Kada pogledamo istoriju igara, možemo videti da sa vremena na vreme smo dobili neke poprilično kontroverzne igre. Prva na pamet je definitivno Manhunt koji je izašao davne 2003. Igra koja prikazuje sadizam, grotesne scene i pokriva priču koja jednostavno nije bila za svakoga. I sada, kada bi uzeli sve moguće IP-eve koje postoje, Hellraiser bi definitivno bio jedan od njih koji bi mogao da nadmaši tu kontroverzu koja je došla sa Manhuntom. Ali upravo zbog toga, sigurno je to bio razlog zbog čega do sada nismo dobili ni jednu interpretaciju u obliku igre ovog IP-a koji je ove godine napunio 40 godina. Dakle, čekali smo 40 godina za prvu Hellraiser igru, a 19 za novi Clive Barker naslov. Još lepše je videti da je na ovom naslovu radio Mad Head Studios, sada Saber Interactive Serbia, timu kojem je dodeljen poprilično odgovoran zadatak da prenesu ovaj fantastičan, groteskni svet koji je Clive Barker započeo davne 1986. godine. I sada je glavno pitanje, da li se čekanje isplatilo?
Ljubavna priča ali na drugačiji način
Priča u Clive Barker’s Hellraiser Revival se dešava u svetu koji je postavljen sa prvom novelom, The Hellbound Heart i filmovima Hellraiser i Hellbound: Hellraiser 2. Radnja igre se dešava oko 20 godina nakon dešavanja u prvom filmu. Vi preuzimate ulogu Aiden Lyncha, koji nakon, pa male nesreće sa devojkom u njegovom stanu, kreće u potrazi za njom, bolje rečeno, u jednu lepu, plemenitu i slatkastu misiju spasavanja iz pakla. I sada, pošto bi svaki deo priče, opis dešavanja na početku ili bukvalno bilo šta bio veliki spoiler, to je sve šta ću konkretno reći o priči. Verujem da igrači sami treba da vide i osete ono šta Hellraiser: Revival ima da prikaže i na koji način u prvih sat vremena igranja. I moram da napomenem, da prvih sat vremena ovog naslova su možda najbrutalniji, groteskniji, najneprijatniji ikada u bilo kojoj igri koju sam ikada igrao.
U osnovi, Hellraiser Revival je ljubavna priča i priča o tome šta je jedna osoba u stanju da uradi da bi spasila voljenu osobu. Ali isto tako, Hellraiser: Revival veoma lepo ide u dubine nekih od modernih problema, kao što su zavisnosti od droge, pa generalno svake moguće zavisnosti i naravno slabom ljudskom umu i šta je sve čovek u stanju da preživi, podnese kako bi došao do svog cilja. U svetu Hellraisera prosto je nemoguće da jedna osoba ne bude uništena kako fizički tako i mentalno, i kroz sve to ćete i vi prolaziti kao i likovi koje budete sretali ili jednostavno kao Aidan Lynch, naš glavni protagonista. I upravo zbog toga, mislim da će ova igra biti tema kontroverze na internetu. Jer verujem da običnim igračima, onima koji nisu fanovi života i dela Clive Barkera ovo biti jednostavno previše. Dok će za one koji jednostavno žude da ponovo vide Hell Priesta i šta je u stanju da napravi od jedne osobe, ovo biti jedna prava, slatka, zabranjena poslastica. Ja sam nešto između ove dve grupe, i moram da kažem da mi je tih prvih sat vremena, do dva cele igre, budilo taj nelagodan osećaj sa svakom sledećom scenom, počevši od uvodnog sinematika i naravno prvog velikog reveala.
Iako je priča glavni fokus i katalizator svih dešavanja u ovom naslovu, moram da napomenem da u igri možete da nađete dosta collectibles stvari, spisa, pisamca, dnevnika, i tako dalje. I svako ko je fan ovog serijala, i koji je uvek želeo da zaroni još dublje u Lore ove franšize, verujem da će ovo biti prava poslastica za njih. Jer znam da se u ovom naslovu priča o nekim stvarima i dešavanjima koji nisu opisani u noveli, niti prikazani u filmovima, a koji su tu samo da još bolje začine ceo ovaj IP.
