Onimusha: Way of the Sword – Recenzija – Trijumfalni povratak uspavane franšize!

Capcom trenutno ima poprilično dobar run ove godine. Prvo smo dobili Resident Evil Requiem, onda Pragmata, i svi smo čekali Onimusha Way of the Sword da vidimo da li ova legendarna kompanija može sklopiti Holy Trinity. Iskreno pored Pragmate, ovo mi je bio naslov koji sam najviše čekao ove godine. Nakon prošlogodišnjeg Gamescoma, ovo je igra koja je kod mene ostavila najjači utisak kada pričamo o akcionim naslovima. Već tada mi se apsolutno sve svidelo kod ovog naslova, tako da sam jedva čekao da zaigram. Ali na žalost, to igranje je moralo malo da sačeka, jer iako smo dobili kod na vreme, Gamescom nas je sprečio da imamo recenziju odmah nakon embarga, što je okej, jer kada ne žurimo, sve se lepo slegne i onda objektivno sagleda. Ali čak i pored toga, i posle par dana nakon završetka, Onimusha Way of the Sword ostavlja fantastičan aftertaste u rukama. Kao i što sam mogao da pretpostavim, Capcom je ipak sklopio svoj Holy Trinity ove godine, sa tri fantastična naslova, da kada ih pogledate iz daleka, prosto ne znate šta je bolje i šta bi pre da igrate.

Onimusha franšiza je bila u hiatusu nekih 20 godina, i moram da priznam da je Capcom navukao gnev fanova ove franšize u tom periodu. Nikome nije bilo jasno zašto ova legendarna franšiza nema novi naslov u svojim redovima svih ovih godina. Ali izgleda da je Capcom tražio pravi trenutak, i u godini kada je toliko gusta sjajnim igrama, odlučio da hrabro izbaci novi Onimusha naslov posle par decenija. I to je kul, i još bolja stvar je što je Onimusha Way of the Sword priča za sebe. Da, cela tematika i dešavanja će biti poznata svim fanovima ove franšize, ali je jednako neutralna za nove igrače koji tek ulaze u svet Onimushe.

U Way of the Sword vi preuzimate ulogu Miyamoto Musashija, samuraja koji putuje u Kyoto kako bi tražio sve one koji su dovoljno hrabri da mu se suprotstave. Sve kako bi dokazao sebe kao najbolji i najjači samurai koji je Japan ikada video. Mada nije baš računao na to da brzo nakon dolaska, će se njegova sudbina totalno okrenuti naglavačke. Posle sjajnog uvoda i tutoriala koji je praktično spojen sa pričom, koji prosto moram da pohvalim, Musashi postaje Onimusha, što je praktično samurai koji mora da odbrani svet živih od najezda demona iz pakla, bolje rečeno Genma demona. I to je generalna postavka i moram da priznam da priča sama po sebi jeste interesantna u trenucima, ali bitnije od svega je da služi svrsi i da ne smeta igračima da se udube u igru. Nema prevelikih prekida, nema tupavih stvari koje bi vas odvukle od uživanja, kada bi rekli, okej ponovo ovakve sekvence. Sve je lepo isplanirano i sklopljeno.

U toku prelaska, Musashi će sretati druge likove, Onimushe i Oni-e koji će mu biti od pomoći za njegov glavni cilj, sprečiti demone da prodru u svet živih, a i usput spasiti sve koji se mogu spasiti. Zanimljivo je da su svi likovi super napisani, a pogotovo će igra imati taj „šta je ovo sada!“ momenat kada budete sretali random ljude, završavali questove, slušali priče drugih o tome šta se dešava u Kyotu. Moram da kažem da je Onimusha zadržala taj njen prepoznatljivi stil, ozbiljne priče sa vickastim scenama tu i tamo. Mada tu dosta pomaže i Musashi sa njegovim upadima i totalno random stvarima koje je u stanju da kaže, face da napravi, samo da bi vas nasmejale i malo skrenule misli o surovoj sudbini Kyota. Generalno gledano, cela priča, sve šta se dešava, likovi, i naravno Musashi su vitalni deo ove igre i moram da priznam da dugo nisam ovako uživao u nekoj akcionoj igri kao u Onimusha Way of the Sword, a Musashi je „krivac“.

