite, kako bi skrenuli pažnju na sebe. Mada malo mi je krivo što je interaktivnost Overseera limitirana. Jako bih voleo da on može da manipuliše stvarima oko vas, i da on skreće pažnju čudovišta, ne samo vi. Recimo otvara vrata, pravi neke spletke, uključuje uređaje i isključuje ih, kako bi pravio dodatnu buku koja bi okupirala čudovište dok Explorer traži način kako da se izvuče iz nezgodne situacije.
Kada poginete, dobijate recap u kojem piše koje ste sve prostorije istražili i šta ste pronašli, tako da u sledećem „runu” ne krećete totalno od nule, već sa dozom iskustva koje ste stekli u prvom, ili ko zna kom životu. Moram priznati da će na početku, dok još ne znate kako sve funkcioniše, failovi biti česti, jer vam jednostavno neće biti jasno šta tačno treba da radite i bićete u totalnom bunilu zajedno sa partnerom. Ipak, kako vreme prolazi, nijedan sledeći run vam neće biti dosadan u fazonu: „Uh, okej, sada opet sve ispočetka”, već ćete biti naoštreni da rešite prepreku na kojoj ste se zaglavili. Sama komunikacija vas tera i inspiriše da ne odustajete. Koliko puta nam se samo desilo da sam, igrajući kao Overseer, imao ogromnu želju da i sam zaronim u igru iz prvog lica, ali to jednostavno nisam mogao, jer pratim dešavanja preko monitora na drugom Switchu. Onda sam prosto terao saigrača da mi do detalja priča šta se u stvari dešava, kuda je prošao, kako neka mašina funkcioniše i kako izgleda. Jer monitori, koliko god bili kul za taj širok pregled, toliko su nepraktični za detaljno istraživanje i primećivanje sitnica u prostoru – a upravo u tome i leži žar cele ove misterije.
Postoji i drugi način igranja, a to je da pozovete kod kuće nekoga ko ima Switch 2 i igrate zajedno u istoj sobi na kauču ili u foteljama, tako što ćete oboje gledati u isti TV. Ipak, moram da priznam da to nije način na koji treba prelaziti ovaj naslov. Probali smo, i tada se jednostavno gubi onaj misteriozni, nepoznati osećaj koji stalno tinja kod drugog igrača u ulozi Overseera. Ideja je da on ne vidi ono što vidi Explorer – igra tako najbolje funkcioniše, jer su misterija i ta fizička razdvojenost suštinski deo iskustva. Takav dizajn vas tera da stalno razgovarate o tome ko šta može da uradi u datom trenutku. A ovako, ako su oba igrača na „prednjem sedištu”, činilo mi se da obojica pokušavaju da se domognu volana, te da instrukcije ne dolaze na osnovu Explorerovog opisa, već na osnovu onoga što oboje već vide na TV-u. Ta nemogućnost Overseera da direktno deli Explorerovu perspektivu prosto mora da postoji, tako je zamišljeno i jedino tako ima smisla. Čak i ako taj drugi gejmplej ponekad deluje dosadno s obzirom na to da na ekranu imate samo menije i predmete, sve to nudi neophodnu korist igraču koji je na terenu.
Moram da napomenem još jedan tehnički detalj. Moguće je, kao što sam pomenuo, da neko pokrene igru preko Friend’s Passa na svojoj Switch 2 konzoli. Međutim, ukoliko osoba sa kojom želite da igrate nema Switch 2, tu je i Gameshare funkcija. To je ona opcija koju kod nas verovatno retko ko koristi, ali je Beyond The Dark: Nightwatch prva igra koja bi mogla da vas natera da obrišete prašinu sa stare Switch 1 konzole. Koliko mi je poznato, Gameshare do sada nikada nije funkcionisao tako da deli dva različita ekrana iste igre; uvek ste dobijali identičan prikaz kao i igrač koji igru deli sa vama. Sada je studio Atlantis u saradnji sa Epicom (s obzirom na to da igru pokreće Unreal Engine) uspeo da napravi sistem u kojem preko Gamesharea delite ekran koji nema apsolutno nikakve veze sa onim što vi vidite na svojoj konzoli, što je fantastično. To znači da se igra renderuje na dva uređaja iz dve različite perspektive, a to očigledno ne predstavlja problem za novu Nintendo Switch 2 konzolu.