Igra koja se ne stidi da prikaže pravu prirodu Hellraisera
Kada uz sve to uzmemo tu kreativnu slobodu koju je imao Saber Interactive Serbia tim, slikovitost brutalnosti, sadizma, grotesknih scena i jednostavno horrora prelazi granicu svih mogućih igara i naravno svega šta jedan igrač može da očekuje od jednog naslova. Ne znam dal i je uopšte moguće opisati rečima šta ćete sve videti u igri, mislim da je najbolje da odigrate i vidite sami. A kada to uradite, verujem da nećete isto gledati na igre kao nekada.
Rekavši sve to, ma koliko se igra ne suzdržava da šokira igrače na početku slikovitim prikazom uništavanja tela i masakriranja svega šta može da se prikaže na ekranu, toliko lepo uvodi igrače u gameplay mehanike. Iz te perspektive, igra počinje poprilično lagano i lepo, gde vam igra poprilično jasno objašnjava osnovne mehanike i sve šta možete da radite u ovoj igri. I prva stvar koja mi se svidela je to što se igra dosta oslanja na Stealth mehaniku. Aidan na početku mora da pobegne iz BDSM kluba u kojem se našao i koji ujedno služi kao i baza kultista koji worshipuju Boga Pakla Leviathana i sve Cenobites koje je on kreirao. Bez oružja ili bilo čega drugog, primoran je da se šunja i nađe pravu priliku kako bi pobegao sa ovog mesta, dok usput mora jednostavno da ubije sve šta mu se nađe na putu. Stealth je upravo zbog toga jedini način da Aidan preživi i bori se na početku ove igre. Nakon što nađete nož, videćete da Aidan has no chill kada je u pitanju eliminisanje svojih protivnika, mada to nije prvi šok koji ćete doživeti u ovoj igri, preskočio sam mnogo njih, sa razlogom. Svakako, Stealth kills su osnovni deo igre i neće biti rezervisani samo za početak, već će oni biti jedan od najboljih načina za čišćenje protivnika kroz ovaj naslov, sve u zavisnosti u kojoj se situaciji nalazite.
Veoma brzo ćete naći i druge igračke i predmete koji će vam biti deo širokog inventara stvari sa kojima možete da disposeujete neprijatelje. Ovaj deo igre najviše podseća na Condemned naslov. Iako se Hellraiser Revival ne fokusira isključivo na melee borbu, ona jeste odlično odrađena. Oseća se ta težina udaraca kada koristite palicu ukrašenom ekserima i dok probijate masku na glavi kultista ispitajući šta je u njihovoj glavi, ili taj lagani zamah i ubadanje nožem u bubrege dok radite Stealth Kill. Okej, nije baš lagan jer Aidan baš voli da izbuši svakog protivnika kojem priđe sa leđa, a ako je to frontalni napad i radi se o oružju sa sečivom, naći će prvu priliku da ga zabije u lobanju kultista. Sve u svemu, osećaj melee borbe jeste odličan i svaka pohvala za razvojni tim!
Ono šta je jako kul kod same Melee mehanike je to što svako oružje ima svoju otpornost i lomljivost. Ako ga previše koristite, jednostavno će se polomiti. To dodaje još jednu dimenziju ovog survival naslova, jer morate da birate i planirate kako ćete eliminisati protivnike koji su ispred vas. Za koje ćete rezervisati tihi pregled i ekstraktovanje bubrega, a za koje ćete raditi frontalnu lobotomiju sa buzdovanom. Jer, nebitno koliko lobanja bila mekša od vrha buzdovana, ipak može da se polomi čestim korišćenjem bez održavanja. Da, oružje možete i popravljati, naravno ako nađete neko koje vam je priraslo srcu i čije animacije najviše leže čudovištu koje se krije u vama, mada poenta igre nije čuvati jedno oružje, već ih stalno menjati i boriti se sa onim šta vam je na raspolaganju. Jer ovo je pre svega survival horror, i ne tako retko ćete se naći u situaciji kada jednostavno nećete imati pri ruci oružje koje vam najviše leži, pa ćete se morati boriti sa bilo čim šta vam je na raspolaganju, čak mali nož koji služi isključivo za inspekciju zdravlja bubrega i creva.