Mada, najbolja stvar u igri je sigurno gameplay, koji prosto sija od prvog trenutka kada uhvatite kontroler. Neverovatno mi je kako je Capcom uspeo da ubode savršenu formulu da ovaj naslov bude zabavan, ali isto tako i izazovan kada je to potrebno. Od početka, upoznavanja sa Musashijem, pričom i likovima, igra će vam poprilično lepo objasniti sve mehanike koje su u njoj. I prvo šta ćete primetiti su prosto savrene animacije apsolutno svih likova u igri, pogotovo Musashijeve. Musashi ima težinu, nikada nećete imati osećaj kao da kontorlišete lika koji se kliza na ledu. Potrebno je vreme da se okrene, zamahne mačem. Ali upravo ta težina u kombinaciji sa sjajnim animacijama daje taj savršeni osećaj u toku igranja. Te male stvari će vas oduševiti, recimo kada zamahnete nekoliko puta mačem i odete u drugu stranu, i u tom trenutku neprijatelj pokušava da vas nabode, ali ako kliknete block, i pogodite savšreni parry, Musashi se neće teleportovati ili okrenuti neverovatno brzinom, već će preko ramena postaviti mač kako bi blokirao neprijateljski udarac. Svaka ova animacija deluje tako prirodno i ne mogu da opišem koliko sve to doprinosi uživanju i samom gameplayu.

A on je u ovom slučaju odličan. Ovo je pre svega akciona igra, ne RPG igra, ali sa elementima kao što su nadogradnje odužja i opreme o kojima ćemo pričati nešto kasnije. Mada glavna mehanika se svodi na punjenje stagger bara kod neprijatelja. Jer tada Musashi može da zada svoj smrtonosni udarac i uništiti neprijtalje koji su ispred njega. Tu je Block, Parry i Deflect i svaki potez služi svojoj svrsi u toku borbe, pogotovo kada se borite protiv jačih neprijatelja i bossova. Pored toga imate dash i perfect dash, trenutak kada pogodite savršeni momenat i otvori vam se put ka još jačem udarcu. I sada možda sve to sluši too much, ali nije, je igra postepeno ubacuje nove mehanike, tako da ni u jednom trenutku ništa ne deluje previše, već prirodni razvoj događaja u Onimusha Way of the Sword. Malo kasnije ćete otključati i luk i strelu koji će dosta promeniti gameplay pristup i naravno načiniti ga još fluidnim kada je u pitanju borba sa neprijateljima koji su na većoj razdaljini. Tu su i Oni oružja koja ćete otključavati kako budete završavali priču, a ona su moćnija od svih, mada morate napuniti bar kako bi ih koristili, a njihovo korišćenje će vam uvek dati neki bonus, ili će možda biti savršena stvar da se izvučete iz gustih situacija. Mada meni je najbolja stvar bila mogućnost da uzimate stvari koje su oko vas, daske, kolica i to koristite kao odbranu ili napad. Ti sitni momenti, su ono šta čine ovu igru sjajnom.

Pored tamanjenja genma neprijatelja, ima i laganih rešavanja zagonetki, kada ste u svetu između živih i mrtvih. Luk i strela će vam često koristiti u ovim trenucima pogovu za manipulaciju objekata. I pored toga što ovi delovi izgledaju fantastično, sve je skrojeno toliko sa stilom da je to nešto neverovatno. Svako rešavanje zagonetki je intuitivno i jednostavno zanimljivo, iako vas ne testiraju do maksimuma, i to je jako dobra stvar, jer ovo ipak nije Resi igra.

Onimusha Way of the Sword nije open world igra. Možete da istražujte Kyoto i završavate sporedne zadatke i nasumične događaje, ali celokupno iskustvo je fokusiranije nego kod igara koje pokušavaju da natrpaju sve i svašta na mapi. Na početku igre, kada sam video malenu mapu bez ijedne ikonice, pomislio sam, okej to je to? Samo se ovde dešava igra? Ali, kako je vreme prolazilo, tako se igra postepeno širi. Nikada ne odbacuje taj osećaj fokusiranijeg iskustva kao na početku, ali ubacuje elemente koje šire aktivnosti, proširuju mapu, tako da ona ne postaje ogromna, overwhelming za igrača, već baš onako koliko je potrebno da možete da se zabavite, istražujete i upoznajete mistični Kyoto koji je savršeno odrađen u ovoj igri. I moram da priznam da mi se ovaj pravac za koji se Capcom odlučio jako svideo, jer igra ubacuje druge elemente, proširuje priču kao i mapu, baš kada je to potrebno igraču. Postepeno, dozirano i sa stilom, baš kako i treba.