Sve ovo o čemu sam do sada pisao ne bi bilo uopšte bitno da horor element u igri nije dobar. Sva sreća, odlično je odrađen. Nije u pitanju samo jeftina kombinacija paranormalnih dešavanja – poput spontanog otvaranja vrata, padanja objekata, lupanja polica i tome slično – već glavnu ulogu igra ambijentalni zvuk koji je konstantno prisutan. On vas postepeno uvlači u tu jezivu atmosferu od samog početka. Ovo nije krvava horor igra; ona se striktno oslanja na napetost stvorenu dizajnom, suptilnim zvučnim efektima i jezivom muzikom. Moram priznati da me je sve to prilično oduševilo. Na početku sve to može delovati pomalo „nevino” u poređenju sa agresivnijim naslovima, ali vrlo brzo shvatite da to nije slučaj. Kako budete zalazili sve dublje, videćete da je igra zapravo prilično strašna. Mada, i sama reč „strašna” je možda diskutabilna; igra pre svega stvara konstantan nemir, nelagodnost i interni horor, kako u vama dok bežite, tako i kod Overseera, koji sve vreme samo sluša vaše panične opise. A svi dobro znamo da ljudski um obožava dodatno da pojača sve ono što mu se samo servira kroz priču.
Što se grafike tiče, vizuelni identitet se savršeno uklapa u taj retro stil osamdesetih godina koji dominira ovim ostvarenjem. Iako prikaz nije ništa spektakularno, sve izgleda i više nego zadovoljavajuće. Realno, dobrom utisku doprinosi i činjenica da se većina akcije odvija u mračnim prostorijama, gde samo vaša lampa obasjava određene površine, pa se grafički nedostaci jednostavno ne vide. Međutim, pošto se oslanja na Unreal Engine, moram da pohvalim Atlantis Studio za odličan tehnički posao. Mislim da će retko ko, unutar ovakve atmosfere prepune tenzije, uopšte obraćati pažnju na neke sitne vizuelne mane. Cela poenta je da se igrač maksimalno fokusira na iskustvo, a ono služi kao savršena distrakcija od potencijalnih tehničkih manjkavosti – ako one ovde uopšte i postoje.
Beyond The Dark: Nightwatch (Nintendo Switch 2)
Beyond The Dark: Nightwatch nam je totalno iznenada upao u krilo u ovom gustom periodu koji vrvi od sjajnih igara, i moram da priznam da sam bio poprilično skeptičan na samom startu. Kako uopšte naterati nekoga da satima gleda samo u menije, priča sa vama i navodi vas šta da radite? Svi uvek žele da budu glavni lik, ali ovaj naslov je savršen za one koji su možda malo plašljiviji. Okej, možda ne kao Explorer, ali uloga Overseera im definitivno leži. Upravo zbog toga, ovu igru možete prelaziti i sa nekim ko inače ne voli horore, što je faktički čini zabavom za celu porodicu! Naravno, jedini preduslov je da posedujete dve konzole: jedan Switch 2 i bilo koju drugu Nintendo konzolu, pa makar i stari Switch Lite. Developeri su maestralno dizajnirali ovo iskustvo. Horor elementi ne zvuče i ne izgledaju jeftino i dosadno, već stvarno imaju snažan efekat na psihu. Samo dešavanje na ekranu je tek jedna polovina priče, jer stalna komunikacija između igrača samo dodatno pumpa tenziju kako vreme odmiče. To je zaista prelep podvig. Igra košta samo 20 evra (ili dolara), pa vam toplo savetujem da obratite pažnju na nju – u pitanju je prilično jedinstveno i inovativno kooperativno iskustvo.