Aidan, stari zanatlija i hoarder
I taj survival elemenat u ovoj igri je fantastično odrađen. Jer vam igra nikada neće dozvoliti da imate previše stvari na raspolaganju, već ćete u svako druženje sa kultistima ili bossovima ući sa mišlju da možda to šta imate neće biti dovoljno, i često ćete biti u pravu. Momenti kada ne znate šta vas čeka nakon sukoba sa gomilom prijatelja iz kulta je sastavni deo ovog iskustva. Čak i kasnije kada krenete da koristite vatrena oružja, pištolje, pumparice i puške, nikada nećete imati metaka u izobilju, a igra će vam ih uvek davati na kašičicu, tu i tamo, kako bi vas teaseovala prelepim zvukom i animacijom pršanja lobanje pravovremenim hicem iz revolvera. I kako onda da ne tražite još metaka za revolvere ili jednostavno kako ih ne čuvati za specijalne prilike, jer prštanje lubenice je jako zadovoljavajuće u ovoj igri. Sadistička poljoprivreda je zarazna u ovom naslovu…
A kada ne možete da nađete sve što je potrebno, kao što su sirovine, metkovi, noževi, buzdovani, palice, vatreno oružje, to je sve moguće kupiti kod Zore Beckett, misteriozne bakice koja jednostavno obitava u ovom svetu bez ikakvih posledica. Ona služi kao glavni prodavac svega šta vam je potrebno. A šta vam je potrebno ćete kupiti paricama koje ćete pronalaziti kroz vašu sadističko-mazohističku avanturu.
I sada, moram da pomenem sličnost sa jednim od najpopularnjih franšiza u industriji, Resident Evil naslovima. Ceo sistem nadogradnje, craftovanja, pronalaženja stvari, inventara je praktično Resident Evil, bolje rečeno, inspirisan ovim naslovima, pogotovo poslednjim igrama iz ovog serijala. Inventar će biti limitiran, ali vremenom ćete moći da pronađete nadogradnje vašeg ruksaga kako bi mogli da u njemu strpate više stvari. Sirovine koje budete nalazili, kao što su hemikalije, barut, sitni metali, tkanine, služiće kao delovi koji će vam biti potrebni da napravite šta vam je potrebno u tom trenutku: metkove, health packove, repair kitove za melee oružja i tako dalje. Dakle ceo ovaj survival horror elemenat jeste inspirisan Resident Evil igrama i Hellraiser: Revival se ne ustručuje to da pokaže, jer moram da priznam da taj sistem odlično funkcioniše i u ovoj igri.
Genesis Configuration – kockica koja ulepšava gameplay mehaniku
Mada, pored melee i vaternih oružja, Aidan će sa sobom imati i Genesis Configuration, poznatu kockicu ove franšize. I sada, svi će pomisliti, okej ona će služiti isključivo za rešavanje zagonetki, ali to nije jedini use-case ove stvarčice. Ona jeste krucijalni deo za rešavanje zagonetki, ali pored toga će vam ulepšavati borbu. Na početku ćete imati mogućnost Telekineze, tako da možete da jednostavno pokupite sečivo, eksere, delove ventilatora i zavrljačite ih u neprijatelje, odvajajući ruke, noge, glavu od njihovog tela. I moram da kažem da je ovo poprilično zadovoljavajuće i odlično funkcioniše. Kasnije ćete moći da otključate dodatne mogućnosti ove kockice, kao što je recimo Pirokineza, gde možete manipulisati vatrom. Mada, nisu ovo jedine dve mogućnosti, i za ostale morate da vidite sami u igri, jer iako mala, ova kocka donosi puno tajni i iznenađenja. I moram da priznam da cela ta dual wielding mehanika odlično funkcioniše u igri. Naravno da će biti potrebno malo vremena da utrenirate mozak i prste kako bi što efikasnije eleminisali sve protivnike sa kombinacijom svega šta vam je na raspolaganju, ali kada sve klikne, pogotovo Telekineza, dosta vremena ćete provesti da pamtite gde imate koji ekser da pokupite kako bi ga zavrljačili ka neprijatelju.
Configuration koristi patnju koju vi sakupljate u sebi u toku borbe protiv kultista ili jednostavno drugih entiteta u ovoj igri. Patnja ima svoj limit, i kada je „istrošite“ morate da napadate neprijatelje melee ili vatrenim oružjem. Isto tako, patnju punite tako što ćete raditi „final blows“ neprijateljima koji budu staggerovani. Mada tada nećete puniti samo patnju, već taj potez ima da vam napuni i malo healtha. Što jeste poprilično kul stvar uzevši u obzir da često nećete imati health ajteme kod sebe.