Kako je vreme prolazilo, ceo koncept ovog sveta i kako je on skrojen mi se sve više i više sviđao. Taj osećaj koji sam imao na početku „samo ovo“ je ubrzo nestao, i igra me je totalno uvukla da sam u trenucima jedva čekao da napredujem sve više i više da bih video kako će se prostor koji je dat igraču širiti i šta sve ustvari krije ova verzija Kyotoa. I da se razumemo, vi ne morate obavezno da istražujete, ali istraživanje će vam doneti stvari koje su vam preko potrebne za nadogradnju vaše opreme, oružja, talismana i svega ostalog. Najviše iz sporednih aktivnosti koje će se pojavljivati sa vremena na vreme, ili nakon završavanja sporednih misija koje će vam se odključavati kasnije, koje se manje-više svode na pomoć stanovnika ovih grada, rešavanje njihovih misterija. I zanimljivo je da ništa od ovoga nije dosadno, već vas efikasno uvlači još više u igru baš kao i svaki drugi element Onimusha Way of the Sword naslova.

Capcom je ovim uspeo da kreira poprilično zanimljiv svet, dešavnja i naravno okruženja u Onimusha Way of the Sword, dok se nije oslanjao na neke poznate trikove i fazone koji su trenutno aktuelni u industriji. Kao i za sve njihove igre koje su izašle ove godine, uvek pronađu način da jedinstveno kreiraju igru bez pozamljivanja ideja iz drugih popularnih naslova, što iskreni da budemo, svi čine u današnje vreme. Upravo zbog toga, što Capcom nekako uspeva da sa svakim sledećim naslovom bude jedinstven u tom žanru, podžanru, im uspeva i da izvuku sve ovo šta uspevaju iz svojih igara.

Kada smo već pomenuli sakupljanje sirovina i svega ostalog šta je potrebno za nadogradnju, hajde da se bacimo malo i na taj segment igre. Onimusha Way of the Sword nije RPG niti pokušava da bude, što jeste za pohvalu, ali naravno da postoje light elementi nadogradnje i svega ostalog. Musashi sakuplja crvene genma duše svojim gauntletom, i to je osnovna valuta u igri za nadogradnju. Mada, ne možete sve nadograditi dušama, već je potrebno da pronađete i druge sirovine. Pogotovo kada su u pitanju talismani, kasnije nadogradnje mača, plašta, luka, i naravo otključavanje skillova. Uvek ćete imati ispisano šta vam je potrebno i u kojoj količini za određenu stvar koju želite nadograditi, a čak i ako ne jurite za tim sirovinama, one će doći prirodnim napredkom. Igra je dobro izbalansirana, tako da i ako propustite posle nekoliko misija da nadogradite vašu optemu, sve je okej jer vas ona neće kažnjavati zbog toga. I to dolazi najviše iz toga što je ovo pre svega akciona igra, kao što sam već napomenuo kada smo pričali o gameplayu.

Dobra stvar kod nadogradnji je to što vam one obogaćuju način igranja kako vreme prolazi. Novi skillovi, novi pokreti, nova Oni oružja i njihove mogućnosti, sve nekako dolazi na svoje mesto kako budete napredovali. Upravo zbog toga, sam gameplay i taj napredak u igri nikada nije dosadan, jer kao što rekoh, ne morate da farmujete razne gluposti kako bi bili jači. Sve nadogradnje su tu kako bi služile igraču i začinile još više gameplay, što moram da priznam da jeste super stvar, jer upravo to i rade. Tako da kako vreme bude prolazilo, čekaćete da otključate neki skill samo da vidite kako bi to promenilo gameplay mehaniku, bolje rečeno, kako bi je upotpunilo.

Što se tiče samog grafičkog prikaza igre, mislim da je suvišno napomenuti da je ovo još jedna REngine igra koja izgleda prosto fantastično. Animacija likova, odeće koju nosi Musashi i drugi neprijatelji, nadrealna bića i njihov svet između živih i pakla, neverovatno je koliko je sve sjajno odrađeno i koliko jednostavno lepo izgleda za oko. Kyoto sa jedne trane izgleda mirno, gde dominiraju te braon boje drvenarije i sive boje blata i prljavštine, sa nekim delovima gde možete videti malo prirode tu i tamo. Dok kada se borite sa Genma demonima u njihovom svetu, sve blješti crveno crnom bojom i drugim tamnim nijansama, davajući baš jedinstven šmek ovoj igri, jedinstven u industriji igara ali poznat svim Onimusha fanovima. Pored toga, igra radi prosto fantastično na Xbox Series X konzoli, gde možete izabrati jedan od nekoliko modova. Quality, Balanced i Performance, a korisnici koji imaju 120hz ekran, mogu igrati i sa otključanim FPS-om.

Zahvaljujemo se Capcomu na ustupljenoj igri za potrebe recenzije