I pomenuo sam zagonetke i moram da napomenem da ih ima ovde. Bolje rečeno, progresija igre se uvek krije iza neke ili zagonetke ili predmeta koji je potrebno pronaći. Još jedan RE momenat, morao bih priznati. Ali te zagonetke nisu u igri kako bi vas maltretirale, jer ima drugih stvari koje će to poprilično efikasno raditi. Tako da ni jedna od njih neće biti teška i naporna, bolje rečeno, sve one će biti tu eto, kao sredstvo progresije, ne nešto zbog čega bi lomili glavu od zida. Ono šta je mnogo, mnogo zanimljivije od svih zagonetki je poznati Lavirint.
Pakao Cenobitesa – Lavirint – i sam dizajn ovog naslova
Posle svakog bitnog dešavanja u igri, Aidan će se naći u procepu realnosti i pakla, bolje rečeno u poznatom Lavirintu. I moram da priznam da je ovo, makar meni, bukvalno najbolji deo ove igre. Svaki Lavirint u kojem ćete se naći je prosto fantastično odrađen, kako vizualno tako i dizajnerski. Dimenzija u kojoj su duše ljudi i u kojoj Cenobites prosto uživaju da ih maltretiraju čak i nakon njihovog života u ovoj, kako bi oni rekli, terrible plane of existence, je stvarno fantastično odrađena. Prosto mi je krivo što ovih elemenata nema više ili što se jednostavno cela igra ne dešava u ovom okruženju. Mada, kada bolje razmislim, možda je i bolje ovako, jer svaki put kada završite sa posetom Lavirintu, jednostavno želite da mu se vratite što je pre moguće. Kako bi povećali svoju patnju.
Ovo jeste Horror avantura, ali možda taj horror elemenat najviše sija u Lavirintu. Kada je potrebno da pronađete izlaz ili dođete do cilja dok vas juri Chatterer. Ne znam da li sam u bilo kojoj drugoj igri osećao taj nivo aksioznosti i jednostavno neizdrža kada se nešto dešavalo u njoj kao kada tumarate uskim hodnicima dok čujete kliktanje zuba Chatterera iza vas koji pokušava da vas gricne. Ovo je možda najbolje horror iskustvo koje sam imao u proteklih.. pa ne znam, možda oduvek. Jer sama postavka nije nešto horror, ne znam kako da objasnim, ali kada ubacimo u to dizajn samog Lavirinta, ambijentalni zvuk, kliktanje zuba i tu hitnost, možete bukvalno da osetite taj nemir u vašem telu dok ste u ovim delovima igre. Ako je Saber Interactive Serbia uboo neki elemenat iz ove franšize, to definitivno jeste ovaj momenat.
Pored svega toga, lepo je napravljena tranzicija između sveta živih i sveta Cenobitesa. Deo igre koji se dešava van lavitinta je poprilično upečatljiv na svoj način, sa svime šta možete videti i pronaći u njemu. Mogao bih slobodno reći da je čak i raznovrstan. Od BDSM kluba, preko groblja, do zabačenih vila koje kultisti koriste kao mesta gde upražnjavaju svoje fantazije i za žrtvovanje bogu Levijatanu. I zanimljivo je da možda grafički ovaj deo igre ne izgleda nešto spektakularno, deo van Lavirinta, iako ima dosta više detalja i dosta je raznovrsniji od Lavirinta. Dok recimo Lavirint, iako ima tu jednostavnu arhitekturu, jasne geometrijske oblike u njemu, oštre ivice, izgleda dosta, ali dosta impresivnije.
Čudne odluke i performanse u igri
Upravo zbog toga mi je žao što se tim koji stoji iza ove igre u nekim delovima odlučio da prekida akciju nekim sinematicima, koji jednostavno ne mogu da pariraju sa onim šta je moguće da se prikaže u samoj igri preko Unreal Engine 5. Iskreno, ovo je jedna od misterija koju ne mogu da prokljuvim. Jer ti rezovi su nekada isuviše napadni i iznenadni, jednostavno kada najmanje očekujete igra se prekine i prebaci u cinematic fazon. Možda ima jedna od scena za koju sam očekivao da će se prebaciti na prerendovan video, jer me je igra navikla na to, kada ono nije i tada sam pomislio, okej ovu scenu su mogli da urade in-game, zašto nisu mogli ostale!
Zbog svega toga, na samom početku, igra deluje poprilično „iseckano“, jer u svakom trenutku kada se uživite, kada vas jednostavno uvuče u ovaj svet, prekine vašu kontrolu i preuzme volan iz vaših ruku kako bi se nešto prikazalo u kratkom sinematiku. Nije mi jasna logika ovoga, pogotovo na početku kada sve treba da bude više fokusirano ka iskustvu igrača i ka jasnoj nameri da se on uvuče u svet bez prekida te imerzije. Moram da kažem da mi je zbog toga bilo poprilično teško da se prepustim i uvučem u ovaj svet na samom početku. Možda to neće biti slučaj kod svih igrača, ali recimo meni je to itekako smetalo, ali ponovo, to je tih, prvih sat dva ovog naslova, kada vas igra pored tih rezova preplavljuje i svim grotesknim i brutalnim stvarima.
Ali ako ništa drugo, igra radi fantastično na PlayStation 5 konzoli (ne pro). U igri možete birati dva moda, Quality i Performance. Quality se fokusira na bolji grafički prikaz ali 30 frejmova po sekundi, dok je fokus u perfomrance modu na 60 frejmova po sekundi. I moram da priznam da sam primeto u jednoj situaciji da FPS padne ispod tih 60, i verujem da će to svi primetiti, ali ta situacija je sprektakularna, tako da ne treba žaliti, jer vredi tog pada frejmrejta u tom trenutku.
I još jedna stvar vezano za same postavke igre, uskoro će stići i srpska lokalizacija! Tako da će svi igrači sa Balkana moći da igraju sa poznatim jezikom ispred sebe. I mislim da je ovo prvi naslov izuzev par PlayStation igara koja radi ovo. Samo ostaje pitanje, da li će lokalizacija biti isključivo tekstualna ili se planira i srpski voice over. Ako je u pitanj i VO, to bi stvarno moglo biti spektakularno!
Pre samog kraja…
Moram da se osvrnem još jednom na sve ono šta je ustvari Clive Barker’s Hellraiser: Revival. Pre svega ovo nije igra za svakoga, jer u igri ima toliko šokantnih scena na koje igrači jednostavno nisu navikli. Bolje rečeno, ne znam da li se ijedna igra usudila da prikaže neke scene ovako (divno) brutalno i grafički kao što to radi Hellraiser: Revival. Čak i ja koji volim škatljive stvari, nisam bio spreman za iskustvo koje sam imao igrajući ovaj naslov. Čak i u par navrata sam osetio neko meškoljenje u stomaku. I tu ne mislim na scene seksa ili nečeg drugog, već na kombinacju svega šta je Saber Interactive Serbia uspeo da prikaže i da prenese iz knjiga i filmova u ovaj naslov. Moram da kažem da je sve to stvarno impresivno i za svaku pohvalu, ali isto tako, verujem da će to biti jedna od glavnih tema diskusije na Internetu nakon što igra bude izašla i bila dostupna široj narodnoj masi. I isto tako znam da ma koliko to bilo „neukusno i neprijatno“ za mnoge igrače, biće prava divna poslastica za sve fanove Hellraiser franšize, jer verujem da su o ovome sanjali svih ovih godina, decenija od kako je novela The Hellbound Heart izašla.
Zahvaljujemo se Saber Interactive na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Clive Barker's Hellraiser: Revival (PlayStation 5)
I na samom kraju, iako sam već u par navrata rekao, ovo je jedan sjajan trijumf kada je u pitanju survival horror žanr igrara. Jer Hellraiser: Revival se usuđuje da ide above i beyond kada su sve moguće škatljive teme u pitanju, tako jak grafički prikaz mazohizma i sadizma, sa pričom koja možda ne deluje spektakularno na početku, ali ima svoju dubinu i, na žalost, povezanost sa stvarnim dešavanjima u svetu kada je u pitanju zavisnost svake vrste. Ali pre svega, kombinacija svega toga i naravno gameplay mehanike koje odlično funkcionišu u ovom uvrnutom, brutalnom svetu je stvarno jedan podvig razvojnog tima. Jer ovde nije samo fokus na šokantna dešavanja u ovoj priči, već i na gameplay mehanike koje su odlično implementirane sa svim šta prati ovaj naslov. Upravo zbog toga, mislim da je Hellraiser: Revival naslov koji bi svi fanovi survival horrora trebali da odigraju, makar svi koji su punoletni.
